Женидба Вилић Усеина

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Вилић Усеина

0001 Или грми, ил’ се земља тресе,
0002 или бије море у брегове,
0003 ил’ пуцају на Задру топови?
0004 Нити грми, нит се земља тресе,
0005 нит удара море у брегове,
0006 већ пуцају на Задру топови.
0007 Шенлук чини од Задарја бане,
0008 јер се у њег љуба породила
0009 посли пуни дванаест година.
0010 Она роди лудо чедо младо,
0011 чедо младо, има женску главу.
0012 Од милости чудно име дије,
0013 од милости Ружица ђевица.
0014 Појде мати младо чедо ранит,
0015 мало вакта три године дана,
0016 док цурица ногом проходала.
0017 Затим храни до седам година,
0018 док цурици косу одгојила,
0019 оплете јој девет плетеница
0020 од петеро и од деветеро.
0021 Опет храни ћерцу јединицу
0022 мало вакта до дванаест година.
0023 Кад цурици дванест годин било,
0024 бабо јој је кавез начинио,
0025 у кавезу шест година расла.
0026 Кад цурици осамнаест љета било,
0027 бабо сијде у градску чаршију
0028 до дућана терзибаше Виде,
0029 па дјевојци среза одијело
0030 све од свиле (и) од сухог злата.
0031 Кад одјело зготовљено било,
0032 носи њега на бијелу кулу,
0033 па га даје вјереници љуби:
0034 „Иди, љубо, у одају Ружи,
0035 те накити лијепу дјевојку.”
0036 Оде љуба китит јединицу,
0037 понајприја с гаћама од свиле.
0038 Ја какве су, пусте не остале,
0039 постављене вуком и бауком,
0040 ногавице куном и лисицом,
0041 свитњак јим је куна из водице,
0042 куд се стеже да се не притеже,
0043 а по њему три фистана златна:
0044 један зелен до зелене траве,
0045 други црвен од свиле црвене,
0046 трећи маве да с јунаци маме.
0047 А по срцу три ћемера златна:
0048 што најдољњи бјеше у дјевојке,
0049 улентрала брке од јунака,
0050 пали брци по бедри дјевојци.
0051 На плећима три јелека златна,
0052 на глави јој фино-фесић мали,
0053 на прсима три златна гердана,
0054 један бијел од бисера бјела,
0055 други јој је од црвен мерџана,
0056 а трећи је од жути дуката:
0057 седам низа по стотину рушпа.
0058 Кад се млада цура накитила,
0059 дала нама на четири стране,
0060 просе цуру млоге муштерије:
0061 с мора, побро, тридест капетана,
0062 а са суха тридест генерала
0063 и задарска сва редом господа.
0064 Састаде се стотин муштерија
0065 у конаку задарскога бана.
0066 Они пише недељицу дана.
0067 Кад девето јутро освануло,
0068 онда рече Гавран-капетане:
0069 „А бога ти, од Задарја бане,
0070 што не удаш лијепу дјевојку?
0071 Што си имо јечма и сијена,
0072 све су наши коњи потрошили,
0073 што си имо црвенога вина,
0074 све попише младе муштерије.
0075 Хајд’ донеси седефли тефсију
0076 да бацамо бурме и прстење,
0077 па ји’ носи лијепој дјевојци,
0078 нека бира кога њојзи драго!”
0079 Бан донесе седефли тевсију,
0080 сваки баца бурме и прстење,
0081 Гавран баца ноже и анџаре.
0082 Тад однесе од Задарја бане,
0083 тад однесе бурме и прстење
0084 те ји метну пред лијепу дјевојку,
0085 па је бане кћери говорио:
0086 „Бирај, кћери, кога теби драго:
0087 или хоћеш с мора капетана,
0088 ил’ са суха млада генерала,
0089 или, кћери, Гавран-капетана?
0090 Ако појдеш Гавран-капетану,
0091 ваља т’ прати крваве хаљине,
0092 драга кћери, сваке недељице,
0093 тад кад Гавран из Турћије дојде
0094 па донесе са Турчина главу,
0095 ја доведе роба јал’ робињу.”
0096 Онда шћерца њему говорила:
0097 „Мили бабо, од Задарја бане,
0098 борами ти ниједнога нећу.”
0099 Говори јој од Задарја бане:
0100 „Ја гдје ли си момка загледала?”
0101 Цура шути, ништа не говори.
0102 Опет јој (је) бабо говорио:
0103 „Кажи мени, моја кћери драга,
0104 гдје си млада момка одабрала,
0105 ништа теби учинити нећу.”
0106 Онда њему ћерца говорила:
0107 „О мој бабо, од Задарја бане,
0108 да ја знадем да си вире тврде,
0109 бели би ти Ружа казивала.”
0110 Онда њојзи бабо проговара:
0111 „Казуј, ћери, имена ти твога.”
0112 Тада њему цура казивала:
0113 „О мој бабо, од Задарја бане,
0114 ја сам себи момка загледала
0115 у Турћији, у ески Крајини,
0116 по имену Вилић Усеина.
0117 Ево пуних седам годин дана,
0118 како сам се с њиме загледала.”
0119 Кад то чуо од Задарја бане,
0120 скочи одмах на ноге лагане,
0121 па он сајде у бијелу кулу,
0122 гдјено сједе младе муштерије.
0123 Онда њима тихо говорио:
0124 „Цура неће момка ниједнога.
0125 Није л’ мајка родила јунака,
0126 јал’ сестрица брата одгојила,
0127 да сакупи стотину јунака,
0128 па да сијде у Јадик-планину
0129 до несретне студене пећине?
0130 Ја би ситну књигу начинио
0131 од Ружице ћерце јединице,
0132 да јој појде Вилић Усеине
0133 до нашега Задра широкога,
0134 не би л’ њега жива уфатили,
0135 јал’ његову са рамена главу.
0136 Кој’ то јунак учинио буде,
0137 његова је Ружица дјевојка.”
0138 Кад то чуло стотин муштерија,
0139 сваки мрке обисио брке,
0140 па гледају у своја криоца,
0141 љута кажу Вилић Усеина
0142 гдје с’ умире и крвца прољева
0143 и брза му пехливан дората.
0144 Ал’ завика Гавран-капетане:
0145 „Пиши књигу, од Задарја бане,
0146 ја ћу сићи у Јадик-планину.”
0147 Онда бане књигу прифатио
0148 и овако писати почео
0149 од Ружице, лијепе дјевојке:
0150 »Ђе с’, Турчине, Вилић Усеине,
0151 јал’ не чујеш, јал’ абера нејмаш,
0152 да је мене бабо поклонио
0153 млад јунаку, Гавран-капетану?
0154 Водиће ме до недељу дана.
0155 Камо вјера, она те убила,
0156 да ме младу оставити нећеш?”
0157 То изрече па књигу затвори
0158 те је даде пошти Латинину.
0159 Оде књига од Задарја широка
0160 и ш њом оде Гавран-капетане
0161 и са њиме стотину јунака.
0162 Сијде Гавран у Јадик-планину,
0163 по лужини покрио дружину,
0164 оде пошта на ески Крајину.
0165 Када дојде под Вилића кулу,
0166 у пол ноћи, у седам сахати,
0167 закуца му алком на капији.
0168 Алка тешка а гвоздена врата.
0169 То зачуо Вилић Усеине,
0170 па он сијде на мермер-авлију,
0171 отворио гвоздену капију,
0172 док унутра пошта Латинине.
0173 Њему пошта бога нафалио,
0174 а Вилић му љепше прифатио,
0175 па му даде књигу шаровиту.
0176 Кад је Вилић књигу угледао,
0177 даде њему три жута дуката:
0178 „На, Латинче, па се напиј вина.”
0179 Онда оде у подрум дорату,
0180 код дората запалио свјећу,
0181 поче гледат шта му књига каже.
0182 Кад видио шта му књига каже,
0183 онда Вилић тихо говорио:
0184 „Задарчићу, у Задарју бане,
0185 чудну ти си хинлу учинио,
0186 искушао лијепу дјевојку,
0187 па спремио Гавран-капетана
0188 у планину ш четом убојитом.
0189 Знадеш, болан, од Задарја бане,
0190 да ће поћи Вилић Усеине.
0191 Ја сам имо девет браће моје,
0192 све девет ји Гавран погубио,
0193 нек и мене десетога смакне.”
0194 То изрече, на ноге скочио,
0195 па опреми косата дората,
0196 изведе га на мермер-авлију,
0197 па је њему тихо говорио:
0198 „Мој дорате, прво добро моје,
0199 немој цикнут на мермер-авлији,
0200 да не чује остарила мајка.”
0201 Онда оде на бијелу кулу,
0202 на се метну ајдучко одјело,
0203 те припаса свијетло оружје,
0204 онда сијде низ бијелу кулу.
0205 Кад он дојде дори на авлију,
0206 „Алах”, рече, посједе дората,
0207 окрену га из мермер-авлије,
0208 одагна га пољем широкијем,
0209 нека језди како му је драго.
0210 Мисли сада у Задарју бане,
0211 да за хинлу нико и не знаде.
0212 То зачула цурина момкиња,
0213 па одлети Ружи у кавезе:
0214 „О Ружице, моја госпојице,
0215 јере смаче на вјери Турчина?”
0216 Говори јој Ружица дјевојка:
0217 „Како, бона, моја послушкињо?”
0218 „Како није, моја госпојице,
0219 кад те бабо бане искушао
0220 да с’ Вилићу вјеру положила,
0221 да га млада преварити нећеш,
0222 бан спремио Гавран-капетана
0223 у Јадику су стотину друга
0224 и од тебе књигу отпремио
0225 на Турчина Вилић Усеина,
0226 да он сијде Задру широкоме,
0227 а по тебе, мила госпојице.”
0228 Тад зацвили Ружица дјевојка:
0229 „Што ћу сада од живота свога?”
0230 Говори јој млада послушкиња:
0231 „Ој бога ти, мила госпојице,
0232 пиши књигу његвим побратимом,
0233 побратимом: Муји и Алији,
0234 да му не даду низ планину саму,
0235 јер ће јунак изгубити главу.”
0236 Тад дјевојка књигу прифатила,
0237 па набраја како она знаде:
0238 „Богом брате, Мујо и Алиле,
0239 не пушћите агу низ планину,
0240 јер ће јунак изгубити главу.
0241 Чека њега Гавран-капетане
0242 у Јадику су стотину друга.”
0243 Даде књигу хитром књигоноши,
0244 књигоноша књигу прифатио,
0245 оде књига у Кладушу равну.
0246 У најљепша доба долазила,
0247 кад је зора од сабаха била.
0248 Онда кучи млади књигоноша,
0249 онда кучи алком на капију.
0250 У то доба Алил код бунара,
0251 на се турски авдест узимао.
0252 Он полети на авлинска врата
0253 и отвори канат од авлије.
0254 „Добро јутро”, књигоноша виче,
0255 а Алил му боље одвикује:
0256 „Бог ти дао, незнана делијо.”
0257 Књигоноша књигу му додаде,
0258 Алил њему жуту мађжарију:
0259 „На то теби, млади књигоноша,
0260 куп’ опанке и напиј се вина.”
0261 Онда Алил на кулу изијде,
0262 па је брату књигу уручио.
0263 Мујо му је књигу прифатио,
0264 поче гледат што му књига каже.
0265 Ја кад види шта му књига каже,
0266 крвавијем оком привалио
0267 на Алила, брата рођенога:
0268 „Лет’, Алиле, у подрум Ђогату,
0269 па појаши Ђогу од мејдана!
0270 Одмах лети до Вилића куле,
0271 не дај побри саму уз планину!”
0272 У Алила поговора нејма.
0273 Он посједе Ђогу од мејдана,
0274 па одлети роснијем ливадам
0275 а до куле Вилић Усеина.
0276 Кад он дојде кули и авлији,
0277 на авлији стара мајка цвили,
0278 цвилећ она сину набрајала:
0279 „Гдје ћеш, сине, главу изгубити
0280 и гдје ли ћеш богаз завалити?
0281 У невакат ти с’ отишо, сине!”
0282 Њојзи Алил „селамалик” викну,
0283 а сједа му тихо одвикује:
0284 „Мој Алиле, хајра нејмаде,
0285 док сам свога сина изгубила.”
0286 Питао је млађани Алиле:
0287 „Моја нено, куд је отишао?”
0288 „Богме не знам, Мујагин Алиле.”
0289 Кад то чуо Мујагин Алиле,
0290 на дизгину коња осврнуо,
0291 па одлети уз росне ливаде.
0292 Кад под кулу дотјера Ђогата,
0293 са пенџера подвикно га Мујо:
0294 „Мој Алиле, брате од матере,
0295 је л’ код куле мили побратиме?”
0296 Одговара Мујагин Алиле:
0297 „Нејма побре код бијеле куле,
0298 он је синоћ на пут отишао.”
0299 Тада Мујо вјерну љубу викну:
0300 „Лети, љубо, на ћемере кули,
0301 па опали шибу и прангију,
0302 нека иде абер низ Кладушу,
0303 да се купе млади Кладушани,
0304 па ћеш узет барјак са чивије,
0305 те га развиј под бијелом кулом.”
0306 У љубе му поговора нејма,
0307 све учини што јој Мујо каза.
0308 Онда Мујо сестри говорио:
0309 „О Хајкуно, мила сестро моја,
0310 опреми нам Ђогу и Малина.”
0311 Кад су коњи опремљени били,
0312 изводи ји на мермер-авлију.
0313 Онда Мујо милу мајку викну:
0314 „Сијди, мајко, под бијелу кулу,
0315 окрећи ми младе Кладушане
0316 уз Јадику, високу планину!
0317 Досад нам је побро погинуо.”
0318 То изрече, коње посједоше,
0319 из авлије коње ишћераше,
0320 погледаше низ росне ливаде,
0321 кад ето ти Танковић Османа
0322 и за њиме тридест Кладушана.
0323 Осман трче а из грла виче:
0324 „Што је, Мујо, ако бога знадеш,
0325 јесу л’, брате, удрили ајдуци,
0326 јесу л’, теби кулу поробили?”
0327 А Мујо му тихо говорио:
0328 „Дижи, брате, хрпу и јунаке,
0329 јер је нама побро погинуо,
0330 мили побро, Вилић Усеине.”
0331 Осман диже хрпу и барјака,
0332 па одоше пољем широкијем.
0333 Кад су били под Јадик-планином,
0334 под богазом, под несретним кланцом,
0335 први Мујо јаше на Ђогату.
0336 Ђого неће у богазе кланце:
0337 ушим стриже а зубима гризе,
0338 гребе ногом десном и лијевом.
0339 Онда му је Мујо говорио:
0340 „Давор, Ђого, моје прво добро,
0341 јал’ с’ богази крвљу поливени,
0342 јал’ по њима попали ајдуци?”
0343 На дизгину натјера Ђогата,
0344 добар Ђогат скочи у богазе,
0345 копите му у крв удариле,
0346 туде лежи неколико трупа,
0347 ни на једном главе не имаде.
0348 Тад Алиле одјаха Малина
0349 да преврће леше по планини:
0350 исприврта једног за другијем,
0351 али леша побратима нејма.
0352 Уз вас богаз коње изгонили,
0353 нигдје леша побратима нејма.
0354 На Јадику они излазили,
0355 на Јадику, на Дугу пољану,
0356 и ту мртви неколико трупа,
0357 међу нима дорат побратима,
0358 добар дорат Вилић Усеина.
0359 Онда Мујо викну са Ђогата:
0360 „Давор, доро, моје добро љуто,
0361 међер нам је побро погинуо?!”
0362 Онда Мујо одјаха Ђогата,
0363 оде ходат и Ђогата водат,
0364 а и грозне сузице прољеват.
0365 За њим стижу млади Крајишници,
0366 а најпошље ускок Раде мали.
0367 Раде Муји тихо говорио:
0368 „Кад си стихо плашити дружину,
0369 што нијеси у кули сједио,
0370 па чувао љубу и бешику?”
0371 Њему Мујо тихо говорио:
0372 „Пројди ме се, побратиме Радо,
0373 побру су нам жива уфатили.”
0374 „Борм ако ће, кладушки срдаре,
0375 барем ћеш га мушки осветити.”
0376 „Како, Раде, ако бога знадеш?”
0377 „Сутра ј’, Мујо, цвјетница недјеља,
0378 сутра ћ’ сићи задарска господа
0379 до зелена Поповића луга
0380 и бијеле Мандушића цркве.
0381 Туде мореш побру осветити.”
0382 „Пројди ме се, побратиме Раде,
0383 када не знам пута низ Крајину,
0384 низ несретне још дренове кланце.”
0385 На то рече ускок Радојица:
0386 „Ево, Мујо, вјешта калауза,
0387 провешћу те куда годир хоћеш,
0388 па сад хајде само ако хоћеш.”
0389 Тад подвикну Мујо са Кладуше:
0390 „Бре аферим драги побратиме!”
0391 Отоле се (на) ноге скочише,
0392 па одоше низ дренове кланце.
0393 Док дојдоше лугу Поповића,
0394 зора их је саба ударила.
0395 По лужини покрише дружину,
0396 док јим жарко сунце угријало.
0397 Тад се попе кладушки срдаре,
0398 тад се попе јели у врхове,
0399 па он сједе у јелове гране
0400 и потеже срчали дурбина,
0401 па окрену Задру на чаршију,
0402 сеир чинећ по Задарју куле.
0403 Кад је граду дурбин окренуо,
0404 тад се градска отворише врата,
0405 а на врата задарска господа,
0406 а за њима силна Нимадија,
0407 покрај њиа Латинке дјевојке,
0408 напошљетку од Задарја бане,
0409 здесна њега Гавран-капетане,
0410 а уз њега Вилић Усеине,
0411 свезане му пребијеле руке,
0412 воде њега цркви манастиру,
0413 да га тамо пред црквом објесе.
0414 Најстраг иде Ружица дјевојка
0415 и са њоме дванест дјевојака,
0416 кад објесе Вилић Усеина,
0417 да му мртву коло заокрену.
0418 Како ј’ мати Ружу накитила
0419 све на јаде Вилић Усеина.
0420 Онда њему Ружа говорила:
0421 „О Вилићу, дико од јунака,
0422 је л’ ти жао жалосна ти мајка,
0423 што ме младу ни пољубит нећеш?”
0424 Вилић јој је тихо говорио:
0425 „Јест ми жао и прижао, драга,
0426 што те младу ни пољубит нећу,
0427 ал’ ми жалост ништа не помаже.”
0428 Дјевојка му на то говорила:
0429 „Ајд’, што бог да, Вилић Усеине!”
0430 Тада Вилић још Гаврана виче:
0431 „Ој Гавране, силан капетане,
0432 је ли изум једну запјевати,
0433 јоштер једну, па више ниједну?”
0434 Па запјева танко и високо:
0435 „Жарко сунце, нависоку ти си,
0436 брате Мујо, надалеку ти си.
0437 Жарко сунце, поспусти се ниже,
0438 брате Мујо, примакни се ближе,
0439 да ти видиш твога побратима,
0440 којом ће ти смрти издахнути
0441 ја од силна Гавран-капетана.
0442 Ни од сабље ни од ножа, Мујо,
0443 нег објешен пред бијелом црквом.”
0444 То ј’ Гаврану врло мучно било,
0445 до њег добра вранца дотјерао
0446 и руком га уз образ удрио.
0447 Како га је лахко ударио,
0448 образну му кожу прокинуо
0449 и црну му крвцу натјерао.
0450 Онда њему Вилић говорио:
0451 „Ој Гавране, силан капетане,
0452 није таки ударац јунаку,
0453 него љуби на танку чардаку.
0454 Притрпи се, силан капетане,
0455 док сијдемо цркви у лужину.
0456 ниј лужина никад без дружине,
0457 јал’ брез вука, јали брез ајдука.”
0458 Кад се Мујо тога нагледао,
0459 до по јеле на ногама сајде,
0460 од по јеле на земљу скочио,
0461 за омору јелу запануо,
0462 уз јелу је плећа прислонуо,
0463 живо њему срце поиграје,
0464 на прсима токе позвекују,
0465 све их Тале руком притискује:
0466 „Стани, Мујо, женска плетеницо,
0467 што си ми се тако препануо?”
0468 Вели њему кладушки срдаре:
0469 „Пројди ме се, побратиме Тале,
0470 да ти видиш шта од побре раде!”
0471 То изрече, посједе Ђогата
0472 и завика грлом громовито:
0473 „За мном, браћо, млади Крајишници,
0474 да ја видим уз поље зелено
0475 ко је боље још коња хранио!”
0476 Тад дружина коње појахала
0477 и зеленим лугом полећела
0478 и до бјеле цркве долећела,
0479 док ји млади сретоше солдати,
0480 сретоше се, па се ударише.
0481 Раде викну кладушког срдара:
0482 „Удри, Мујо, усахла ти рука,
0483 док нам није побро погинуо!”
0484 Обојица цркве промашили,
0485 а виш цркве побру налазили,
0486 а крај њега Ружицу дјевојку,
0487 дријеши му пребијеле руке,
0488 дријеши ји, одријешит не може.
0489 Раде скочи с врана од мејдана,
0490 те је побри одрјешио руке.
0491 Туд налети банова катана
0492 на алату коњу од мејдана.
0493 Дочека га и посјече Мујо.
0494 Тог су коња побри поклонили
0495 и сабљу му катанску додали,
0496 па му викну ускок Раде мали:
0497 „Удри, побро, што год боље мореш!”
0498 Мили боже, немила састанка
0499 код бијеле цркве намастира:
0500 грми, сива и крв се пролива,
0501 нагони се један на другога.
0502 Ни брат брата познати не може,
0503 камол Турчин задарског солдата.
0504 Турци вичу: „Илла” и „Алија”
0505 а солдати: „Језус и Марија.”
0506 Долина се крви напојила,
0507 а брегови тјелом од јунака.
0508 Џењак био све до ићиндије,
0509 џењак био па се разметнуо:
0510 било јада на обадва краја.
0511 Оде Мујо друштво сакупљати:
0512 триста му је друга погинуло,
0513 пет стотина рана допануло.
0514 Јадан Тале Ружу уфатио,
0515 па је носи собом на Кулашу.
0516 Ал’ јим нејма Вилић Усеина.
0517 Тада Алил одјаха Малина,
0518 а по пољу мртве привртао,
0519 ал’ не најде леша побратима.
0520 Мало врјеме, за дуго не било,
0521 кад ето ти Вилић Усеина
0522 и он води Гавран-капетана
0523 свезаније руку наопако,
0524 доведе га цркви манастиру.
0525 Тад завика од Орашца Тале:
0526 „Дај ми, побро, Гавран-капетана!”
0527 Пита њега Вилић Усеине:
0528 „Шта ш’ од њега, побратиме Тале?”
0529 „Хоћу њега, побро, објесити.”
0530 „Не дам, побро, од Орашца Тале.
0531 Кад смо, Тале, ми на Јади били
0532 те на оној приросној пољани,
0533 мого ме је Гавран погубити,
0534 стога ћу му живот поклонити.”
0535 Па Гаврану Вилић говорио:
0536 „Знаш, Гавране, силан капетане,
0537 да си јунак, карара ти нејма.
0538 Девет си ми браће погубио,
0539 и мене си силом уфатио,
0540 па и ја сам тебе уфатио,
0541 онде гдје смо нас два мејдан дијелили.
0542 Данас тебе погубити нећу
0543 жива ћу те Задру опремити.”
0544 Па му онда одријеши руке,
0545 пушћа њега Задру бијеломе.
0546 Тад с’ заврати Гавран-капетане,
0547 руке шире па с’ у лице љубе.
0548 Туде су се они побратили.
0549 Тад отиђе Гавран-капетане,
0550 тада оде Задру бијеломе.
0551 Онда Мујо чету покренуо
0552 и Јадику на вис излазио.
0553 Одведоше Ружицу дјевојку
0554 и одоше на Кладушу равну.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, Из рукописне оставштине Косте Хермана, редакција, увод и коментари Ђенана Бутуровић, Сарајево, 1966.