Ženidba Vilić Useina

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Ženidba Vilić Useina

0001 Ili grmi, il’ se zemlja trese,
0002 ili bije more u bregove,
0003 il’ pucaju na Zadru topovi?
0004 Niti grmi, nit se zemlja trese,
0005 nit udara more u bregove,
0006 već pucaju na Zadru topovi.
0007 Šenluk čini od Zadarja bane,
0008 jer se u njeg ljuba porodila
0009 posli puni dvanaest godina.
0010 Ona rodi ludo čedo mlado,
0011 čedo mlado, ima žensku glavu.
0012 Od milosti čudno ime dije,
0013 od milosti Ružica đevica.
0014 Pojde mati mlado čedo ranit,
0015 malo vakta tri godine dana,
0016 dok curica nogom prohodala.
0017 Zatim hrani do sedam godina,
0018 dok curici kosu odgojila,
0019 oplete joj devet pletenica
0020 od petero i od devetero.
0021 Opet hrani ćercu jedinicu
0022 malo vakta do dvanaest godina.
0023 Kad curici dvanest godin bilo,
0024 babo joj je kavez načinio,
0025 u kavezu šest godina rasla.
0026 Kad curici osamnaest ljeta bilo,
0027 babo sijde u gradsku čaršiju
0028 do dućana terzibaše Vide,
0029 pa djevojci sreza odijelo
0030 sve od svile (i) od suhog zlata.
0031 Kad odjelo zgotovljeno bilo,
0032 nosi njega na bijelu kulu,
0033 pa ga daje vjerenici ljubi:
0034 „Idi, ljubo, u odaju Ruži,
0035 te nakiti lijepu djevojku.”
0036 Ode ljuba kitit jedinicu,
0037 ponajprija s gaćama od svile.
0038 Ja kakve su, puste ne ostale,
0039 postavljene vukom i baukom,
0040 nogavice kunom i lisicom,
0041 svitnjak jim je kuna iz vodice,
0042 kud se steže da se ne priteže,
0043 a po njemu tri fistana zlatna:
0044 jedan zelen do zelene trave,
0045 drugi crven od svile crvene,
0046 treći mave da s junaci mame.
0047 A po srcu tri ćemera zlatna:
0048 što najdoljnji bješe u djevojke,
0049 ulentrala brke od junaka,
0050 pali brci po bedri djevojci.
0051 Na plećima tri jeleka zlatna,
0052 na glavi joj fino-fesić mali,
0053 na prsima tri zlatna gerdana,
0054 jedan bijel od bisera bjela,
0055 drugi joj je od crven merdžana,
0056 a treći je od žuti dukata:
0057 sedam niza po stotinu rušpa.
0058 Kad se mlada cura nakitila,
0059 dala nama na četiri strane,
0060 prose curu mloge mušterije:
0061 s mora, pobro, tridest kapetana,
0062 a sa suha tridest generala
0063 i zadarska sva redom gospoda.
0064 Sastade se stotin mušterija
0065 u konaku zadarskoga bana.
0066 Oni piše nedeljicu dana.
0067 Kad deveto jutro osvanulo,
0068 onda reče Gavran-kapetane:
0069 „A boga ti, od Zadarja bane,
0070 što ne udaš lijepu djevojku?
0071 Što si imo ječma i sijena,
0072 sve su naši konji potrošili,
0073 što si imo crvenoga vina,
0074 sve popiše mlade mušterije.
0075 Hajd’ donesi sedefli tefsiju
0076 da bacamo burme i prstenje,
0077 pa ji’ nosi lijepoj djevojci,
0078 neka bira koga njojzi drago!”
0079 Ban donese sedefli tevsiju,
0080 svaki baca burme i prstenje,
0081 Gavran baca nože i andžare.
0082 Tad odnese od Zadarja bane,
0083 tad odnese burme i prstenje
0084 te ji metnu pred lijepu djevojku,
0085 pa je bane kćeri govorio:
0086 „Biraj, kćeri, koga tebi drago:
0087 ili hoćeš s mora kapetana,
0088 il’ sa suha mlada generala,
0089 ili, kćeri, Gavran-kapetana?
0090 Ako pojdeš Gavran-kapetanu,
0091 valja t’ prati krvave haljine,
0092 draga kćeri, svake nedeljice,
0093 tad kad Gavran iz Turćije dojde
0094 pa donese sa Turčina glavu,
0095 ja dovede roba jal’ robinju.”
0096 Onda šćerca njemu govorila:
0097 „Mili babo, od Zadarja bane,
0098 borami ti nijednoga neću.”
0099 Govori joj od Zadarja bane:
0100 „Ja gdje li si momka zagledala?”
0101 Cura šuti, ništa ne govori.
0102 Opet joj (je) babo govorio:
0103 „Kaži meni, moja kćeri draga,
0104 gdje si mlada momka odabrala,
0105 ništa tebi učiniti neću.”
0106 Onda njemu ćerca govorila:
0107 „O moj babo, od Zadarja bane,
0108 da ja znadem da si vire tvrde,
0109 beli bi ti Ruža kazivala.”
0110 Onda njojzi babo progovara:
0111 „Kazuj, ćeri, imena ti tvoga.”
0112 Tada njemu cura kazivala:
0113 „O moj babo, od Zadarja bane,
0114 ja sam sebi momka zagledala
0115 u Turćiji, u eski Krajini,
0116 po imenu Vilić Useina.
0117 Evo punih sedam godin dana,
0118 kako sam se s njime zagledala.”
0119 Kad to čuo od Zadarja bane,
0120 skoči odmah na noge lagane,
0121 pa on sajde u bijelu kulu,
0122 gdjeno sjede mlade mušterije.
0123 Onda njima tiho govorio:
0124 „Cura neće momka nijednoga.
0125 Nije l’ majka rodila junaka,
0126 jal’ sestrica brata odgojila,
0127 da sakupi stotinu junaka,
0128 pa da sijde u Jadik-planinu
0129 do nesretne studene pećine?
0130 Ja bi sitnu knjigu načinio
0131 od Ružice ćerce jedinice,
0132 da joj pojde Vilić Useine
0133 do našega Zadra širokoga,
0134 ne bi l’ njega živa ufatili,
0135 jal’ njegovu sa ramena glavu.
0136 Koj’ to junak učinio bude,
0137 njegova je Ružica djevojka.”
0138 Kad to čulo stotin mušterija,
0139 svaki mrke obisio brke,
0140 pa gledaju u svoja krioca,
0141 ljuta kažu Vilić Useina
0142 gdje s’ umire i krvca proljeva
0143 i brza mu pehlivan dorata.
0144 Al’ zavika Gavran-kapetane:
0145 „Piši knjigu, od Zadarja bane,
0146 ja ću sići u Jadik-planinu.”
0147 Onda bane knjigu prifatio
0148 i ovako pisati počeo
0149 od Ružice, lijepe djevojke:
0150 »Đe s’, Turčine, Vilić Useine,
0151 jal’ ne čuješ, jal’ abera nejmaš,
0152 da je mene babo poklonio
0153 mlad junaku, Gavran-kapetanu?
0154 Vodiće me do nedelju dana.
0155 Kamo vjera, ona te ubila,
0156 da me mladu ostaviti nećeš?”
0157 To izreče pa knjigu zatvori
0158 te je dade pošti Latininu.
0159 Ode knjiga od Zadarja široka
0160 i š njom ode Gavran-kapetane
0161 i sa njime stotinu junaka.
0162 Sijde Gavran u Jadik-planinu,
0163 po lužini pokrio družinu,
0164 ode pošta na eski Krajinu.
0165 Kada dojde pod Vilića kulu,
0166 u pol noći, u sedam sahati,
0167 zakuca mu alkom na kapiji.
0168 Alka teška a gvozdena vrata.
0169 To začuo Vilić Useine,
0170 pa on sijde na mermer-avliju,
0171 otvorio gvozdenu kapiju,
0172 dok unutra pošta Latinine.
0173 Njemu pošta boga nafalio,
0174 a Vilić mu ljepše prifatio,
0175 pa mu dade knjigu šarovitu.
0176 Kad je Vilić knjigu ugledao,
0177 dade njemu tri žuta dukata:
0178 „Na, Latinče, pa se napij vina.”
0179 Onda ode u podrum doratu,
0180 kod dorata zapalio svjeću,
0181 poče gledat šta mu knjiga kaže.
0182 Kad vidio šta mu knjiga kaže,
0183 onda Vilić tiho govorio:
0184 „Zadarčiću, u Zadarju bane,
0185 čudnu ti si hinlu učinio,
0186 iskušao lijepu djevojku,
0187 pa spremio Gavran-kapetana
0188 u planinu š četom ubojitom.
0189 Znadeš, bolan, od Zadarja bane,
0190 da će poći Vilić Useine.
0191 Ja sam imo devet braće moje,
0192 sve devet ji Gavran pogubio,
0193 nek i mene desetoga smakne.”
0194 To izreče, na noge skočio,
0195 pa opremi kosata dorata,
0196 izvede ga na mermer-avliju,
0197 pa je njemu tiho govorio:
0198 „Moj dorate, prvo dobro moje,
0199 nemoj ciknut na mermer-avliji,
0200 da ne čuje ostarila majka.”
0201 Onda ode na bijelu kulu,
0202 na se metnu ajdučko odjelo,
0203 te pripasa svijetlo oružje,
0204 onda sijde niz bijelu kulu.
0205 Kad on dojde dori na avliju,
0206 „Alah”, reče, posjede dorata,
0207 okrenu ga iz mermer-avlije,
0208 odagna ga poljem širokijem,
0209 neka jezdi kako mu je drago.
0210 Misli sada u Zadarju bane,
0211 da za hinlu niko i ne znade.
0212 To začula curina momkinja,
0213 pa odleti Ruži u kaveze:
0214 „O Ružice, moja gospojice,
0215 jere smače na vjeri Turčina?”
0216 Govori joj Ružica djevojka:
0217 „Kako, bona, moja posluškinjo?”
0218 „Kako nije, moja gospojice,
0219 kad te babo bane iskušao
0220 da s’ Viliću vjeru položila,
0221 da ga mlada prevariti nećeš,
0222 ban spremio Gavran-kapetana
0223 u Jadiku su stotinu druga
0224 i od tebe knjigu otpremio
0225 na Turčina Vilić Useina,
0226 da on sijde Zadru širokome,
0227 a po tebe, mila gospojice.”
0228 Tad zacvili Ružica djevojka:
0229 „Što ću sada od života svoga?”
0230 Govori joj mlada posluškinja:
0231 „Oj boga ti, mila gospojice,
0232 piši knjigu njegvim pobratimom,
0233 pobratimom: Muji i Aliji,
0234 da mu ne dadu niz planinu samu,
0235 jer će junak izgubiti glavu.”
0236 Tad djevojka knjigu prifatila,
0237 pa nabraja kako ona znade:
0238 „Bogom brate, Mujo i Alile,
0239 ne pušćite agu niz planinu,
0240 jer će junak izgubiti glavu.
0241 Čeka njega Gavran-kapetane
0242 u Jadiku su stotinu druga.”
0243 Dade knjigu hitrom knjigonoši,
0244 knjigonoša knjigu prifatio,
0245 ode knjiga u Kladušu ravnu.
0246 U najljepša doba dolazila,
0247 kad je zora od sabaha bila.
0248 Onda kuči mladi knjigonoša,
0249 onda kuči alkom na kapiju.
0250 U to doba Alil kod bunara,
0251 na se turski avdest uzimao.
0252 On poleti na avlinska vrata
0253 i otvori kanat od avlije.
0254 „Dobro jutro”, knjigonoša viče,
0255 a Alil mu bolje odvikuje:
0256 „Bog ti dao, neznana delijo.”
0257 Knjigonoša knjigu mu dodade,
0258 Alil njemu žutu mađžariju:
0259 „Na to tebi, mladi knjigonoša,
0260 kup’ opanke i napij se vina.”
0261 Onda Alil na kulu izijde,
0262 pa je bratu knjigu uručio.
0263 Mujo mu je knjigu prifatio,
0264 poče gledat što mu knjiga kaže.
0265 Ja kad vidi šta mu knjiga kaže,
0266 krvavijem okom privalio
0267 na Alila, brata rođenoga:
0268 „Let’, Alile, u podrum Đogatu,
0269 pa pojaši Đogu od mejdana!
0270 Odmah leti do Vilića kule,
0271 ne daj pobri samu uz planinu!”
0272 U Alila pogovora nejma.
0273 On posjede Đogu od mejdana,
0274 pa odleti rosnijem livadam
0275 a do kule Vilić Useina.
0276 Kad on dojde kuli i avliji,
0277 na avliji stara majka cvili,
0278 cvileć ona sinu nabrajala:
0279 „Gdje ćeš, sine, glavu izgubiti
0280 i gdje li ćeš bogaz zavaliti?
0281 U nevakat ti s’ otišo, sine!”
0282 Njojzi Alil „selamalik” viknu,
0283 a sjeda mu tiho odvikuje:
0284 „Moj Alile, hajra nejmade,
0285 dok sam svoga sina izgubila.”
0286 Pitao je mlađani Alile:
0287 „Moja neno, kud je otišao?”
0288 „Bogme ne znam, Mujagin Alile.”
0289 Kad to čuo Mujagin Alile,
0290 na dizginu konja osvrnuo,
0291 pa odleti uz rosne livade.
0292 Kad pod kulu dotjera Đogata,
0293 sa pendžera podvikno ga Mujo:
0294 „Moj Alile, brate od matere,
0295 je l’ kod kule mili pobratime?”
0296 Odgovara Mujagin Alile:
0297 „Nejma pobre kod bijele kule,
0298 on je sinoć na put otišao.”
0299 Tada Mujo vjernu ljubu viknu:
0300 „Leti, ljubo, na ćemere kuli,
0301 pa opali šibu i prangiju,
0302 neka ide aber niz Kladušu,
0303 da se kupe mladi Kladušani,
0304 pa ćeš uzet barjak sa čivije,
0305 te ga razvij pod bijelom kulom.”
0306 U ljube mu pogovora nejma,
0307 sve učini što joj Mujo kaza.
0308 Onda Mujo sestri govorio:
0309 „O Hajkuno, mila sestro moja,
0310 opremi nam Đogu i Malina.”
0311 Kad su konji opremljeni bili,
0312 izvodi ji na mermer-avliju.
0313 Onda Mujo milu majku viknu:
0314 „Sijdi, majko, pod bijelu kulu,
0315 okreći mi mlade Kladušane
0316 uz Jadiku, visoku planinu!
0317 Dosad nam je pobro poginuo.”
0318 To izreče, konje posjedoše,
0319 iz avlije konje išćeraše,
0320 pogledaše niz rosne livade,
0321 kad eto ti Tanković Osmana
0322 i za njime tridest Kladušana.
0323 Osman trče a iz grla viče:
0324 „Što je, Mujo, ako boga znadeš,
0325 jesu l’, brate, udrili ajduci,
0326 jesu l’, tebi kulu porobili?”
0327 A Mujo mu tiho govorio:
0328 „Diži, brate, hrpu i junake,
0329 jer je nama pobro poginuo,
0330 mili pobro, Vilić Useine.”
0331 Osman diže hrpu i barjaka,
0332 pa odoše poljem širokijem.
0333 Kad su bili pod Jadik-planinom,
0334 pod bogazom, pod nesretnim klancom,
0335 prvi Mujo jaše na Đogatu.
0336 Đogo neće u bogaze klance:
0337 ušim striže a zubima grize,
0338 grebe nogom desnom i lijevom.
0339 Onda mu je Mujo govorio:
0340 „Davor, Đogo, moje prvo dobro,
0341 jal’ s’ bogazi krvlju poliveni,
0342 jal’ po njima popali ajduci?”
0343 Na dizginu natjera Đogata,
0344 dobar Đogat skoči u bogaze,
0345 kopite mu u krv udarile,
0346 tude leži nekoliko trupa,
0347 ni na jednom glave ne imade.
0348 Tad Alile odjaha Malina
0349 da prevrće leše po planini:
0350 isprivrta jednog za drugijem,
0351 ali leša pobratima nejma.
0352 Uz vas bogaz konje izgonili,
0353 nigdje leša pobratima nejma.
0354 Na Jadiku oni izlazili,
0355 na Jadiku, na Dugu poljanu,
0356 i tu mrtvi nekoliko trupa,
0357 među nima dorat pobratima,
0358 dobar dorat Vilić Useina.
0359 Onda Mujo viknu sa Đogata:
0360 „Davor, doro, moje dobro ljuto,
0361 međer nam je pobro poginuo?!”
0362 Onda Mujo odjaha Đogata,
0363 ode hodat i Đogata vodat,
0364 a i grozne suzice proljevat.
0365 Za njim stižu mladi Krajišnici,
0366 a najpošlje uskok Rade mali.
0367 Rade Muji tiho govorio:
0368 „Kad si stiho plašiti družinu,
0369 što nijesi u kuli sjedio,
0370 pa čuvao ljubu i bešiku?”
0371 Njemu Mujo tiho govorio:
0372 „Projdi me se, pobratime Rado,
0373 pobru su nam živa ufatili.”
0374 „Borm ako će, kladuški srdare,
0375 barem ćeš ga muški osvetiti.”
0376 „Kako, Rade, ako boga znadeš?”
0377 „Sutra j’, Mujo, cvjetnica nedjelja,
0378 sutra ć’ sići zadarska gospoda
0379 do zelena Popovića luga
0380 i bijele Mandušića crkve.
0381 Tude moreš pobru osvetiti.”
0382 „Projdi me se, pobratime Rade,
0383 kada ne znam puta niz Krajinu,
0384 niz nesretne još drenove klance.”
0385 Na to reče uskok Radojica:
0386 „Evo, Mujo, vješta kalauza,
0387 provešću te kuda godir hoćeš,
0388 pa sad hajde samo ako hoćeš.”
0389 Tad podviknu Mujo sa Kladuše:
0390 „Bre aferim dragi pobratime!”
0391 Otole se (na) noge skočiše,
0392 pa odoše niz drenove klance.
0393 Dok dojdoše lugu Popovića,
0394 zora ih je saba udarila.
0395 Po lužini pokriše družinu,
0396 dok jim žarko sunce ugrijalo.
0397 Tad se pope kladuški srdare,
0398 tad se pope jeli u vrhove,
0399 pa on sjede u jelove grane
0400 i poteže srčali durbina,
0401 pa okrenu Zadru na čaršiju,
0402 seir čineć po Zadarju kule.
0403 Kad je gradu durbin okrenuo,
0404 tad se gradska otvoriše vrata,
0405 a na vrata zadarska gospoda,
0406 a za njima silna Nimadija,
0407 pokraj njia Latinke djevojke,
0408 napošljetku od Zadarja bane,
0409 zdesna njega Gavran-kapetane,
0410 a uz njega Vilić Useine,
0411 svezane mu prebijele ruke,
0412 vode njega crkvi manastiru,
0413 da ga tamo pred crkvom objese.
0414 Najstrag ide Ružica djevojka
0415 i sa njome dvanest djevojaka,
0416 kad objese Vilić Useina,
0417 da mu mrtvu kolo zaokrenu.
0418 Kako j’ mati Ružu nakitila
0419 sve na jade Vilić Useina.
0420 Onda njemu Ruža govorila:
0421 „O Viliću, diko od junaka,
0422 je l’ ti žao žalosna ti majka,
0423 što me mladu ni poljubit nećeš?”
0424 Vilić joj je tiho govorio:
0425 „Jest mi žao i prižao, draga,
0426 što te mladu ni poljubit neću,
0427 al’ mi žalost ništa ne pomaže.”
0428 Djevojka mu na to govorila:
0429 „Ajd’, što bog da, Vilić Useine!”
0430 Tada Vilić još Gavrana viče:
0431 „Oj Gavrane, silan kapetane,
0432 je li izum jednu zapjevati,
0433 jošter jednu, pa više nijednu?”
0434 Pa zapjeva tanko i visoko:
0435 „Žarko sunce, navisoku ti si,
0436 brate Mujo, nadaleku ti si.
0437 Žarko sunce, pospusti se niže,
0438 brate Mujo, primakni se bliže,
0439 da ti vidiš tvoga pobratima,
0440 kojom će ti smrti izdahnuti
0441 ja od silna Gavran-kapetana.
0442 Ni od sablje ni od noža, Mujo,
0443 neg obješen pred bijelom crkvom.”
0444 To j’ Gavranu vrlo mučno bilo,
0445 do njeg dobra vranca dotjerao
0446 i rukom ga uz obraz udrio.
0447 Kako ga je lahko udario,
0448 obraznu mu kožu prokinuo
0449 i crnu mu krvcu natjerao.
0450 Onda njemu Vilić govorio:
0451 „Oj Gavrane, silan kapetane,
0452 nije taki udarac junaku,
0453 nego ljubi na tanku čardaku.
0454 Pritrpi se, silan kapetane,
0455 dok sijdemo crkvi u lužinu.
0456 nij lužina nikad bez družine,
0457 jal’ brez vuka, jali brez ajduka.”
0458 Kad se Mujo toga nagledao,
0459 do po jele na nogama sajde,
0460 od po jele na zemlju skočio,
0461 za omoru jelu zapanuo,
0462 uz jelu je pleća prislonuo,
0463 živo njemu srce poigraje,
0464 na prsima toke pozvekuju,
0465 sve ih Tale rukom pritiskuje:
0466 „Stani, Mujo, ženska pletenico,
0467 što si mi se tako prepanuo?”
0468 Veli njemu kladuški srdare:
0469 „Projdi me se, pobratime Tale,
0470 da ti vidiš šta od pobre rade!”
0471 To izreče, posjede Đogata
0472 i zavika grlom gromovito:
0473 „Za mnom, braćo, mladi Krajišnici,
0474 da ja vidim uz polje zeleno
0475 ko je bolje još konja hranio!”
0476 Tad družina konje pojahala
0477 i zelenim lugom polećela
0478 i do bjele crkve dolećela,
0479 dok ji mladi sretoše soldati,
0480 sretoše se, pa se udariše.
0481 Rade viknu kladuškog srdara:
0482 „Udri, Mujo, usahla ti ruka,
0483 dok nam nije pobro poginuo!”
0484 Obojica crkve promašili,
0485 a viš crkve pobru nalazili,
0486 a kraj njega Ružicu djevojku,
0487 driješi mu prebijele ruke,
0488 driješi ji, odriješit ne može.
0489 Rade skoči s vrana od mejdana,
0490 te je pobri odrješio ruke.
0491 Tud naleti banova katana
0492 na alatu konju od mejdana.
0493 Dočeka ga i posječe Mujo.
0494 Tog su konja pobri poklonili
0495 i sablju mu katansku dodali,
0496 pa mu viknu uskok Rade mali:
0497 „Udri, pobro, što god bolje moreš!”
0498 Mili bože, nemila sastanka
0499 kod bijele crkve namastira:
0500 grmi, siva i krv se proliva,
0501 nagoni se jedan na drugoga.
0502 Ni brat brata poznati ne može,
0503 kamol Turčin zadarskog soldata.
0504 Turci viču: „Illa” i „Alija”
0505 a soldati: „Jezus i Marija.”
0506 Dolina se krvi napojila,
0507 a bregovi tjelom od junaka.
0508 Dženjak bio sve do ićindije,
0509 dženjak bio pa se razmetnuo:
0510 bilo jada na obadva kraja.
0511 Ode Mujo društvo sakupljati:
0512 trista mu je druga poginulo,
0513 pet stotina rana dopanulo.
0514 Jadan Tale Ružu ufatio,
0515 pa je nosi sobom na Kulašu.
0516 Al’ jim nejma Vilić Useina.
0517 Tada Alil odjaha Malina,
0518 a po polju mrtve privrtao,
0519 al’ ne najde leša pobratima.
0520 Malo vrjeme, za dugo ne bilo,
0521 kad eto ti Vilić Useina
0522 i on vodi Gavran-kapetana
0523 svezanije ruku naopako,
0524 dovede ga crkvi manastiru.
0525 Tad zavika od Orašca Tale:
0526 „Daj mi, pobro, Gavran-kapetana!”
0527 Pita njega Vilić Useine:
0528 „Šta š’ od njega, pobratime Tale?”
0529 „Hoću njega, pobro, objesiti.”
0530 „Ne dam, pobro, od Orašca Tale.
0531 Kad smo, Tale, mi na Jadi bili
0532 te na onoj prirosnoj poljani,
0533 mogo me je Gavran pogubiti,
0534 stoga ću mu život pokloniti.”
0535 Pa Gavranu Vilić govorio:
0536 „Znaš, Gavrane, silan kapetane,
0537 da si junak, karara ti nejma.
0538 Devet si mi braće pogubio,
0539 i mene si silom ufatio,
0540 pa i ja sam tebe ufatio,
0541 onde gdje smo nas dva mejdan dijelili.
0542 Danas tebe pogubiti neću
0543 živa ću te Zadru opremiti.”
0544 Pa mu onda odriješi ruke,
0545 pušća njega Zadru bijelome.
0546 Tad s’ zavrati Gavran-kapetane,
0547 ruke šire pa s’ u lice ljube.
0548 Tude su se oni pobratili.
0549 Tad otiđe Gavran-kapetane,
0550 tada ode Zadru bijelome.
0551 Onda Mujo četu pokrenuo
0552 i Jadiku na vis izlazio.
0553 Odvedoše Ružicu djevojku
0554 i odoše na Kladušu ravnu.



Izvor[uredi]

Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, Iz rukopisne ostavštine Koste Hermana, redakcija, uvod i komentari Đenana Buturović, Sarajevo, 1966.