Женидба Бранковића Вука
Сан уснила царица Милица
У Крушевцу граду господскоме,
У царскоме двору бијеломе.
Чудо госпа у санку виђела
Да ј’ у двору своме од’ранила 5
На криоцу двије ластавице,
Ал’ долеће гавран тица црна
Те однесе прву ластавицу.
Куд одлеће гавран тица црна,
Запали се и гора и трава, 10
А земљица у џомбу пропала.
Док долеће соко тица сива
И однесе другу ластавицу,
Куд одлеће соко тица сива,
Погаси се и гора и трава, 15
Стаде земља, ал’ се зањихала.
Тако госпа у санку виђела.
У санку се госпа препанула
Па ујутру рано уранила,
Умила се и богу молила 20
Па пошета у другу одају
Ђе но сједи славни цар Лазаре
Па му госпа добро јутро виче
Њојзи царе бога прихватио.
Сједа госпа цару уз кољено 25
Све му каже што је и како је.
Баш то цару мило не бијаше,
Али опет госпу разговара:
»Није, госпо, санку вјеровати,
»Сан је лажа, а бог је истина.« 30
Кад то чула царица Милица,
Поврати се у одају другу
Ђе но сједи царевић Стеване.
Нема Стеви нег’ седам година.
Њему мајка добро јутро виче. 35
Пред њом Стево на ноге скочио,
На ногама бога прихватио
А Стевану мајка проговара:
»Мој Стеване, мој рођени сине,
»Би л’ могао санак толковати 40
»Чудо сам ти у санку виђела.«
Па казује што је и како је.
Кад дочуо царевић Стеване,
Он овако мајци проговара:
»Мајко моја, царице Милице, 45
»Лако ти се санку осјетити.
»А што кажеш двије ластавице
»То су твоје двије миле шћери,
»Јелисавка и Марија млада.
»Марија је твоја шћерца прва, 50
»А данас је цура на удају.
»То ће накав муштерија доћи
»Што ће твоју запросити Мару,
»Отићи ће Мара за гаврана.
»Што је гавран зулум починио, 55
»То ће бити издајица ’нака
»И невјера да га бог убије,
»Па ће издат’ земље и градове.
»Што је земља у џомбу пропала,
»То ће баби расцарити царство. 60
»А што кажеш другу ластавицу,
»То је друга шћерка Јелисавка.
»Њојзи нема ни седам година,
»А кад буде цура на удају,
»Отићи ће за добра јунака. 65
»Што је соко ватру погасио,
»То ће јунак осветити царство.
»Што се црна земља зањихала,
»На њему ће остат’ спомињање.«
Кад то чула царица Милица, 70
То је њојзи врло жао било.
Оде госпа у танке чардаке
Ђе но сједи Марија ђевојка,
Па јој госпа добро јутро виче.
Пред њом шћерца на ноге скочила 75
И стојећи бога прихватила.
Сједе госпа у танком кавезу
Па овако шћерци проговара:
»Шћери моја, лијепа Марија,
»Лијепа си, рода господскога, 80
»А имадеш много муштерија.
»Тебе проси осам бановина
»И четири земље књажевине
»Још напосе три српске војводе
»И просе те с мора капетани 85
»И јунаци су четири стране.
»Узми, шћери, кога теби драго,
»Ал’ да хоћеш мајку послушати,
»Ја бих знала коме бих те дала:
»За сестрића Марку Краљевићу, 90
»Три пута те од мене просио.
»Пођи, шћери, за сестрића Марку,
»Да ја стечем добра пријатеља
»А ти шћери добра господара.
»Јесам чула ђе говоре људи 95
»Љевши момак од сваке ђевојке
»А јунаштвом налик на дајиџу,
»На свог дајка Краљевића Марка.
»А чула сам од старијех људи
»Да се ђеца мећу на дајиџе, 100
»Зато траже и моле се људи
»Да се жене од рода бољега,
»Од славнога рода господскога,
»Господскога или јуначкога,
»А не траже рода богатога, 105
»Богатога или орјатскога.
»Ја да пођеш за сестрића Марку,
»Не би нама додијали Турци.
»Дијете се на дајка турило,
»Биће јунак срца јуначкога, 110
»Тријебиће из Србије Турке.
»Да би Марку ману находила,
»Тебе проси од Сибиња Јанко
»За сестрића дијете Секулу.
»А чула сам да говоре људи: 115
»Нема њему већ дван’ес’ година
»А какав је мудар и разуман,
»Он цијелом бановином влада,
»Бановином својом бабовином,
»Сва му земља славна и весела. 120
»Он би знао окретати царством.
»Да би, шћери, њему манисала,
»Тебе проси Мирчета војвода
»Од Сријема од земље честите.
»Господства му у свој земљи нема 125
»Ни љевшега рода господскога.
»Ако нећеш за Мирчету поћи,
»Узми бана кога ти је драго
»Или књаза или капетана,
»Само гледај рода господскога 130
»Кога народ гледа и милује.«
Кад дочула Марија ђевојка,
Овако је мајци говорила:
»Мајко моја, царице Милице,
»Ја ти тога нећу ни једнога 135
»Већ ја хоћу, мила моја мајко,
»Бранковића из Херцеговине.
»Једном сам га очима виђела.
»Кад је Вуче овуд пролазио,
»Пролазио у лов у планину 140
»Испод нашег ћошка и чардака.
»Виђела сам Вука са чардака,
»Он је љевши од мене ђевојке.
»Ја сам Вука дозвала с чардака,
»Под пенџером њега заставила, 145
»Па сам Вуку обиљежје дала
»Испод грла сићана ђердана.
»Туде сам се Вуку обећала
»Да ћу њему за љубавцу поћи,
»Ја ли њему, ја ли ни једноме.« 150
Кад то чула царица Милица
Велику се чуду зачудила
Па у себи госпа помислила
Да ће санак истина изаћи.
Што је госпа виђела гаврана, 155
То ће бити Бранковићу Вуче
Па овако госпа проговара:
»О Марија, моја шћери мила,
»Да би бог до срећа донијела,
»Наскоро те мајка удомила 160
»У земљицу и зелену траву!
»Код толиких твојих муштерија
»Па да узмеш Бранковића Вука,
»Најгорега рода орјатскога,
»Да би њему пошла за љубавцу 165
»Брез питања оца и матере,
»Проклета ми до вијека била!«
Ал’ говори Марија ђевојка:
»Мајко моја, царице Милице,
»Ја те за то ни питати нећу.« 170
То је госпи врло жао било
Па се врати у другу одају
Ђе но сједи славни цар Лазаре.
Све му госпа по истини каже
А прољева сузе низ образе. 175
Кад је чуо славни цар Лазаре,
Он овако госпи одговара:
»Не бих Вуку дао ни кобилу
»Да камоли шћерцу за љубавцу.«
Ал’ да видиш Марије ђевојке, 180
Она ситну књигу накитила
Па је спрема Бранковићу Вуку:
»Господаре, Бранковићу Вуче,
»Брже шаљи књигу до Крушевца,
»Проси мене од милога баба. 185
»Ја сам бабу врло мила своме
»Молићу се да ме теби даде.
»Ако мислиш мене задобити,
»Брзо књигу у Крушевац спремај
»Мајка чека да ме другом даде, 190
»Да ме даде Марку или Јанку,
»Али дома нема ни једнога,
»Отишли су оба у Турћију.
»Данас мореш мене задобити
»Док војвода у Србији нема.« 195
Оде књига на Херцеговину,
Дође књига Вуку Бранковићу.
То је Вуче једва дочекао.
Ситну књигу брзо начинио
Па је спрема славноме Лазару, 200
Ишће цару шћерцу за љубовцу,
Милу шћерцу, лијепу Марију.
Кад је цару књига долазила,
Велику се чуду зачудио,
Књигу гледа па се на њу смије. 205
Брзо царе другу одговара
Па је спрема Вуку Бранковићу.
Овако му царе поручује:
»Еј ти море, Бранковићу Вуче,
»Не бих тебе за слугу узео, 210
»А камоли да ти шћерцу дадем.«
Кад је така књига долазила,
То дочула Марија ђевојка,
Она моли свога мила баба,
Да је бабо Бранковићу даде. 215
А царе је срца милостива,
Одвише му шћерца драга била
Па јој бабо милост учинио,
Обећа је Бранковићу Вуку.
Кад дочула царица Милица, 220
Сузе проли низ бијело лице.
Мисли госпа шта ће и како ће,
Ко ће њојзи шћерцу избавити
Да је отме од проклета Вука.
Ал’ је тако по несрећи било 225
Па јунака дома не бијаше
Који су јој цури муштерије,
Па се мисли што ће и како ће.
Све мислила, на једно смислила,
Па царица књигу начинила, 230
Опрема је Сријем земљи равној,
А на руке Мирчети војводи.
Овако га госпа поздрављаше:
»Господару, Мирчета војвода,
»Ти си шћерцу од мене просио, 235
»Отићи ће сада за другога,
»Да за кога, не бих ни жалила.«
Па му каже ђе је бабо даје.
»Брзо спреми све три своје слуге,
»Што се први по јунаштву гласе: 240
»Прву слугу Пијавицу Ђура,
»Другу слугу Жеравицу Вида,
»Трећу слугу млада Радована.
»Нека ноћи до Крушева дођу,
»Даћу њима Марију ђевојку, 245
»А момци су силни и слободки,
»У страху се препанути неће.
»Ако буде много пити пива,
»Пиће Ђуро, опити се неће,
»Ако буде заметати кавгу, 250
»Не боји се Жеравица Виде,
»Ако буде с царем говорити,
»Говориће слуга Радоване,
»Јер је момак мудар и паметан.
Кад је госпа књигу начинила, 255
Оде књига Сријем земљи равној,
Дође књига двору Мирчетину.
Ал’ залуду, пусте фајде нема,
Јер војводе дома не бијаше,
Отиш’о је мору дебеломе 260
Да продаје сријемце волове
На великој скели дубровачкој.
Тамо момак дуго остануо,
Може бити и годину дана.
Књигу гледа Мирчетина мајка 265
Па дозива слугу Радоваиа:
»Носи књигу мору дебеломе
»Па ти тражи Мирчету војводу.«
’абер дође бијелу Крушеву
Од новога зета царевога 270
Да се царе сватовима нада,
Па се царе за сватове спрема.
Доцно књига мору долазила
Већ је прошло и петнаест дана.
То је чуо војвода Мирчета 275
Па се јунак ни макнути неће.
Али чека царица Милица
Кад ће доћи Мирчетине слуге.
Једно јутро госпа уранила,
Од јада се по конаку шеће 280
Па погледа низ поље зелено,
Неће л’ кога виђет’ од војвода.
Ал’ се пољем тама прифатила,
А та тама неће бити сама,
Оде тама небу и облаку, 285
А из таме момак испануо,
На алату вас у суву злату.
То бијаше Бошко Југовићу
Од бијела града Вучитрна.
Иде Бошко сестри у походе. 290
Царица је брата опазила,
Пред брата је госпа ишетала,
Око ње су слуге и војводе.
Царица је тужна невесела,
Рони сузе низ бијело лице. 295
Кад се Бошко ближе примакнуо
Па је сестру очим погледао,
Велику се чуду зачудио
Што је сестра њему невесела
Те прољева сузе низ образе, 300
Па отсједе дебела алата,
Доведе га слугам царевијем
И овако Бошко проговара:
»Што је, сестро, ако бога знадеш,
»Зашто рониш сузе низ образе? 305
»Је л’ нам здраво славни цар Лазаре
»И дијете Високи Стеване,
»Јесу л’ здраво слуге и војводе?«
А госпа се брату примакнула,
Склопи њему руке око врата 310
И овако говорити пође:
»Да мој брате, Бошко Југовићу,
»Здраво нам је славни царе Лазо
»И све здраво у цареву двору,
»А ја сам ти само невесела.« 315
Па му каже што је и како је.
»Не могу се, брате, начудити
»Што сам јада од срца родила,
»Вити сличи роду Немањића,
»Немањића нити Југовића. 320
»Ево вас је девет милих брата,
»Сва би браћа за ме изгинула
»И за сестру своје главе дала,
»А шћерца ме послушати неће,
»Веће иде ђе је њојзи драго. 325
»Муштерије прежалит’ не могу
»Који су је од мене просили.«
Кад је Бошко сестру разумио,
То је њему врло жао било,
На цара се Бошко ражљутио 330
Па овако сестри одговара:
»Е не плачи, моја мила секо,
»Нек’ је даје, нека је удаје!
»Брзо ће му царство расцарити,
»Ја му нећу на весеље доћи.« 335
Ш њиме госпа иде у чардаке.
Таман Бошко сједе у чардке,
Слуге су га пивом послужиле,
Док ето ти бана од Бањана
Под Крушевац у поље зелено. 340
Царске су га слуге опазиле,
Пред бана су слуге излазиле
И под њиме коња прифатиле.
Коња воде у топле подруме,
Бане сађе на танка чардака. 345
Ја кад бане у чардаке дође,
Свима бане божју помоћ виче.
Туде бјеше сва господа редом.
Сједи царе у танку чардаку,
До цара је Бошко Југовићу, 350
А до Бошка сестра Југовића,
Госпојица царица Милица,
До царице двије слуге царске.
Једно бјеше Косанчић Иване,
Друго бјеше Топлица Милане, 355
Њима нема нег’ по шесн’ест љета,
Оба љевша од сваке ђевојке.
Сва господа на ноге скочила,
На ногама бана дочекала.
Сва господа весело бијаше, 360
Невесело царица Милица.
Ту се бане чуду зачудио
Па он пита царицу Милицу:
»Што је теби, мила госпојице,
»Те си тако нама невесела 365
»А у здравље славнога Лазара
»И Стевана уз кољено сина?«
Царица му све по реду каже.
Кад то чуо Бановић Страило,
То је њему врло мучно било 370
Па овако бане проговара:
»Ако бог да и срећа од бога
»Када Вуче по Марију дође,
»Ја ћу њему осијећи главу,
»А Марију дати за другога. 375
»Да је бог д’о срећа донијела,
»Да је Мара у мојему двору,
»Њу би бане боље удомио.
»Марију би младу погубио,
»У земљицу црну са’ранио, 380
»А не би јој на вољу чинио.«
Ту су сјели и вино трошили.
На цара се Бошко ражљутио,
Нити збори, нити одговара,
Од земљице на ноге скочио, 385
Низ бијелу кулу ударио
Па он сестри »остај збогом« виче,
А слуге му коња добавише,
Оде момак двору бијеломе
А овако сестри проговара: 390
»Нека знадеш, сестро од матере,
»Нећу цару на весеље доћи.«
Оде Бошко, оћера алата,
Оста бане у бијелу двору
Да дочека цареве сватове, 395
Не би л’ бане погубио Вука.
Цар заставља двије своје слуге
Да његове свате дочекају:
Бајрактара Косанчић Ивана
И војводу Топлицу Милана. 400
Па још књигу по Милоша спрема
Да му Милош до Крушевца сиђе,
Да дочека кићене сватове.
Кад то чуле двије царске слуге,
За све цара слушати хоћаху, 405
Ал’ за то га слушати не шћаху,
Већ одоше из конака слуге
И дебеле коње посједоше
Па одоше ђе је коме драго,
Јер то момци поднијет’ не могу 410
Бранковића свате дочекати.
Тражи књига Обилић Милоша,
А хад му је књига долазила,
Те видио што му ситна каже,
Брзо Милош другу одговара: 420
»Господаре, славни цар Лазаре,
»Ја ти нећу у Крушево доћи
»Док не оду Вукови сватови.
»Ако дођем, заметнућу кавгу,
»Срамота је и мени и теби.« 425
То је цару врло жао било.
Што гођ бјеше царскијех војвода,
Не шће нико на весеље доћи,
Ни од рода царице Милице.
Ја кад једна вече омркнула, 430
Стаде јека бијела Крушевца
Док ето ти ките и сватова.
Цар пред свате слуге опремио
А погледа Бановић Страила
Хоће л’ бане пред сватове поћи. 435
Сједи бане ни 'абера нема.
Виђе царе не диже се бане.
Што је првих слуга до Лазара,
Ни једнога пред сватове нема.
То је цару за срамоту било 440
Па дозива Бановић Страила:
»О Страило, к’о рођени сине,
»Ти дочекај кићене сватове.
»Од људи је велика срамота,
»Нико први пред сватове нема 445
»Да ће царске свате дочекати.«
Проговара Бановић Страило:
»Цар 'Лазаре, српски господаре,
»Није мене породила мајка
»Да ја дворим од себе горега.« 450
Већ га царе ни молити неће.
И да моли, фајде не бијаше.
У та доба кићени сватови
Царскоме се двору примакоше.
Ишетао славни цар Лазаре, 455
Дочекује кићене сватове
И растура свате по конацим.
Води Вука у горње чардаке.
Ш њиме бјеше седам Бранковића
И остале слуге и војводе 460
Што су с Вуком у сватима били.
Све по реду царе намјестио,
Сједа зета Вука Бранковића,
Сједа зета у горње чардаке.
Слуге ’оде по бијелу двору, 465
Уређују кићене сватове,
Други носе вино и ракију.
Посједоше свати у чардаку
А све сједи Бановић Страило,
Ниско мрке објесио брке 470
А на Вука попријеко гледи.
То је цару врло мучно било
Да му бане не заметне кавгу,
Јера види да се расрдио.
У том вакат од вечере био. 475
Сви сватови за вечером били,
Вино служе слуге Лазареве.
Сједи царе у господском кругу,
Покрај себе зета поставио,
Новог зета Вука Бранковића, 480
С друге стране Бановић Страила.
Кад су прво пиво послужили,
Чаша дође славноме Лазару.
Узе чашу у бијелу руку
И овако напијати пође: 485
»А у здравље мог зета новога
»И весеља у цареву двору
»Да пијемо, да се веселимо!«
А то слуша Бановић Страило.
То је њему врло мучно било 490
Па кад бану редња чаша дође,
Ои овако гОворити пође:
»Браћо моја, да се веселимо,
»А у здравље славног цар Лазара
»И сокола Високог Стевана 495
»И по избор српскијех војвода
»Два јунака Милоша и Марка,
»А у зло је Вука Бранковића
»У зло моје, ја ли у његово!«
Кад то дочу славни цар Лазаре, 500
Ништа њему говорит’ не смије
Већ на слуге очим намигнуо:
Када бану друга чаша дође,
Да би њега слуге прескочиле,
Нек’ не пије, нека не напија, 505
Јер се боји заметнуће кавгу.
Ја кад друге чаше полазиле,
Ту су слуге бана прескочиле.
То је бану врло мучно било
Ђе га слуге чашом прескочише, 510
Шћаше бане и још говорити
Па од земље на ноге скочио,
Цијел тулум вина дограбио
Па га меће себи у криоце,
Онда бане напијати пође: 515
»Е чујете, моја браћо драга,
»Откако ме породила мајка,
»Ја се свутдје јееам потрефио,
»У свакоме јуначкоме кругу,
»Јуначкоме и у господскоме, 520
»Међу браћом хладно пио пиво,
»Ал’ ме није чаша прескочила,
»Чини ми се, па ћу се заклети,
»Ни вечерас прескочит’ ме неће
»На овоме цареву весељу! 525
»Браћо моја, да се веселимо,
»А у здравље цара и Стевана
»И војвода Милоша и Марка
»Који нашу царевину бране,
»А у зло је зета царевога. 530
»Зар ће мене чаша прескочити
»Што ме није никад прескочила
Па се бане вина напојио
А од себе тулум отурио,
Тулум баци, на ноге скочио, 535
Па не море срцу одољети
Чим ће Вука прије ударити.
Ал’ код бана ништа не бијаше,
Па га бане руком ошинуо
Уз образе, на лијеву страну. 540
Како га је ударио бане,
Из образа крвца ударила,
Четири му поштетио зуба
А два су му здрава полећела.
Укиде му са главе челенку 545
И просу му туру од перчина.
Виђе царе шта уради бане
Па се мисли шта ће и како ће
Па овако царе проговара:
»Бановићу, крило уз кољено, 550
»Послушај ти цара господара,
»Не чини ми у двору срамоте.
»Овђе није никакво јунаштво
»У дворима заметати кавгу.
»Ако желиш боја и мејдана, 555
»Биће дана вама за мејдана.«
Око бана салећеле слуге
Да не дају крвцу прољевати.
Бан погледа око себе момке.
Све су слуге цара честитога, 560
Жао му их ударити било,
А на правди бога истинога.
Срамота га учинити кавгу.
Није шала у цареву двору
За вечером крвцу прољевати! 565
Љут је бане, још се расрдио,
Па од себе слуге отурио,
Низ бијелу кулу ударио.
Сађе бане у мермер авлију,
Слуге су му дора добавиле, 570
Бане свога посједе дората,
Оде бане у своје Бањане,
Ноћи оде из царскога двора.
Кад ујутру јутро освануло,
Похићели кићени сватови 575
Да сватови не би изгинули,
Јер се боје српскијех војвода.
Красно царе оправи сватове,
Све дарива што је за којега,
Све по реду Бранковиће младе. 580
Што бијаше седам Бранковића,
Изнесоше токе деветере,
Дароваше седам Бранковића
И двојицу првих из сватова.
Цар дарова новог зета свога, 585
Заљева га све у суво злато
И даде му ата четвртака.
Развише се крстати барјаци
И пођоше кићени сватови
Из царева двора господскога. 590
Прате слуге кићене сватове.
С њима бјеше славни цар Лазаре,
А царица сједи у чардаку,
Нити прати шћерце ни сватова,
Нити шћерци благослова даје. 595
Отале су свати одлазили
И одвели Марију ђевојку,
Здраво дошли Бранковића двору.
Ту је Вуче свадбу учинио,
Вјенча себи за љубовцу шћерцу 600
Господара славнога Лазара.
Цар му спрема на товаре благо
Да се Вуче према цару влада,
Ја да цара не коре банови
За кога је шћерцу поклонио. 605
Што гођ бјеше рода Бранковића,
Све је царе прве поставио
И даде им државе у руке
Да му буду арачлије царске,
Да се зову силни Бранковићи, 610
Бранковићи силни и богати.
И тако се по земљи прозвали:
Бранковићи, силни и богати,
Бранковићи, цареви везири.
Ал’ да видиш кићене Марије, 615
Ту су њојзи неповољни двори
Па је бабу књигу начинила:
»А мој бабо, славни цар Лазаре,
»У тебе су до три куле блага,
»А у мене сиромашни двори. 620
»У њима се обикнут’ не могу,
»Гради мени дворе у Крушевцу.
»Ти си бабо, земље старјешина,
»А ја теби сиротујем амо.«
Кад је така књига долазила, 625
Шћерца цару врло мила била,
Па му жао што му шћерца пише.
Кад то чула царица Милица,
Овако је цару говорила:
»Златна круно, српски цар Лазаре, 630
»Ако мислиш расцарити царство,
»Врати шћерку бијелу Крушевцу.
»Ја сам чула од старијех људи,
»Да у дому среће не имаде
»Ђе се шћери натраг повраћају. 635
»Мара ће ти царство расцарити«.
Туде бјеше царевић Стеване
Па овако цару проговара:
»О мој бабо, славни цар Лазаре,
»Ако Мара у Крушевац дође, 640
»Виш’ ме никад очим виђет нећеш,
»Отићи ћу у земљу Русију
»И одвести своју милу мајку«.
Не шће царе прифатити шћерце.
Ал’ не прође ни пола године, 645
Цару Лази књиге додијаше
Од Марије, од његове шћерце,
Да је води бијелу Крушевцу.
Марија му врло мила била,
Обећа јој начинити дворе 650
И довести бијелу Крушевцу.
Цар начини дворе Бранковићу
Код својијех, боље од својијех.
Дође цару Бранковићу Вуче.
Тако мало вр’јеме постајало. 655
Како Вуче у Крушевац дође,
Тако с царем завади војводе.
Све војводе цара омрзоше.
Дочу Марко, а дочу и Јанко.
Заклиње се и Марко и Јанко: 660
Ја да царе ратовати пође,
Не би цару у помоћи били.
Како госпа у санку виђела,
Онако је све истина било.
Бранковић им царство расцарио 665
А Обилић царство осветио.
Кад дорасте шћерца Јелисавка,
Поклања је царица Милица,
Поклања је Обилић Милошу;
Шћерцу дала ђе јој драго било 670
Брез питања цара честитога.
За Милошем оста спомињање
Док је људи и док је вијека.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
