Ženidba Brankovića Vuka
San usnila carica Milica
U Kruševcu gradu gospodskome,
U carskome dvoru bijelome.
Čudo gospa u sanku viđela
Da j’ u dvoru svome od’ranila 5
Na kriocu dvije lastavice,
Al’ doleće gavran tica crna
Te odnese prvu lastavicu.
Kud odleće gavran tica crna,
Zapali se i gora i trava, 10
A zemljica u džombu propala.
Dok doleće soko tica siva
I odnese drugu lastavicu,
Kud odleće soko tica siva,
Pogasi se i gora i trava, 15
Stade zemlja, al’ se zanjihala.
Tako gospa u sanku viđela.
U sanku se gospa prepanula
Pa ujutru rano uranila,
Umila se i bogu molila 20
Pa pošeta u drugu odaju
Đe no sjedi slavni car Lazare
Pa mu gospa dobro jutro viče
Njojzi care boga prihvatio.
Sjeda gospa caru uz koljeno 25
Sve mu kaže što je i kako je.
Baš to caru milo ne bijaše,
Ali opet gospu razgovara:
»Nije, gospo, sanku vjerovati,
»San je laža, a bog je istina.« 30
Kad to čula carica Milica,
Povrati se u odaju drugu
Đe no sjedi carević Stevane.
Nema Stevi neg’ sedam godina.
Njemu majka dobro jutro viče. 35
Pred njom Stevo na noge skočio,
Na nogama boga prihvatio
A Stevanu majka progovara:
»Moj Stevane, moj rođeni sine,
»Bi l’ mogao sanak tolkovati 40
»Čudo sam ti u sanku viđela.«
Pa kazuje što je i kako je.
Kad dočuo carević Stevane,
On ovako majci progovara:
»Majko moja, carice Milice, 45
»Lako ti se sanku osjetiti.
»A što kažeš dvije lastavice
»To su tvoje dvije mile šćeri,
»Jelisavka i Marija mlada.
»Marija je tvoja šćerca prva, 50
»A danas je cura na udaju.
»To će nakav mušterija doći
»Što će tvoju zaprositi Maru,
»Otići će Mara za gavrana.
»Što je gavran zulum počinio, 55
»To će biti izdajica ’naka
»I nevjera da ga bog ubije,
»Pa će izdat’ zemlje i gradove.
»Što je zemlja u džombu propala,
»To će babi rascariti carstvo. 60
»A što kažeš drugu lastavicu,
»To je druga šćerka Jelisavka.
»Njojzi nema ni sedam godina,
»A kad bude cura na udaju,
»Otići će za dobra junaka. 65
»Što je soko vatru pogasio,
»To će junak osvetiti carstvo.
»Što se crna zemlja zanjihala,
»Na njemu će ostat’ spominjanje.«
Kad to čula carica Milica, 70
To je njojzi vrlo žao bilo.
Ode gospa u tanke čardake
Đe no sjedi Marija đevojka,
Pa joj gospa dobro jutro viče.
Pred njom šćerca na noge skočila 75
I stojeći boga prihvatila.
Sjede gospa u tankom kavezu
Pa ovako šćerci progovara:
»Šćeri moja, lijepa Marija,
»Lijepa si, roda gospodskoga, 80
»A imadeš mnogo mušterija.
»Tebe prosi osam banovina
»I četiri zemlje knjaževine
»Još napose tri srpske vojvode
»I prose te s mora kapetani 85
»I junaci su četiri strane.
»Uzmi, šćeri, koga tebi drago,
»Al’ da hoćeš majku poslušati,
»Ja bih znala kome bih te dala:
»Za sestrića Marku Kraljeviću, 90
»Tri puta te od mene prosio.
»Pođi, šćeri, za sestrića Marku,
»Da ja stečem dobra prijatelja
»A ti šćeri dobra gospodara.
»Jesam čula đe govore ljudi 95
»Ljevši momak od svake đevojke
»A junaštvom nalik na dajidžu,
»Na svog dajka Kraljevića Marka.
»A čula sam od starijeh ljudi
»Da se đeca meću na dajidže, 100
»Zato traže i mole se ljudi
»Da se žene od roda boljega,
»Od slavnoga roda gospodskoga,
»Gospodskoga ili junačkoga,
»A ne traže roda bogatoga, 105
»Bogatoga ili orjatskoga.
»Ja da pođeš za sestrića Marku,
»Ne bi nama dodijali Turci.
»Dijete se na dajka turilo,
»Biće junak srca junačkoga, 110
»Trijebiće iz Srbije Turke.
»Da bi Marku manu nahodila,
»Tebe prosi od Sibinja Janko
»Za sestrića dijete Sekulu.
»A čula sam da govore ljudi: 115
»Nema njemu već dvan’es’ godina
»A kakav je mudar i razuman,
»On cijelom banovinom vlada,
»Banovinom svojom babovinom,
»Sva mu zemlja slavna i vesela. 120
»On bi znao okretati carstvom.
»Da bi, šćeri, njemu manisala,
»Tebe prosi Mirčeta vojvoda
»Od Srijema od zemlje čestite.
»Gospodstva mu u svoj zemlji nema 125
»Ni ljevšega roda gospodskoga.
»Ako nećeš za Mirčetu poći,
»Uzmi bana koga ti je drago
»Ili knjaza ili kapetana,
»Samo gledaj roda gospodskoga 130
»Koga narod gleda i miluje.«
Kad dočula Marija đevojka,
Ovako je majci govorila:
»Majko moja, carice Milice,
»Ja ti toga neću ni jednoga 135
»Već ja hoću, mila moja majko,
»Brankovića iz Hercegovine.
»Jednom sam ga očima viđela.
»Kad je Vuče ovud prolazio,
»Prolazio u lov u planinu 140
»Ispod našeg ćoška i čardaka.
»Viđela sam Vuka sa čardaka,
»On je ljevši od mene đevojke.
»Ja sam Vuka dozvala s čardaka,
»Pod pendžerom njega zastavila, 145
»Pa sam Vuku obilježje dala
»Ispod grla sićana đerdana.
»Tude sam se Vuku obećala
»Da ću njemu za ljubavcu poći,
»Ja li njemu, ja li ni jednome.« 150
Kad to čula carica Milica
Veliku se čudu začudila
Pa u sebi gospa pomislila
Da će sanak istina izaći.
Što je gospa viđela gavrana, 155
To će biti Brankoviću Vuče
Pa ovako gospa progovara:
»O Marija, moja šćeri mila,
»Da bi bog do sreća donijela,
»Naskoro te majka udomila 160
»U zemljicu i zelenu travu!
»Kod tolikih tvojih mušterija
»Pa da uzmeš Brankovića Vuka,
»Najgorega roda orjatskoga,
»Da bi njemu pošla za ljubavcu 165
»Brez pitanja oca i matere,
»Prokleta mi do vijeka bila!«
Al’ govori Marija đevojka:
»Majko moja, carice Milice,
»Ja te za to ni pitati neću.« 170
To je gospi vrlo žao bilo
Pa se vrati u drugu odaju
Đe no sjedi slavni car Lazare.
Sve mu gospa po istini kaže
A proljeva suze niz obraze. 175
Kad je čuo slavni car Lazare,
On ovako gospi odgovara:
»Ne bih Vuku dao ni kobilu
»Da kamoli šćercu za ljubavcu.«
Al’ da vidiš Marije đevojke, 180
Ona sitnu knjigu nakitila
Pa je sprema Brankoviću Vuku:
»Gospodare, Brankoviću Vuče,
»Brže šalji knjigu do Kruševca,
»Prosi mene od miloga baba. 185
»Ja sam babu vrlo mila svome
»Moliću se da me tebi dade.
»Ako misliš mene zadobiti,
»Brzo knjigu u Kruševac spremaj
»Majka čeka da me drugom dade, 190
»Da me dade Marku ili Janku,
»Ali doma nema ni jednoga,
»Otišli su oba u Turćiju.
»Danas moreš mene zadobiti
»Dok vojvoda u Srbiji nema.« 195
Ode knjiga na Hercegovinu,
Dođe knjiga Vuku Brankoviću.
To je Vuče jedva dočekao.
Sitnu knjigu brzo načinio
Pa je sprema slavnome Lazaru, 200
Išće caru šćercu za ljubovcu,
Milu šćercu, lijepu Mariju.
Kad je caru knjiga dolazila,
Veliku se čudu začudio,
Knjigu gleda pa se na nju smije. 205
Brzo care drugu odgovara
Pa je sprema Vuku Brankoviću.
Ovako mu care poručuje:
»Ej ti more, Brankoviću Vuče,
»Ne bih tebe za slugu uzeo, 210
»A kamoli da ti šćercu dadem.«
Kad je taka knjiga dolazila,
To dočula Marija đevojka,
Ona moli svoga mila baba,
Da je babo Brankoviću dade. 215
A care je srca milostiva,
Odviše mu šćerca draga bila
Pa joj babo milost učinio,
Obeća je Brankoviću Vuku.
Kad dočula carica Milica, 220
Suze proli niz bijelo lice.
Misli gospa šta će i kako će,
Ko će njojzi šćercu izbaviti
Da je otme od prokleta Vuka.
Al’ je tako po nesreći bilo 225
Pa junaka doma ne bijaše
Koji su joj curi mušterije,
Pa se misli što će i kako će.
Sve mislila, na jedno smislila,
Pa carica knjigu načinila, 230
Oprema je Srijem zemlji ravnoj,
A na ruke Mirčeti vojvodi.
Ovako ga gospa pozdravljaše:
»Gospodaru, Mirčeta vojvoda,
»Ti si šćercu od mene prosio, 235
»Otići će sada za drugoga,
»Da za koga, ne bih ni žalila.«
Pa mu kaže đe je babo daje.
»Brzo spremi sve tri svoje sluge,
»Što se prvi po junaštvu glase: 240
»Prvu slugu Pijavicu Đura,
»Drugu slugu Žeravicu Vida,
»Treću slugu mlada Radovana.
»Neka noći do Kruševa dođu,
»Daću njima Mariju đevojku, 245
»A momci su silni i slobodki,
»U strahu se prepanuti neće.
»Ako bude mnogo piti piva,
»Piće Đuro, opiti se neće,
»Ako bude zametati kavgu, 250
»Ne boji se Žeravica Vide,
»Ako bude s carem govoriti,
»Govoriće sluga Radovane,
»Jer je momak mudar i pametan.
Kad je gospa knjigu načinila, 255
Ode knjiga Srijem zemlji ravnoj,
Dođe knjiga dvoru Mirčetinu.
Al’ zaludu, puste fajde nema,
Jer vojvode doma ne bijaše,
Otiš’o je moru debelome 260
Da prodaje srijemce volove
Na velikoj skeli dubrovačkoj.
Tamo momak dugo ostanuo,
Može biti i godinu dana.
Knjigu gleda Mirčetina majka 265
Pa doziva slugu Radovaia:
»Nosi knjigu moru debelome
»Pa ti traži Mirčetu vojvodu.«
’aber dođe bijelu Kruševu
Od novoga zeta carevoga 270
Da se care svatovima nada,
Pa se care za svatove sprema.
Docno knjiga moru dolazila
Već je prošlo i petnaest dana.
To je čuo vojvoda Mirčeta 275
Pa se junak ni maknuti neće.
Ali čeka carica Milica
Kad će doći Mirčetine sluge.
Jedno jutro gospa uranila,
Od jada se po konaku šeće 280
Pa pogleda niz polje zeleno,
Neće l’ koga viđet’ od vojvoda.
Al’ se poljem tama prifatila,
A ta tama neće biti sama,
Ode tama nebu i oblaku, 285
A iz tame momak ispanuo,
Na alatu vas u suvu zlatu.
To bijaše Boško Jugoviću
Od bijela grada Vučitrna.
Ide Boško sestri u pohode. 290
Carica je brata opazila,
Pred brata je gospa išetala,
Oko nje su sluge i vojvode.
Carica je tužna nevesela,
Roni suze niz bijelo lice. 295
Kad se Boško bliže primaknuo
Pa je sestru očim pogledao,
Veliku se čudu začudio
Što je sestra njemu nevesela
Te proljeva suze niz obraze, 300
Pa otsjede debela alata,
Dovede ga slugam carevijem
I ovako Boško progovara:
»Što je, sestro, ako boga znadeš,
»Zašto roniš suze niz obraze? 305
»Je l’ nam zdravo slavni car Lazare
»I dijete Visoki Stevane,
»Jesu l’ zdravo sluge i vojvode?«
A gospa se bratu primaknula,
Sklopi njemu ruke oko vrata 310
I ovako govoriti pođe:
»Da moj brate, Boško Jugoviću,
»Zdravo nam je slavni care Lazo
»I sve zdravo u carevu dvoru,
»A ja sam ti samo nevesela.« 315
Pa mu kaže što je i kako je.
»Ne mogu se, brate, načuditi
»Što sam jada od srca rodila,
»Viti sliči rodu Nemanjića,
»Nemanjića niti Jugovića. 320
»Evo vas je devet milih brata,
»Sva bi braća za me izginula
»I za sestru svoje glave dala,
»A šćerca me poslušati neće,
»Veće ide đe je njojzi drago. 325
»Mušterije prežalit’ ne mogu
»Koji su je od mene prosili.«
Kad je Boško sestru razumio,
To je njemu vrlo žao bilo,
Na cara se Boško ražljutio 330
Pa ovako sestri odgovara:
»E ne plači, moja mila seko,
»Nek’ je daje, neka je udaje!
»Brzo će mu carstvo rascariti,
»Ja mu neću na veselje doći.« 335
Š njime gospa ide u čardake.
Taman Boško sjede u čardke,
Sluge su ga pivom poslužile,
Dok eto ti bana od Banjana
Pod Kruševac u polje zeleno. 340
Carske su ga sluge opazile,
Pred bana su sluge izlazile
I pod njime konja prifatile.
Konja vode u tople podrume,
Bane sađe na tanka čardaka. 345
Ja kad bane u čardake dođe,
Svima bane božju pomoć viče.
Tude bješe sva gospoda redom.
Sjedi care u tanku čardaku,
Do cara je Boško Jugoviću, 350
A do Boška sestra Jugovića,
Gospojica carica Milica,
Do carice dvije sluge carske.
Jedno bješe Kosančić Ivane,
Drugo bješe Toplica Milane, 355
Njima nema neg’ po šesn’est ljeta,
Oba ljevša od svake đevojke.
Sva gospoda na noge skočila,
Na nogama bana dočekala.
Sva gospoda veselo bijaše, 360
Neveselo carica Milica.
Tu se bane čudu začudio
Pa on pita caricu Milicu:
»Što je tebi, mila gospojice,
»Te si tako nama nevesela 365
»A u zdravlje slavnoga Lazara
»I Stevana uz koljeno sina?«
Carica mu sve po redu kaže.
Kad to čuo Banović Strailo,
To je njemu vrlo mučno bilo 370
Pa ovako bane progovara:
»Ako bog da i sreća od boga
»Kada Vuče po Mariju dođe,
»Ja ću njemu osijeći glavu,
»A Mariju dati za drugoga. 375
»Da je bog d’o sreća donijela,
»Da je Mara u mojemu dvoru,
»Nju bi bane bolje udomio.
»Mariju bi mladu pogubio,
»U zemljicu crnu sa’ranio, 380
»A ne bi joj na volju činio.«
Tu su sjeli i vino trošili.
Na cara se Boško ražljutio,
Niti zbori, niti odgovara,
Od zemljice na noge skočio, 385
Niz bijelu kulu udario
Pa on sestri »ostaj zbogom« viče,
A sluge mu konja dobaviše,
Ode momak dvoru bijelome
A ovako sestri progovara: 390
»Neka znadeš, sestro od matere,
»Neću caru na veselje doći.«
Ode Boško, oćera alata,
Osta bane u bijelu dvoru
Da dočeka careve svatove, 395
Ne bi l’ bane pogubio Vuka.
Car zastavlja dvije svoje sluge
Da njegove svate dočekaju:
Bajraktara Kosančić Ivana
I vojvodu Toplicu Milana. 400
Pa još knjigu po Miloša sprema
Da mu Miloš do Kruševca siđe,
Da dočeka kićene svatove.
Kad to čule dvije carske sluge,
Za sve cara slušati hoćahu, 405
Al’ za to ga slušati ne šćahu,
Već odoše iz konaka sluge
I debele konje posjedoše
Pa odoše đe je kome drago,
Jer to momci podnijet’ ne mogu 410
Brankovića svate dočekati.
Traži knjiga Obilić Miloša,
A had mu je knjiga dolazila,
Te vidio što mu sitna kaže,
Brzo Miloš drugu odgovara: 420
»Gospodare, slavni car Lazare,
»Ja ti neću u Kruševo doći
»Dok ne odu Vukovi svatovi.
»Ako dođem, zametnuću kavgu,
»Sramota je i meni i tebi.« 425
To je caru vrlo žao bilo.
Što gođ bješe carskijeh vojvoda,
Ne šće niko na veselje doći,
Ni od roda carice Milice.
Ja kad jedna veče omrknula, 430
Stade jeka bijela Kruševca
Dok eto ti kite i svatova.
Car pred svate sluge opremio
A pogleda Banović Straila
Hoće l’ bane pred svatove poći. 435
Sjedi bane ni 'abera nema.
Viđe care ne diže se bane.
Što je prvih sluga do Lazara,
Ni jednoga pred svatove nema.
To je caru za sramotu bilo 440
Pa doziva Banović Straila:
»O Strailo, k’o rođeni sine,
»Ti dočekaj kićene svatove.
»Od ljudi je velika sramota,
»Niko prvi pred svatove nema 445
»Da će carske svate dočekati.«
Progovara Banović Strailo:
»Car 'Lazare, srpski gospodare,
»Nije mene porodila majka
»Da ja dvorim od sebe gorega.« 450
Već ga care ni moliti neće.
I da moli, fajde ne bijaše.
U ta doba kićeni svatovi
Carskome se dvoru primakoše.
Išetao slavni car Lazare, 455
Dočekuje kićene svatove
I rastura svate po konacim.
Vodi Vuka u gornje čardake.
Š njime bješe sedam Brankovića
I ostale sluge i vojvode 460
Što su s Vukom u svatima bili.
Sve po redu care namjestio,
Sjeda zeta Vuka Brankovića,
Sjeda zeta u gornje čardake.
Sluge ’ode po bijelu dvoru, 465
Uređuju kićene svatove,
Drugi nose vino i rakiju.
Posjedoše svati u čardaku
A sve sjedi Banović Strailo,
Nisko mrke objesio brke 470
A na Vuka poprijeko gledi.
To je caru vrlo mučno bilo
Da mu bane ne zametne kavgu,
Jera vidi da se rasrdio.
U tom vakat od večere bio. 475
Svi svatovi za večerom bili,
Vino služe sluge Lazareve.
Sjedi care u gospodskom krugu,
Pokraj sebe zeta postavio,
Novog zeta Vuka Brankovića, 480
S druge strane Banović Straila.
Kad su prvo pivo poslužili,
Čaša dođe slavnome Lazaru.
Uze čašu u bijelu ruku
I ovako napijati pođe: 485
»A u zdravlje mog zeta novoga
»I veselja u carevu dvoru
»Da pijemo, da se veselimo!«
A to sluša Banović Strailo.
To je njemu vrlo mučno bilo 490
Pa kad banu rednja čaša dođe,
Oi ovako gOvoriti pođe:
»Braćo moja, da se veselimo,
»A u zdravlje slavnog car Lazara
»I sokola Visokog Stevana 495
»I po izbor srpskijeh vojvoda
»Dva junaka Miloša i Marka,
»A u zlo je Vuka Brankovića
»U zlo moje, ja li u njegovo!«
Kad to doču slavni car Lazare, 500
Ništa njemu govorit’ ne smije
Već na sluge očim namignuo:
Kada banu druga čaša dođe,
Da bi njega sluge preskočile,
Nek’ ne pije, neka ne napija, 505
Jer se boji zametnuće kavgu.
Ja kad druge čaše polazile,
Tu su sluge bana preskočile.
To je banu vrlo mučno bilo
Đe ga sluge čašom preskočiše, 510
Šćaše bane i još govoriti
Pa od zemlje na noge skočio,
Cijel tulum vina dograbio
Pa ga meće sebi u krioce,
Onda bane napijati pođe: 515
»E čujete, moja braćo draga,
»Otkako me porodila majka,
»Ja se svutdje jeeam potrefio,
»U svakome junačkome krugu,
»Junačkome i u gospodskome, 520
»Među braćom hladno pio pivo,
»Al’ me nije čaša preskočila,
»Čini mi se, pa ću se zakleti,
»Ni večeras preskočit’ me neće
»Na ovome carevu veselju! 525
»Braćo moja, da se veselimo,
»A u zdravlje cara i Stevana
»I vojvoda Miloša i Marka
»Koji našu carevinu brane,
»A u zlo je zeta carevoga. 530
»Zar će mene čaša preskočiti
»Što me nije nikad preskočila
Pa se bane vina napojio
A od sebe tulum oturio,
Tulum baci, na noge skočio, 535
Pa ne more srcu odoljeti
Čim će Vuka prije udariti.
Al’ kod bana ništa ne bijaše,
Pa ga bane rukom ošinuo
Uz obraze, na lijevu stranu. 540
Kako ga je udario bane,
Iz obraza krvca udarila,
Četiri mu poštetio zuba
A dva su mu zdrava polećela.
Ukide mu sa glave čelenku 545
I prosu mu turu od perčina.
Viđe care šta uradi bane
Pa se misli šta će i kako će
Pa ovako care progovara:
»Banoviću, krilo uz koljeno, 550
»Poslušaj ti cara gospodara,
»Ne čini mi u dvoru sramote.
»Ovđe nije nikakvo junaštvo
»U dvorima zametati kavgu.
»Ako želiš boja i mejdana, 555
»Biće dana vama za mejdana.«
Oko bana salećele sluge
Da ne daju krvcu proljevati.
Ban pogleda oko sebe momke.
Sve su sluge cara čestitoga, 560
Žao mu ih udariti bilo,
A na pravdi boga istinoga.
Sramota ga učiniti kavgu.
Nije šala u carevu dvoru
Za večerom krvcu proljevati! 565
Ljut je bane, još se rasrdio,
Pa od sebe sluge oturio,
Niz bijelu kulu udario.
Sađe bane u mermer avliju,
Sluge su mu dora dobavile, 570
Bane svoga posjede dorata,
Ode bane u svoje Banjane,
Noći ode iz carskoga dvora.
Kad ujutru jutro osvanulo,
Pohićeli kićeni svatovi 575
Da svatovi ne bi izginuli,
Jer se boje srpskijeh vojvoda.
Krasno care opravi svatove,
Sve dariva što je za kojega,
Sve po redu Brankoviće mlade. 580
Što bijaše sedam Brankovića,
Iznesoše toke devetere,
Darovaše sedam Brankovića
I dvojicu prvih iz svatova.
Car darova novog zeta svoga, 585
Zaljeva ga sve u suvo zlato
I dade mu ata četvrtaka.
Razviše se krstati barjaci
I pođoše kićeni svatovi
Iz careva dvora gospodskoga. 590
Prate sluge kićene svatove.
S njima bješe slavni car Lazare,
A carica sjedi u čardaku,
Niti prati šćerce ni svatova,
Niti šćerci blagoslova daje. 595
Otale su svati odlazili
I odveli Mariju đevojku,
Zdravo došli Brankovića dvoru.
Tu je Vuče svadbu učinio,
Vjenča sebi za ljubovcu šćercu 600
Gospodara slavnoga Lazara.
Car mu sprema na tovare blago
Da se Vuče prema caru vlada,
Ja da cara ne kore banovi
Za koga je šćercu poklonio. 605
Što gođ bješe roda Brankovića,
Sve je care prve postavio
I dade im države u ruke
Da mu budu aračlije carske,
Da se zovu silni Brankovići, 610
Brankovići silni i bogati.
I tako se po zemlji prozvali:
Brankovići, silni i bogati,
Brankovići, carevi veziri.
Al’ da vidiš kićene Marije, 615
Tu su njojzi nepovoljni dvori
Pa je babu knjigu načinila:
»A moj babo, slavni car Lazare,
»U tebe su do tri kule blaga,
»A u mene siromašni dvori. 620
»U njima se obiknut’ ne mogu,
»Gradi meni dvore u Kruševcu.
»Ti si babo, zemlje starješina,
»A ja tebi sirotujem amo.«
Kad je taka knjiga dolazila, 625
Šćerca caru vrlo mila bila,
Pa mu žao što mu šćerca piše.
Kad to čula carica Milica,
Ovako je caru govorila:
»Zlatna kruno, srpski car Lazare, 630
»Ako misliš rascariti carstvo,
»Vrati šćerku bijelu Kruševcu.
»Ja sam čula od starijeh ljudi,
»Da u domu sreće ne imade
»Đe se šćeri natrag povraćaju. 635
»Mara će ti carstvo rascariti«.
Tude bješe carević Stevane
Pa ovako caru progovara:
»O moj babo, slavni car Lazare,
»Ako Mara u Kruševac dođe, 640
»Viš’ me nikad očim viđet nećeš,
»Otići ću u zemlju Rusiju
»I odvesti svoju milu majku«.
Ne šće care prifatiti šćerce.
Al’ ne prođe ni pola godine, 645
Caru Lazi knjige dodijaše
Od Marije, od njegove šćerce,
Da je vodi bijelu Kruševcu.
Marija mu vrlo mila bila,
Obeća joj načiniti dvore 650
I dovesti bijelu Kruševcu.
Car načini dvore Brankoviću
Kod svojijeh, bolje od svojijeh.
Dođe caru Brankoviću Vuče.
Tako malo vr’jeme postajalo. 655
Kako Vuče u Kruševac dođe,
Tako s carem zavadi vojvode.
Sve vojvode cara omrzoše.
Doču Marko, a doču i Janko.
Zaklinje se i Marko i Janko: 660
Ja da care ratovati pođe,
Ne bi caru u pomoći bili.
Kako gospa u sanku viđela,
Onako je sve istina bilo.
Branković im carstvo rascario 665
A Obilić carstvo osvetio.
Kad doraste šćerca Jelisavka,
Poklanja je carica Milica,
Poklanja je Obilić Milošu;
Šćercu dala đe joj drago bilo 670
Brez pitanja cara čestitoga.
Za Milošem osta spominjanje
Dok je ljudi i dok je vijeka.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
