Женидба Антуна Поповића

Вино пију три котарска бана,
Три сердара сва три од Котара
На бијелој кули Поповића,
Једно ми је Поповић Стојане,
А друго је Цмиљанић сердаре,
А треће је Мандушићу Вуче;
Шњима пије седам капетана
И двадесет и три барјактара,
Служи вино дијете Антуне,
Мили сине Поповић-Стојана.
Кад се Срби вина искитили,
Те им винце разабрало лице,
А ракија јеглен заметнула,
Па пођоше Срби бесидити
О добријем коњма и јунацим’
И о старом вакту и земану.
А да рече Поповић Стојане:
"Ха банови, моја браћо драга,
"Морете ли знати, запазити,
"Кад ми бјеше тридесет година,
"Јесам доста јада учинио.
"Добио сам тридесет мејдана
"Све добрије из Удбине глава,
"А изнио седам ђевојака
"Из Каниџе из турске Удбине,
"Иженио котарске сердаре,
"Шест продао, седму оставио,
"Те је узех себи за љубовцу.
"Шњом сам рђав пород породио:
"Три ђевојке и једнога сина.
"Сад остарих, моја браћо драга,
"Не могу се држати ђогина.
"Већ не жалим ђе сам остарио,
"Него жалим, моја браћо драга,
"Ђе не могу оженити сина
"Анта мога окле мене драго."
Тада рече тридесет Србова:
"Поповићу, од Котара главо,
"Ево ође тридесет Србова,
"Све главара од влашког Котара,
"У свакога има по ђевојка,
"Неког сеја, неког мила шћерца,
"Сад обирај у ког тебе драго,
"Сваки ће је тебе поклонити,
"Даће ти је, понијет’ се неће."
А кад чуо Поповић Стојане,
Па им слатку ријеч бесједио:
"Фала вама, моја браћо драга,
"Фала вама на ваше ђевојке.
"Ма Србови, моја браћо драга,
"Ја се јесам Богу заклињао,
"Да Антуна оженити нећу
"Ни Српкињом лијепом ђевојком,
"Ни невјестом иза жива мужа,
"Ни тананом задарском Латинком,
"Но Антуна мислим оженити
"Тамо оздол из турске Удбине
"Милом сејом буљубаше Муја.
"Јесам чуо, кажују ми људи,
"Да је таке у Турћију нема,
"Да јој пара до ћесара нема,
"А љепоте у све седам краља,
"И до осмог цара честитога.
"Кад јој бјеше седам годиница,
"Тада Ајка у кавез панула,
"И од девет косу запуштила.
"Сад Ајкуни двадесет година,
"Па ђевојци просци кидисали,
"Те је просе су четири стране
"Све бирани крајичници Турци,
"А ђевојка неће ниједнога,
"То се чудо по свијету чуло.
"Ајку младу просе три везира:
"Мемед паша са града Травника,
"Алил-паша са сред Надолије,
"Осман паша са дно Румелије,
"А ђевојка неће ниједнога,
"Но се нада шинула је муња
"Да ће бити царска султанија.
"Но Србови, моја браћо драга,
"Није л’ мајка родила јунака,
"Ал’ сестрица брата рођенога
"На чистоме ђевојачком скуту,
"Мушкијем га опасала пасом,
"Јуначкијем подвикнула гласом,
"А са мном га придружила ође,
"Да он пође у Турску Удбину
"Билој кули буљубаше Муја,
"Да запроси у Муја Ајкуну
"За Антуна за мојега сина,
"Добро ћу га даривати даром:
"Билу ћу му начинити кулу
"На обалу крајем мора слана,
"А под кулу читлук и баштину,
"И на читлук намјестити овце
"Да му иде масло са кесима,
"И волове рајске ранитеље,
"И сувише лозу винограда,
"Ђе му копа стотину мотика,
"И даћу му хиљаду цекина,
"И сувише двије пушке мале,
"Све у срму и у суво злато,
"И ако се није оженио,
"Даћу њему Анђелију шћерцу,
"Да је таке у Котаре нема."
А кад чуло тридесет Србова,
Све у земљу црну погледало.
Неки гледа у врх од опанка,
Неки броји пуца низ доламу.
А не оће Виде барјактаре,
Но Стојану међу очи црне.
Па му тадар ријеч бесједио:
"Је л’ истина, силни Поповићу,
"Да ћеш дати што си обећао.
"Ја ћу поћи просити ђевојку
"У Турчина буљубаше Муја,
"Ја ћу поћи да ни доћи нећу."
А вели му силан Поповићу:
"Све ћу дати, мој соколе сиви,
"У те сам се богме и уздао."
Тада Видак на ноге скочио,
Поповићу пољубио руку,
А он њему ријеч за ђевојку
Све у жито стотину цекина,
Зећир прстен вас од сува злата,
А у њему алем камен драги,
Он му ваља стотину цекина,
И сувише од злата јабуку,
Чим ће просит’ на фалу Ајкуну.
А кад Видак приватио благо,
Па отоле ђипи на дорина
Оракћена и опусаћена,
А припаса свијетло оружје,
Па поћера сентом по ћенару,
Пољем вучки, а гором ајдучки,
Докле сиђе у турску Удбину
У Кладушу под Мујову кулу.
У лијепо доба долазио,
Тек на небо акшам и звијезда,
Угна коња у мермер-авлију,
Па завика грлом бијелијем:
"Отвор’ кулу, буљубаша Мујо!"
А вели му гојени Алиле:
"Који ноћас буљубашу вичеш?
"Ође нема буљубаше Муја,
"Но ето га на високој лонџи
"А ђе пије вино и ракију
"Су тридесет ага удбинскије,
"Ајде тамо, силан сератлија,
"Да с’ напијеш вина без динара,
"Сад ћу и ја тамо вама доћи."
А кад чуо Виде барјактаре,
Он обрну својега дорина,
Док доћера пред камену лонџу,
Ту о себе разјао дорина,
Па га веза за слатку наранџу,
А он пође на високу лонџу,
Те Турцима акшам вече викну.
Турци су му здрављем приватили:
"Да си здраво, влашки барјактаре!"
Помаче се јунак до јунака,
И Видаку мјесто начинише
Уз Турчина Муја буљубашу,
Дадоше му чашу ожђелдију.
Ту стадоше ладно пити вино,
Тада рече Виде барјактаре:
"Чулите ме, аге Удбињани,
"Ја не кажем, ви ме не питате,
"Ја нијесам дојахао овђе
"Да испијам по Удбини вина,
"Но сам чуо, кажују нам људи,
"Да је добра у Муја ђевојка,
"Да је таке у крајини нема,
"Па сам дошо просити ђевојку
"У Турчина буљубаше Муја
"А за сина Поповић-Стојана,
"За његова за Антуна сина.
"Оба добра из двије крајине,
"И с благом се могу ударити,
"А бољи ви неће запанути."
Па се погла један на другога,
Та им ријеч мила не бијаше.
Но шта рече буљубаша Мујо:
"Муч’, Видаче, пси му ј . . . . мајку!
"Кунем ти се Богом јединијем
"И мојијем постом рамазаном,
"Ноћас ћу ти посијећи главу."
А вели му Видак барјактаре:
"Мучи, Мујо, немој јести г . . . . ,
"Док те молим, поклони ми Ајку
"За Антуна Стојанова сина,
"Ако ми је добро дати нећеш,
"Бога ми те ни питати нећу."
Тада дође гојени Алиле,
Те Турцима акшам вече викну.
Све му аге здрављем одазвале,
И Алилу мјесто учинили
До влашића Вида барјактара,
Дадоше му ожђелдију вина.
Кад се Але накитио вина,
Узе турски бесидити с Мујом,
Питаше се за Видака Але.
Све му Видак турски разумије:
"А Бога ми, гојени Алиле,
"Дошао сам у турску Удбину,
"Да ми Але ђевојака дате,
"До тебе се јесам потежио,
"И до твоје Ајкуне ђевојке."
Кад Алија ријеч разумио,
И овако Виду бесидио:
"А Видаче, силан каурине,
"Не може ми вјера поднијети,
"Да ђевојке у кауре давам.
"Већ ако ћеш дат’ ми вјеру тврду,
"Да ми Ајку покрстити нећеш
"Пре нег’ дође у ваше Котаре,
"Па доведи ђевојака тридест
"За енђије по моју Ајкуну,
"И Анђушу Поповић-Стојана,
"Сна заови ни јатора нема,
"Нека буде енђибаша Ајки."
А кад зачу Виде барјактаре,
Ту с Алилом вјеру уватио
Да Ајкуну покрстити неће
Пре нег’ дође у влашке Котаре.
Тада Видак извади јабуку,
Она пуста сва од сува злата,
И уза њу зећир прстен златан,
И у жито стотину цекина,
Па испроси Ајку у Алила.
Шњим углави свата пет стотина
Да му дођу до петнаест дана.
То рекоше, свадбу углавише,
Господским се даром дароваше:
Своме зету дијете Антуну
Даде Але срмајли јаглука,
И сувише двије пушке мале,
Све у срму и у суво злато,
И Видаку гаће од мелеза.
Тада Видак на ноге скочио,
Те поклопи готова дорина,
А Турци га дивно испратили.
А кад Видак у Котаре дође,
Све главаре на дворове нађе,
Свијем Видак божју помоћ викну,
Србови му здрављем одазвали,
И чашу му ожђелдију дали,
Питају га тамо за ђевојку.
Све им Видак по истини каже,
Даде Анту удбињске дарове.
И по томе свате окупили,
Таман, браћо, свата пет стотина:
За прв’јенца стара Радивоја,
Барјактара Јанивић-Комлена,
Старог свата Цмиљанић-Илију,
А војводу малог Мачивуна.
За ђевера Вида барјактара,
Да назори тридесет енђија.
И Антуна води у сватове.
Па отоле свати одлазише,
Пуцајући и лубардајући,
Докле здраво у Удбину сишли
У Кладушу под Мујову кулу.
Ту их Турци дочекаше дивно,
Примише им коње и оружје,
Добре коње у топле подруме,
А сватове на нове арове,
А енђије и младе сердаре
Поведоше на кулу Мујову.
Ту сватовим’ на конаку дивно,
Доста вина и доста дувана,
Парипима јечма и сијена.
Ту су били док ограну сунце.
А кад свану и ограну сунце,
Па завика гојени Алиле:
"А Видаче, драги пријатељу,
"Камо теби тридесет енђија,
"Нек улазе у кавез Ајкуни,
"Да јој шију свилене мараме."
Тада уста тридест ђевојака,
А пред њима гојени Алиле
У одају Ајкуни ђевојки.
На ноге их млада дочекала,
Анђи ми се смјерно поклонила,
А Анђа је к себи приватила,
Па је десном руком прекрстила.
Уплете јој триста маџарлија,
И три крста од сувога злата.
То Алилу добро жао било,
Па Анђуши ријеч бесидио:
"Крсти, Анђо, и како ти драго,
"Ја ћу данас тебе потурчити,
"Од Бога ти тврду вјеру давам."
Па отоле у сватове пође,
Па Видаку ријеч бесидио:
"Црн ти образ, Виде барјактаре,
"Камо вјера, вјера га убила!
"Што покрсти Ајкуну ђевојку?"
То му рече, ђипи на малина,
Па отиште доље низ Удбину,
Док доћера у Орашје равно
А до куле будалине Тала,
Па ујака по имену викну:
"А ђе си ми, будалина стари,
"Покупи ми триста Орашана,
"Шњима ајде у удбинске луге,
"Да испратиш свате Поповића."
То му рече, отиште малина,
Докле дође у Коваче тврде
Б’јелој кули Ковачине Рама,
Те кажује побратиму Раму:
"Ајде тамо, драги побратиме,
"Покупи ми три стотин’ Турака
"По Ковачу и око Ковача,
"Ајде шњима удбинскоме лугу,
"Да испратиш свате Поповића."
То му рече, обрну малина,
Билој кули Ограшић-Алила,
Па Алила побратима викну,
Све му с прве до потоње каже:
"Но покупи триста Удбињана,
"Ајде шњима лугу удбинскоме,
"Да испратиш свате Поповића."
Па отоле обрну малина,
Докле дође кули у Кладушу,
Кад кренуло свата пет стотина
И узело господске дарове,
И повели Ајкуну ђевојку.
Ту их Алил дивно испратио.
Док сватови уз лужину били,
Кад ево ти из пријека Тала
На његову претилу кулашу,
Догна коња Виду барјактару,
Па му ријеч бесједио Тале:
"Дивна ћурка, љепше кабанице,
"С ћурка бих ти изгубио главу,
"С кабанице заметнуо кавгу."
А рече му Виде барјактаре:
"Ајд отоле, вси му ј . . . . мајку,
"Данас ћу ти посијећи главу."
А кад чуо будалина Тале,
Он поћера његова кулаша,
До прв’јенца Радивоја старца,
Па староме бесидио Раду:
"Дивна ћурка, љепше кабанице,
"С тога бих ти изгубио главу."
Стари Раде ништа не збораше,
Док на Раду нестануло главе,
Уграби му ћурак и калпаке.
Ала банда заврже се кавга,
Турско пуче хиљада пушака,
Ту погуби три стотин’ сватова,
Он’ остало гором рашћераше.
Побише се праом и оловом,
Тама паде по удбинском лугу,
Не види се коња ни јунака,
Ту друг друга познат’ не могаше.
А побјеже Анто на пријеко,
Док у Турке момак огрезнуо,
Ту познаде гојена Алила,
Држи барјак Комлен-барјактара,
На барјаку Комленову главу,
А код њега ђевојака тридест
И његова несретна Ајкуна,
Грли Анђу Стојанову шћерцу.
А кад виђе дијете Антуне,
Момак викну, а ђогата тикну,
А пламену потегао ђорду,
Ту посјече четрест Турака,
А Алила уватио жива,
Свеза њему наопако руке,
Привеза га за ђогина свога,
И поведе тридест ђевојака,
И утече у Козар планину.
Ту остави свезана Алила,
И код њега тридест ђевојака,
И Ајкуну сеју Муставину,
Па отиде Анто низ планину,
Докле сиђе на удорац први,
Кад ту нађе свата три стотине,
На ђавољем русе главе нема.
Ту Антуна сузе пропануле,
А поћера напријед ђогина,
Док сусрете Цмиљанић-Илију,
Носи главу седлу на јабуку,
Бијаху га ране допануле,
О коњу му седамнаест глава,
Он утече горе уз планину.
И шњим Анто ни зборити не шће,
Но поћера доље по напријед,
Кад ево ти три млада сердара,
Ђе но иду један за другијем,
Понајпрви Мандушићу Вуче,
А за њиме млади Мачивуне,
А за њиме Вука Цмиљанића,
Свакога су ране допануле,
Сваки носи на јабуку главу,
На свакоме по петнаест рана,
Собом носе шездесет турскије,
И одоше горе уз планину.
Анто пође пољем удбинскијем,
Док опази коња и јунака,
Ђе прећера пољем зеленијем,
То бијаше Виде барјактаре,
Док доћера у турске таборе,
Тада викну, а дората тикну,
А пламену потегао ђорду,
У Турке је јуриш учинио,
Ту стотину глава посијече,
Па побјеже преко поља Виде,
И срете га дијете Антуне.
Ту дебеле коње одсједоше,
Пита Видак Анта за сватове,
И он му је ријеч бесидио:
"Нема, Виде, свата ђавољега."
У ту ријеч коју бесиђаху,
Док завика Костреш арамбаша:
"А ђе сте ми, котарски сердари!"
За Кострешом четерест ајдука,
Па једнако Турцим’ ударише,
Ту их, браћо, триста посјекоше.
И утече Виде и Антуне,
Доведоше ђевојака тридест,
И Ајкуну лијепу ђевојку,
А Алила дома опремише.
Кад изађе Виде и Антуне
На зелену на Козар планину,
Ту нађоше две стотине свата,
И у њима рањене сердаре.
Кад виђоше Вида и Антуна
А ђе воде ђевојака тридест,
И Ајкуну буљубаше Муја,
И сувише триста турских глава,
Толико их мртво остануло,
Ту су свати шенлук учинили,
И велике пјесме запјевали,
И одоше Поповића кули,
Покрстише Ајкуну ђевојку,
Име су јој изабрали дивно,
Од Ајкуне Антунова Анђа,
Привјенчаше врага за ђавола.
Тешко томе кога дома нема.