Женидба Јањевића Видака

Извор: Викизворник


Женидба Јањевића Видака

(Испод Јаворине)

Књигу пише паша Соколија
Са лијепа. Биограда стојна,
Пак је шаље Сријем земљи равној,
А на руке од Сријема кнезу,
По имену од Сријема Јању; 5
„Стари Јањо, од стотину љета!
„Брже јаши дебела дората,
„Пак ти хајде Биограду стојну.“
Када Јању така књига дође,
Књигу гледа а сузе прољева,
До њег' сједи све девет синова,
Проговара девет браћенаца:
„О наш бабо, остарио Јањo!
„И до сад су књиге долазиле,
„Ал” нијесу жалостиве биле,
„Оклен књига, од кога ли града?“
Њима вели остарио Јањo:
„Не питајте, моја ђецо драга!
„Већ мојега извед'те дората,
„Да ја идем Биограду стојну.“
У млађега поговора нејма,
Изведоше његова дората,
Стари Јањо посједе дората,
Право оде Биограду стојну,
Када дође Биограду стојну,
Дочека га паша Соколија,
Изведе га себи на одају,
На меко га шиљте посадио,
Бојали му чибук приправио
И шећерли каву доранио,
Овако му паша говорио:
„Чу ли мене, остарјели Јањо!
„Је л' истина, што говоре људи:
„Имадеш ли пет стотин' волова,
„ПШто ти воци о шеници раде, 35
„А толико више по изору?“
„Имам, пашо, што год људи кажу.“
„Имаш, Јањо, хиљаду овапа,
„А толико више по ћесиму?“
„Имам, пашо, што год људи кажу.“
„Имадеш ли пуну кулу блага?“
„Имам, папо, што год људи кажу“
- „Имаш, Јањо, пет стотин' дућана
„По Сријему и око Сријема?“
„Имам, пашо, што год људи кажу,“ 45
„Имадеш ли девет паунова,
„А за њима осам пауница,
„Међу њима мудра видра шеће,
„А деветом паунице нејмаш,
„Веће тражиш за њега ђевојку?“ 50
„Имам, пашо, што год људи кажу.“
„Стари Јањо, од стотину љета!
„Кад ти тражиш за њега ђевојку,
„Јеси л' иђе цуру испросио,
„Испросио јал' забиљежио?“ 55
Проговара од Сријема Јањo:
„Јесам, пашо, цуру испросио.
„За мог сина Јањевић Видака,
„У лијепу Биограду стојну,
„Испросио Гркињу ђевојку
„И скоро ћу по ђевојку доћи“.
Проговара паша Соколија:
„Не мој, Јањо, ићи по ђевојку,
„Ја ти не дам Гркиње ђевојке,
„Већ даћу ти моју шћерцу милу,
„За твог сина Јањевић Видака,
„Да будемо главни пријатељи.“
Проговара од Сријема Јањо:
„Прођи ме се, пашо Соколија,
„Ја нијесам за твоје ђевојке,
„Ја не могу стати према теби;
„То је мени од Бога грехота,
„А од људи велика срамота,
„Оставити Гркињу ђевојку,
„Испрошену и прстеновану.“
Проговара паша Соколија:
„Стари Јањо, друга бит' не море,
„Ја ти ваља цуру испросити,
„Да будемо главни пријатељи,
„Ја ти купи према мени војску.“
Кад се виђе на невољи Јањо,
Он му даде прстен и јабуку,
На јабуци свадбу одгодише:
„Свадба наша за петнаест дана,
„Док покупим киту и сватове.“
Оде Јањо Сријем земљи равној,
Када дође својој танкој кули,
Дочека га све девет синова,
Сваки баби пољубио руку,
Питају се за мир и за здравље,
Њему вели до девет синова:
„О наш бабо, остарио Јањо!
„Што те звао паша Соколија “
Све им Јањо од истине каже:
„Ђецо моја, купите сватове, 95
„Да идемо Биограду стојну,
„Ал' не ћемо Гркиње ђевојке,
„Не да нам је паша Соколија,
„Већ нам даде своју шћерцу милу.“
Кад зачуше девет Јањевића, 100
За муку им свијем било љуту,
Покупише на киту сватове,
Пак одоше Биограду стојну,
Дочека их паша Соколија
И даде им своју шћерцу милу. 105
Кад сватови цуру поведоше,
Поведоше Туркињу ђевојку,
Све то гледа Гркиња ђевојка,
А прољева сузе низ образе,
Кад су били у поље широко. 110
Сви сватови коње протркују,
А највише Јањевић Видаче,
Све прескаче на коњ'ма јуларе,
Њему веле кићени сватови:
„Вид'те нашег Јањевић Видака,
„Како ли се понијело ђида,
„Ђе је уз'о Туркињу ђевојку,
„Па прескаче на коњ'ма јуларе.“
А кад зачу Јањевић Видаче,
Овако је њима говорио: 120
„Браћо моја, кићени сватови!
„Ја се тијем поносит' не могу.
„Ђе сам уз'о Туркињу ђевојку,
„Она није лијепа ђевојка,
„Већ је она једна утеглица,
„Лице су јој љубиле делије,
„По Биограду стојну,
„Пак је није мог'о удомити,
„Већ је данас мени навалио.“
А кад зачу лијепа ђевојка,
На образу дувак раскинула,
Те овака млада говорила:
„О ђевери, моји Јањевићи!
„Дајте мени дивит и хартију,
„Да направим књигу шаровиту,
„Да ја спремим милу баби моме,
„Јер су мени останули кључи,
„Останули са сандука кључи,
„Затворено рухо ђевојачко,
„Чиме ћу ја свате даровати?“
Бирдем ситну књигу направила,
И у књизи, вако укитила:
„У причу ме удомио бабо,
„А у горе Јању поклонио
„За његова Јањевић Видака,
„У путу ме данас прекорио,
„Да нијесам лијепа ђевојка,
„Веће љуба твојијех делија,
„Да ме ниси мог'о удомити,
„Веће на зор њему увалио.“
А кад паши така књига дође,
Брже спрема тридесет делија,
Достигоше кићене сватове,
Рашћераше пет стотин' сватова,
Посјекоше браће петорицу,
Петорицу браће Јањевића,
А двојицу живих ухватише,
А двојица њима утекоше,
Ухватише Јањевић Видака,
И његова брата Милована
Одведоше Биограду стојном,
Бацише их на дно у тавницу,
Тавноваше за неђељу дана,
Кад девети данак освануо,
Уранила Гркиња ђевојка,
Пак обукла просјачке хаљине,
Оде млада до тавнице мрачне,
Па помоли кроз мазгале главу,
Те дозивље Јањевић Видака:
„Господине, Јањевић Видаче!
„Подијели невољну јунаку,
„Јал” за здравље јал' за своју дупу.
„Јал” за здравље Гркиње ђевојке.“
„А вјере ми невољан јуначе,
„Не спомињи Гркиње ђевојке,
„Ни њезино пребијело лице,
„Да ме за њом пак не боли срце.“
Проговара Гркиња ђевојка:
„Господине, Јањевић Видаче!
„Зар ти знадеш Гркињу ђевојку,
„Да је видиш, би л' јој позн'о лице?“
Кад то зачу Јањевић Видаче,
По говору познаде ђевојку,
Пак примаче на мазгалу главу,
Кад он виђе ђевојачко лице,
Сузе проли, а цури говори:
„Госпојице, Гркињо ђевојко!
„Што си дошла на мрачну тавницу,
„Кад ме више никад виђет' не ћеш?“
Проговара Гркиња ђевојка:
„Господине, Јањевић Видаче!
„Ако ћеш ме узет' за љубовцу,
„Ја ћу тебе лако избавити.
„Сутра ће вас навест' низ чаршију
„И водиће васке објесити,
„Ја ћу изић” на читмал сокаке,
„И обући просјачке хаљине,
„Пригрнути мрку мангалију,
„А пода њу двије ћемерлије,
„Па ћу уљећ' у пјану механу,
„Наточити једну купу вина,
„Која држи седамнаест ока,
„Замедити и зашећерити,
„Па ћу сјести на ситну сокаку,
„А ви ћете туда налазити,
„Пак заједно оба запјевајте:
„ „Није л' мајка родила јунака,
„„Да изнесе једну купу вина,
„„Да напоји невољне јунаке,
„„Који но ће данас погинути,
„„Да причесте то гријешно тјело,“
„Ја ћу млада на ноге скочити,
„И делије добро замолити,
„— Пред њима је делибаша Ибро,
„Даћу њему стотину дуката, —
„Нек ми даде изун и бесједу,
„Да напојим невољне јунаке,
„До васке ћу млада долазити,
„И даћу вам златну купу вина,
„И даћу вам двије оштре ћорде,
„И ваше ћу опростити руке,
„Пак ви рад'те шта је вама драго.“
Кад зачуше до два Јањевића,
То је њима врло мило било.
Када сутра бијел дан освану,
Поведоше њихе објесити.
Кад бидоше кроз нову чаршију,
Све гледају до два Јањевића,
Док виђеше Гркињу ђевојку
И на њојзи просјачке хаљине,
И пред њоме златна купа вина,
Пак из гласа оба запјеваше:
„Је ли мајка родила јунака,
„Да донесе златну купу вина,
„Да напоји невољне јунаке,
„Који но ће данас погинути,
„Да ми грјешно причестимо тјело.“
Када зачу Гркиња ђевојка,
Проговара делибаши Ибри:
„Господине, делибаша Ибро!
„Дај ти мени изун и бесједу,
„Да напојим два туцака млада,
„Ево теби стотину дуката.“
Кад то зачу делибаша Ибро,
То је њему врло мило било,
Пак јој даде изун и бесједу.
А долеће Гркиња ђевојка,
Те њихове опростила руке
И даде им златну купу вина,
И даде им двије оштре ћорде.
Кад се браћа вина напојише,
А оштријех сабља дохватише,
Исјекоше тридесет делија,
Посјекоше делибашу Ибру,
Ухватише два коња велика,
Ухватише па их посједоше,
Побјегоше Сријем земљи равној.
А да видиш Гркиње ђевојке,
И побјеже млада уз чаршију,
Како дође својој танкој кули,
Све остави просјачке хаљине,
А обуче делијске хаљине,
Штоно носе баше биоградске,
Пак изведе бабова ђогата,
И њему се на рамена баци,
Право оде до Стамбола града.
Како дође цару од Стамбола,
Од кошуље рукав откинула,
Од образа крви наточила,
Па крвава арзоала гради,
Те га даде цару честитоме,
И овако цура накитила:
„Господине, царе од Стамбола!
„Зулумћари скеле оборише,
„Ђевојачке среће затворише,
„И мени је паша затворио,
„Затворио паша Соколија,
„Испрошену и прстеновану.“
Све му каже шта је и како је,
А кад виђе царе од Стамбола,
Брже спреми хиљаду делија,
И пред њима мухур-сахибију,
И са ВБИма два мрка Џелата,
Што сијеку цареве риџале,
И даде им три катал-Фермана,
И одоше Биограду стојном,
Погубише пашу Соколију
И његова оба мила сина,
И његову поробише кулу,
И његових пет стотин' читлука,
Све у царску хазну окренуше,
У Стамбол му главу однесоше.
Да ви'ш цуре Гркиње ђевојке,
Оде млада Биограду стојном,
Пак направи књигу паровиту,
Те је спреми Јањевић Видаку:
„Господине,Јањевић Видаче!
„Ти покупи хиљаду сватова,
„Па ти хајде Биограду стојном.
„По лијепу Гркињу ђевојку,
„Ал' не бој се паше Соколије,
„Јер је паши посјечена глава.“
А кад књига до Сријема сиђе,
Књигу гледа Јањевић Видаче,
Књигу гледа, а смије се на њу,
Све он каже милом бабу своме,
Милом бабу од Сријема Јању.
Кад зачуо од Сријема Јањо,
Он сакупи хиљаду сватова,
Па он оде Биограду стојном,
Те доведе Гркињу ђевојку
И ожени Јањевић Видака.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 443-452.