Ženidba Janjevića Vidaka

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Ženidba Janjevića Vidaka

(Ispod Javorine)

Knjigu piše paša Sokolija
Sa lijepa. Biograda stojna,
Pak je šalje Srijem zemlji ravnoj,
A na ruke od Srijema knezu,
Po imenu od Srijema Janju; 5
„Stari Janjo, od stotinu ljeta!
„Brže jaši debela dorata,
„Pak ti hajde Biogradu stojnu.“
Kada Janju taka knjiga dođe,
Knjigu gleda a suze proljeva,
Do njeg' sjedi sve devet sinova,
Progovara devet braćenaca:
„O naš babo, ostario Janjo!
„I do sad su knjige dolazile,
„Al” nijesu žalostive bile,
„Oklen knjiga, od koga li grada?“
Njima veli ostario Janjo:
„Ne pitajte, moja đeco draga!
„Već mojega izved'te dorata,
„Da ja idem Biogradu stojnu.“
U mlađega pogovora nejma,
Izvedoše njegova dorata,
Stari Janjo posjede dorata,
Pravo ode Biogradu stojnu,
Kada dođe Biogradu stojnu,
Dočeka ga paša Sokolija,
Izvede ga sebi na odaju,
Na meko ga šiljte posadio,
Bojali mu čibuk pripravio
I šećerli kavu doranio,
Ovako mu paša govorio:
„Ču li mene, ostarjeli Janjo!
„Je l' istina, što govore ljudi:
„Imadeš li pet stotin' volova,
„PŠto ti voci o šenici rade, 35
„A toliko više po izoru?“
„Imam, pašo, što god ljudi kažu.“
„Imaš, Janjo, hiljadu ovapa,
„A toliko više po ćesimu?“
„Imam, pašo, što god ljudi kažu.“
„Imadeš li punu kulu blaga?“
„Imam, papo, što god ljudi kažu“
- „Imaš, Janjo, pet stotin' dućana
„Po Srijemu i oko Srijema?“
„Imam, pašo, što god ljudi kažu,“ 45
„Imadeš li devet paunova,
„A za njima osam paunica,
„Među njima mudra vidra šeće,
„A devetom paunice nejmaš,
„Veće tražiš za njega đevojku?“ 50
„Imam, pašo, što god ljudi kažu.“
„Stari Janjo, od stotinu ljeta!
„Kad ti tražiš za njega đevojku,
„Jesi l' iđe curu isprosio,
„Isprosio jal' zabilježio?“ 55
Progovara od Srijema Janjo:
„Jesam, pašo, curu isprosio.
„Za mog sina Janjević Vidaka,
„U lijepu Biogradu stojnu,
„Isprosio Grkinju đevojku
„I skoro ću po đevojku doći“.
Progovara paša Sokolija:
„Ne moj, Janjo, ići po đevojku,
„Ja ti ne dam Grkinje đevojke,
„Već daću ti moju šćercu milu,
„Za tvog sina Janjević Vidaka,
„Da budemo glavni prijatelji.“
Progovara od Srijema Janjo:
„Prođi me se, pašo Sokolija,
„Ja nijesam za tvoje đevojke,
„Ja ne mogu stati prema tebi;
„To je meni od Boga grehota,
„A od ljudi velika sramota,
„Ostaviti Grkinju đevojku,
„Isprošenu i prstenovanu.“
Progovara paša Sokolija:
„Stari Janjo, druga bit' ne more,
„Ja ti valja curu isprositi,
„Da budemo glavni prijatelji,
„Ja ti kupi prema meni vojsku.“
Kad se viđe na nevolji Janjo,
On mu dade prsten i jabuku,
Na jabuci svadbu odgodiše:
„Svadba naša za petnaest dana,
„Dok pokupim kitu i svatove.“
Ode Janjo Srijem zemlji ravnoj,
Kada dođe svojoj tankoj kuli,
Dočeka ga sve devet sinova,
Svaki babi poljubio ruku,
Pitaju se za mir i za zdravlje,
Njemu veli do devet sinova:
„O naš babo, ostario Janjo!
„Što te zvao paša Sokolija “
Sve im Janjo od istine kaže:
„Đeco moja, kupite svatove, 95
„Da idemo Biogradu stojnu,
„Al' ne ćemo Grkinje đevojke,
„Ne da nam je paša Sokolija,
„Već nam dade svoju šćercu milu.“
Kad začuše devet Janjevića, 100
Za muku im svijem bilo ljutu,
Pokupiše na kitu svatove,
Pak odoše Biogradu stojnu,
Dočeka ih paša Sokolija
I dade im svoju šćercu milu. 105
Kad svatovi curu povedoše,
Povedoše Turkinju đevojku,
Sve to gleda Grkinja đevojka,
A proljeva suze niz obraze,
Kad su bili u polje široko. 110
Svi svatovi konje protrkuju,
A najviše Janjević Vidače,
Sve preskače na konj'ma julare,
Njemu vele kićeni svatovi:
„Vid'te našeg Janjević Vidaka,
„Kako li se ponijelo đida,
„Đe je uz'o Turkinju đevojku,
„Pa preskače na konj'ma julare.“
A kad začu Janjević Vidače,
Ovako je njima govorio: 120
„Braćo moja, kićeni svatovi!
„Ja se tijem ponosit' ne mogu.
„Đe sam uz'o Turkinju đevojku,
„Ona nije lijepa đevojka,
„Već je ona jedna uteglica,
„Lice su joj ljubile delije,
„Po Biogradu stojnu,
„Pak je nije mog'o udomiti,
„Već je danas meni navalio.“
A kad začu lijepa đevojka,
Na obrazu duvak raskinula,
Te ovaka mlada govorila:
„O đeveri, moji Janjevići!
„Dajte meni divit i hartiju,
„Da napravim knjigu šarovitu,
„Da ja spremim milu babi mome,
„Jer su meni ostanuli ključi,
„Ostanuli sa sanduka ključi,
„Zatvoreno ruho đevojačko,
„Čime ću ja svate darovati?“
Birdem sitnu knjigu napravila,
I u knjizi, vako ukitila:
„U priču me udomio babo,
„A u gore Janju poklonio
„Za njegova Janjević Vidaka,
„U putu me danas prekorio,
„Da nijesam lijepa đevojka,
„Veće ljuba tvojijeh delija,
„Da me nisi mog'o udomiti,
„Veće na zor njemu uvalio.“
A kad paši taka knjiga dođe,
Brže sprema trideset delija,
Dostigoše kićene svatove,
Rašćeraše pet stotin' svatova,
Posjekoše braće petoricu,
Petoricu braće Janjevića,
A dvojicu živih uhvatiše,
A dvojica njima utekoše,
Uhvatiše Janjević Vidaka,
I njegova brata Milovana
Odvedoše Biogradu stojnom,
Baciše ih na dno u tavnicu,
Tavnovaše za neđelju dana,
Kad deveti danak osvanuo,
Uranila Grkinja đevojka,
Pak obukla prosjačke haljine,
Ode mlada do tavnice mračne,
Pa pomoli kroz mazgale glavu,
Te dozivlje Janjević Vidaka:
„Gospodine, Janjević Vidače!
„Podijeli nevoljnu junaku,
„Jal” za zdravlje jal' za svoju dupu.
„Jal” za zdravlje Grkinje đevojke.“
„A vjere mi nevoljan junače,
„Ne spominji Grkinje đevojke,
„Ni njezino prebijelo lice,
„Da me za njom pak ne boli srce.“
Progovara Grkinja đevojka:
„Gospodine, Janjević Vidače!
„Zar ti znadeš Grkinju đevojku,
„Da je vidiš, bi l' joj pozn'o lice?“
Kad to začu Janjević Vidače,
Po govoru poznade đevojku,
Pak primače na mazgalu glavu,
Kad on viđe đevojačko lice,
Suze proli, a curi govori:
„Gospojice, Grkinjo đevojko!
„Što si došla na mračnu tavnicu,
„Kad me više nikad viđet' ne ćeš?“
Progovara Grkinja đevojka:
„Gospodine, Janjević Vidače!
„Ako ćeš me uzet' za ljubovcu,
„Ja ću tebe lako izbaviti.
„Sutra će vas navest' niz čaršiju
„I vodiće vaske objesiti,
„Ja ću izić” na čitmal sokake,
„I obući prosjačke haljine,
„Prigrnuti mrku mangaliju,
„A poda nju dvije ćemerlije,
„Pa ću uljeć' u pjanu mehanu,
„Natočiti jednu kupu vina,
„Koja drži sedamnaest oka,
„Zamediti i zašećeriti,
„Pa ću sjesti na sitnu sokaku,
„A vi ćete tuda nalaziti,
„Pak zajedno oba zapjevajte:
„ „Nije l' majka rodila junaka,
„„Da iznese jednu kupu vina,
„„Da napoji nevoljne junake,
„„Koji no će danas poginuti,
„„Da pričeste to griješno tjelo,“
„Ja ću mlada na noge skočiti,
„I delije dobro zamoliti,
„— Pred njima je delibaša Ibro,
„Daću njemu stotinu dukata, —
„Nek mi dade izun i besjedu,
„Da napojim nevoljne junake,
„Do vaske ću mlada dolaziti,
„I daću vam zlatnu kupu vina,
„I daću vam dvije oštre ćorde,
„I vaše ću oprostiti ruke,
„Pak vi rad'te šta je vama drago.“
Kad začuše do dva Janjevića,
To je njima vrlo milo bilo.
Kada sutra bijel dan osvanu,
Povedoše njihe objesiti.
Kad bidoše kroz novu čaršiju,
Sve gledaju do dva Janjevića,
Dok viđeše Grkinju đevojku
I na njojzi prosjačke haljine,
I pred njome zlatna kupa vina,
Pak iz glasa oba zapjevaše:
„Je li majka rodila junaka,
„Da donese zlatnu kupu vina,
„Da napoji nevoljne junake,
„Koji no će danas poginuti,
„Da mi grješno pričestimo tjelo.“
Kada začu Grkinja đevojka,
Progovara delibaši Ibri:
„Gospodine, delibaša Ibro!
„Daj ti meni izun i besjedu,
„Da napojim dva tucaka mlada,
„Evo tebi stotinu dukata.“
Kad to začu delibaša Ibro,
To je njemu vrlo milo bilo,
Pak joj dade izun i besjedu.
A doleće Grkinja đevojka,
Te njihove oprostila ruke
I dade im zlatnu kupu vina,
I dade im dvije oštre ćorde.
Kad se braća vina napojiše,
A oštrijeh sablja dohvatiše,
Isjekoše trideset delija,
Posjekoše delibašu Ibru,
Uhvatiše dva konja velika,
Uhvatiše pa ih posjedoše,
Pobjegoše Srijem zemlji ravnoj.
A da vidiš Grkinje đevojke,
I pobježe mlada uz čaršiju,
Kako dođe svojoj tankoj kuli,
Sve ostavi prosjačke haljine,
A obuče delijske haljine,
Štono nose baše biogradske,
Pak izvede babova đogata,
I njemu se na ramena baci,
Pravo ode do Stambola grada.
Kako dođe caru od Stambola,
Od košulje rukav otkinula,
Od obraza krvi natočila,
Pa krvava arzoala gradi,
Te ga dade caru čestitome,
I ovako cura nakitila:
„Gospodine, care od Stambola!
„Zulumćari skele oboriše,
„Đevojačke sreće zatvoriše,
„I meni je paša zatvorio,
„Zatvorio paša Sokolija,
„Isprošenu i prstenovanu.“
Sve mu kaže šta je i kako je,
A kad viđe care od Stambola,
Brže spremi hiljadu delija,
I pred njima muhur-sahibiju,
I sa VBIma dva mrka Dželata,
Što sijeku careve ridžale,
I dade im tri katal-Fermana,
I odoše Biogradu stojnom,
Pogubiše pašu Sokoliju
I njegova oba mila sina,
I njegovu porobiše kulu,
I njegovih pet stotin' čitluka,
Sve u carsku haznu okrenuše,
U Stambol mu glavu odnesoše.
Da vi'š cure Grkinje đevojke,
Ode mlada Biogradu stojnom,
Pak napravi knjigu parovitu,
Te je spremi Janjević Vidaku:
„Gospodine,Janjević Vidače!
„Ti pokupi hiljadu svatova,
„Pa ti hajde Biogradu stojnom.
„Po lijepu Grkinju đevojku,
„Al' ne boj se paše Sokolije,
„Jer je paši posječena glava.“
A kad knjiga do Srijema siđe,
Knjigu gleda Janjević Vidače,
Knjigu gleda, a smije se na nju,
Sve on kaže milom babu svome,
Milom babu od Srijema Janju.
Kad začuo od Srijema Janjo,
On sakupi hiljadu svatova,
Pa on ode Biogradu stojnom,
Te dovede Grkinju đevojku
I oženi Janjević Vidaka.



Izvor[uredi]

Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine: Junačke pjesme starijeg vremena. Knjiga treća. Skupio Bogoljub Petranović. U Biogradu, u državnoj štampariji 1870., str. 443-452.