Женидба Јанковић Стојана

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Женидба Јанковић Стојана

Винце пију тридесет Сењана,
Баш у кули Јанковић Стојана.
Шину винце у бијело лице,
А ракија говор заметнула.
Сваки хвали себе и оружје,
Како има за појасом св'јетло,
И на јасла ата од мегдана.
Столе мучи, ништа не говори,
Мрке своје оборио брке,
Низ илике до малих пушака,
Те покрио пушци тепелуке;
Сјаје му се токе кроз бркове,
Како мјесец кроз јелове гране,
Кад обасја од петнаест дана.
Још говоре бутум сви сердари:
"Јанковићу, наша поглавице,
Шта ти мучиш, ништа не говориш?"
Ал' говори Јанковић Стојане:
"Бога вама, тридесет Сењана,
Кол'ко вас је мојијех другова,
Свакога сам с љубом саставио,
Сваком љуба уз кољено сједи,
Свака чедо на кољену њише.
Ја сам заша у пети десетак,
Па се бојим оженит се нећу."
Још говоре тридесет Сењана:
"Јанковићу, наша поглавице,
Докле јесте у Котор Котара,
И њиови' поштени' сестара,
И ти ћеш се оженити, Столе!
Бирај, Столе, коју теби драго!"
Ал' говори Јанковић Стојане:
"Да сам вјеру Богу јединоме
Да ја нећу какве Которкиње,
Нити хоћу које Кауркиње,
Већ ја хоћу Туркињу дјевојку,
А дјевојку из Бунића града:
Главом Фату бунићког диздара.
Но, који ће од вас јунак бити,
Да он пође са мном по дјевојку?"
Сви јунаци ником поникоше,
И у црну земљу погледаше,
Како расте трава дјетелина,
Како трава на завојке расте,
Кано дојке у младе девојке.
Кад то виђе Јанковић Стојане,
Скочи Столе на ноге лагане,
Па он иде кули на бедеме,
Па отвара злаћане сандуке,
Па он вади бијелу кошуљу:
Више злата нег бијела платна!
Њу ми Столе често не облачи,
У годину три пут манастиру.
За пас меће девет данискиња,
Све у сухо завијене злато;
Па он вади зелену доламу,
На долами тридесет путаца -
Свако ваља шездесет дуката!
Које му близу до гр'оца,
И то му се на бурму отклапа -
У том носи за ручак ракију;
Па он вади капу кубаклију,
На капи је до шездесет пера -
Пера кажу откуд вјетар пуше.
На вр' капе ноја тице крило,
На чекрк се креће и окреће.
Преко себе дугајлију меће -
Дугачка је двадесет педаља,
Има на њој шездесет лимова.
Па се тури дори на рамена,
Па одјезди преко поља равна,
Кано зв'језда преко неба сјајна.
Понајбоље Столе увардао
Када Турци пророку клањају,
А дјевојке у колу играју.
Божју помоћ назива им Столе.
Одговара лијепа дјевојка,
Што је коло висом надвисила,
А љепотом све је зачинила:
"Да си здраво, незнана делијо!"
Њу ми пита Јанковић Стојане:
"Је ли тестир мени поиграти,
Свога коња мало одморити?"
"Тестир теби, незнана делијо,
Тестир теби, ал' прилике није.
Ако спазе Бунићани Турци,
Ни жив главе изнијети нећеш!"
Но то Столе ништа и не слуша,
Па он сађе у коло играти.
Ухвати се до Фате дјевојке,
Десном ногом очепљује младу,
Дугачкијем пошкакљује брком,
И деснијем оком намигује.
Кад се Стојан трипут окренуо,
Оздо иде једно Туре младо -
Руком миче, а плећима креће:
"Бунићани, жалосна вам мајка,
Што ће вама каурин у колу?"
Ал' говори Јанковић Стојане:
"Од' отале једно Туре младо,
Што си с' тако побунило јако,
Канда с' пило силовито вино!"
"Не будали, Јанковић Стојане,
Кад ја тебе у главу познајем.
Знадеш вр'јеме кад смо пили вино,
Код јавора међу два јаблана,
Код брекиње ниже Осредине,
Гдје Зрмања у море пол'јеће."
Када зачу Јанковић Стојане
Да га Турчин у главу познаје,
Он потрже бријеткињу ћорду,
Да Турету одсијече главу.
Трчи Туре низ калдрме доње,
Па потрже до два џевердара,
Да убије Јанковић Стојана -
Један слага, други не упали.
Столе стиже - одс'јече му главу.
Поврати се трагом унатрага,
Али никог у колу не има -
Само чека Фатима дјевојка.
Он је меће за се на дорина.
Три пута је опасао пасом,
Четврти пут од сабље кајасом,
Да је не би вјетар одбацио;
Па одјезди преко поља равна,
Кано зв'језда преко неба сјајна.
За њим трчи Бунићки диздаре:
"Стани, курво, Јанковић Стојане,
Не води ми лијепе дјевојке!"
Стаде Стојан насред поља равна,
Па он пита лијепу дјевојку:
"Је ли тестир да т' погине бабо?"
Она земљи очи оборила.
Столе скида дугајлију своју,
Па принесе црном оку своме:
Пушка пали, а Осман се свали.
Оде Столе своме б'јелом двору,
И одведе Фатиму дјевојку,
Па је крсти и привјенча за се.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Златна пјена од мора, Народне пјесме Срба у Хрватској, приредио Здравко Крстановић, Рад, Београд, 1990.