Женидба Јакшића Димитрија

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Јакшића Димитрија

Дворбу двори Јакшић Димитрије,
У Мађару граду бијеломе,
У онога Бана Мађарина,
Он не двори Бана Мађарина
Да издвори коња за јашење, 5
Он не двори Бана Мађарина
Да издвори небројено благо,
Нити двори Бана Мађарина
Да издвори чоху недерану,
Већ он двори Бана Мађарина, 10
Јер у Бана имаде ђевојка,
А на име млада Јефимија,
Још јој не има ни петнаест година,
Па јој Бане кавез начинио,
На кавезу деветера врата, 15
На свакијем брава мјетачкина,
На деветим брава дубровачка.
Нико цури мушко не улази,
Него једна танана робиња,
Она носи ђевојци заиру. 20
Стога Митар Бана дворијаше,
Не би л’ њему ћерцу обљубио.
Двори Бана за седам година,
Па не бјеше њу још ни видио,
Камо л’ да јој он обљуби лице. 25
То вријеме за дуго не било,
Подранио Бане Мађарине,
Подранио у лов у планину,
Па све виче своје нове слуге,
И Јакшића Димитрија млада: 30
„Димитрије моја нова слуго,
Ти узјаши твојега Гаврана,
Па зазвизни рте и огаре,
И понеси сиве соколове
Да идемо у лов у планину”. 35
У млађега поговора није,
Већ од земље на ноге скочио,
Па узјаши широка Гаврана,
И поведе рте и огаре,
И понесе соколове сиве. 40
И узјаши Бане Мађарине,
Он узјаха су петстотин’ друга,
Оде Бане у лов у планину,
Лов ловити у ладној планини.
Лов ловио три бијела дана, 45
На четврти љетни дан до подне,
Ништа није Бане уловио,
Соколи му утву поћераше,
Поћераше утву шестокрилу.
Паде утва у језеро црно, 50
А по суву паше соколови.
Па ни један нешће заронити.
Онда вели Бане Мађарине:
„Слуго моја Јакшић Димитрија,
Ајде слуго до града Мађара, 55
Донеси ми старе соколове,
Соколове старе норце моје
Да изроне утву шестокрилу”.
То је Митар једва дочекао.
Па оћера коња до Мађара, 60
Кад он дође под Банову кулу,
Ту налази танану слушкињу,
Баш слушкињу Бана Мађарина,
Па јој Митар Божју помоћ виче,
А она му здравље приватила: 65
„Буди здраво Јакшић Димитрија”!
Онда вели Јакшић Димитрија:
„Анђелијо млађана слушкињо!
Ја би теби њешто бесједио
Да ја знадем да си вјере тврде”! 70
Онда вели млада Анђелија:
„Збори Митре колико ти драго,
Тврђа вјера нег’ студена стјена,
Прије би се стјена растопила,
Нег’ би млада вјеру погазила”. 75
Онда рече Јакшић Димитрија:
„О знадеш ли млада Анђелијо,
Што ја дворим Бана Мађарина,
Ја не дворим да издворим благо,
А ни добра коња за јахања, 80
Па ни ону чоху недерану.
Већ ја дворим Бана Мађарина
Да обљубим младу Јефимију.
Ја га дворих за седам година,
Па је јоште нисам ни видио, 85
Камо ли ћу цуру обљубити,
Ну чујеш ли млада Анђелијо,
Састави ме с младом Јефимијом,
Ја ћу тебе добро даровати,
Каквим ћу те даром даровати, 90
Три би пута на Ћабу отишла,
И на дому богата остала”!
Њему вели млада Анђелија:
„Не могу те с цуром саставити,
Пре акшама ове ноћи мркле, 95
Кад понесем господску вечеру,
Онда Митре за мном пристанућеш,
Ја ћу отворит’ деветера врата,
А кад брави дубровачкој дођеш,
Ти за врати Митре останућеш, 100
Ја ћу уљећ’ цури у одају,
Када буде она вечерати,
Ја ћу теби ишарет учинит,
Онда Митре трчи у одају”.
Када то чуо Јакшић Димитрија, 105
Једва чека да му акшам дође.
Брже акшам мркла ноћца дође,
Кад ево ти млађане слушкиње,
Она носи господску вечеру,
А за њоме Митар пристануо. 110
Она отвори деветера врата.
Кад дођоше брави дубровачкој,
У камару упаде робиња,
А за вратма Митар остануо,
Па је мало врата отворио, 115
Те ми Митар гледа у камару.
Кад робиња дође госпојици,
Цура вако њојзи говораше:
„Кучко једна млада Анђелијо,
Кучко једна што си задоцњела, 120
Та видиш ли ђе ми ћаће нејма,
А Јакшић се двору повратио”.
Уз образ је силно ударила,
Како ми је лако ударила,
Два јој здрава покренула зуба, 125
Четир’ млаза крви отворила,
Робиња се ухвати за уста,
Цура сједе тада вечерати,
А гледа је Јакшић Димитрија,
Како ти је лијепа дјевојка, 130
Лице јој је као жарко сунце,
А гријоце као мјесечина,
Два образа двје књиге табака,
Двје обрве, двије пијавице,
Двоје очи, капи мурећефа, 135
Двоји зуби, два низа бисера,
Плетенице туре ибришима,
Два золуфа, ува каигала злата,
Једно грло, а три су ђердана,
Једна ђовда, а три су кавада, 140
Једне руке, троје белензуке,
Један јој је кавад до земљице,
Други зелен до зелене траве,
Трећи мавен да се за њом маме.
Што су на њој три ђердана била, 145
Један јој је ђердан од мерђана,
Други јој је ђердан од бисера,
А трећи је од жути цекина.
Који јој је од крзли мерђана,
Они цури по гр'оцу сташе; 150
Који јој је од дробна бисера,
Они цури по прсима сташе,
Па удара бисер по бисеру;
Који јој је од жутице кина,
Они цуру непод паса туче, 155
Све о злато, злато удараше,
То не бјеше ружно погледати,
Кад је Митар разгледао љепо,
Тад у Митру срце поиграло,
Стаде звека тока на прсима, 160
Уз врата иј Митар прислонио,
Кад вечера лијепа ђевојка,
Кад вечера и напи се вина,
Тада она бесједи слушкињи:
„О слушкињо, млада Анђелијо, 165
Ти се немој на ме наљутити,
Што сам тебе млада ударила,
Ја ћу тебе даровати млада”.
Даде њојзи четири дуката,
Ето дара немој се љутити, 170
У руку је слушкиња пољуби:
„Хвала теби моја госпојице,
Што ћу сада тебе упитати,
Што се бојиш Јакшић Димитрија
Да ти сада овђе Митар дође, 175
Ми што бисмо од живота свога”?
Њојзи вели лијепа ђевојка:
„Ја би њега ножем ударила,
Што ми га је ћако добавио,
Па ја њега сакривена држим”. 180
Онда вели танана робиња:
„Госпојице да ти виђу ножа”?
Ђевојка је нож јој извадила,
Кад се она ножа добавила,
Пред врата га она избацила, 185
Тада она вако говораше:
„Пуста врата што сте затворена”?
Кад то чуо Јакшић Димитрија,
Он утрча цури у одају,
Њему вели лијепа ђевојка: 190
„Куд ћеш Митре на зло ударио,
Сада си се с главом раставио”!
До ђевојке Митар долетио,
Ђевојка га дочека на руке,
Па се с њиме за плећа јамила, 195
Па се гоне по кавез одаји,
Гонили се до два пуна сата,
Она Митру љуто додијала,
Јер је она у кавезу расла,
И од Митра боље снаге била. 200
Свега Митра вода попанула,
Она млада ни абера неима.
Онда вели Јакшић Димитрија:
„Ој, ђевојко да те Бог убије,
Врло ти си соја орјатскога, 205
Ну погледај на демир пенџеру,
Већ готово је огранути сунце,
Сад ће доћи Бане Мађарине,
Погубиће и мене и тебе”!
Кад то чула лијепа ђевојка, 210
Превари се, уједе је гуја.
Окрену се гледат’ на пенџеру,
Тада клону мало у крстима,
Њоме Митар о тле ударио,
Па је љуби сву ноћ у одаји, 215
Пољуби је више од сто пута
Да ко броји и више би било.
И пјевци веће запјеваше,
И готово зора ударити.
Тада Митар на ноге скочио, 220
Па је Митар вако бесједио:
„Што ћу јунак од живота свога,
Сад ће доћи Бане Мађарине,
Па ће мене овђе погубити”.
Тада вели лијепа ђевојка: 225
„Ајде болан Јакшић Димитрије,
Ајде јами соколове сиве,
Пред тобом ће отић’ робињица,
До на врата од града Мађара.
Нека виче капиџије младе. 230
Капиџије отворите врата,
Иде Митар Бану у планину,
Он му носи соколове сиве,
Кад отворе врата капиџије,
Кад изађеш Митре из капије, 235
Немој ићи Бану у планину,
Већ ти бјежи Митре у Србију.
У Србију шехер Митровицу,
Ама немој мене оставити,
Ти се брже по мене потежи”. 240
Митар јами соколове сиве,
Па с робињом оде на капију,
Све робиња капиџијам’ виче:
„Капиџије отворте капију,
Иде Митар Бану у планину, 245
Он му носи соколове сиве”.
Капиџије врата отворише.
Кад из врата Митар излазио,
Он не иде Бану у планину,
Већ побјеже шехер Биограду, 250
У Србију шехер Митровици,
Брже Митар Биограду дође,
И ту Дунав воду пребродио,
Брже Митар Митровици дође.
И одма га књига достигнула, 255
Од онога Бана Мађарина:
„Јадан био Јакшић Димитрије,
Што си мени ћерцу обљубио,
Јер је ниси у мене просио,
И мени би Митре драго било 260
Да јунака стечем пријатеља.
Купи свате, ајде по ђевојку,
Купи свата колико ти драго,
А не води младије војвода:
Ти не води Краљевића Марка, 265
Нити води Рељу Бошњанина,
Нити води Милош’ Обилића,
Нити води Кршикапе Пере,
Нити води хусара Лазара,
Нити води војводе Богдана, 270
Јер су они тешке кавгаџије,
А у пићу веље пијанице,
Хоће бој’ се заметнути кавгу,
Па не’ш ласно одвести ђевојке”.
Истом Митар књигу проучио, 275
Док ево ти књиге од ђевојке,
У књизи га овако поздравља:
„Чујеш болан Јакшић Димитрије,
Ти не слушај књиге бабинове,
Већ ти води јунаке сватове, 280
Вод’ ђевера Марка Краљевића,
Ђевербашу Кршикапу Пера,
Барјактара Рељу Бошњанина,
А чауша Милош Обилића,
Таман кума хусара Лазара, 285
Старог свата војводу Богдана,
А не води никог од Јакшића.
Када будеш до града Мађара,
Излазиће млађани Мађари,
Па ће звати на конак у града, 290
Ви не ид’те на конак у града,
Испред града будте на конаку.
Долазиће вино и заира,
Нити једте, нити вино пијте,
Јер вами је отровано вино, 295
А ја ћу вам ручак опремити.
Кад ти дође Краљевићу Марко,
Ову ћеш му моју књигу дати,
Па нек Марко управља сватима”.
Одма Митар седе књиге писат’, 300
Првог зове Марка у сватове,
А другога Рељу Бошњанина,
А трећега Милош Обилића,
Четвртога Кршикапу Пера,
А петога хусара Лазара, 305
А шестога војводу Богдана.
И то време задуго не било.
Сви се свати Митру искупише,
Па иј Митар свију дочекује,
Кад увечер за вечером било, 310
Тада вели Краљевићу Марко:
„Чули мене Јакшићу Шћепане,
Ево жениш брата Митра свога,
И ево си свате саставио
Да гледамо ко ће зашто бити, 315
Ја ћу бити ђевер уз ђевојку,
Ево други Петар Кршикапа,
А барјактар Реља Бошњанине,
А чауш ми Милош Обилићу,
Ето кума хусара Лазара, 320
Стари свате војвода Богдане,
Неће ићи нико од Јакшића”.
Онда вели Јакшићу Шћепане:
„Нећу Марко јабане ђевера,
Нека иду до два моја сина, 325
Једно Јован, а друго Никола”.
Онда вели Краљевићу Марко:
„Ој, аферим Јакшићу Шћепане,
Тешко ли ти бреме с мене сними,
Ја се нећу ничијем мислити, 330
Некакву ми зар ти пилу нађе,
Нека иду до два твоја сина,
И нек буду два ђевера млада,
Ама ћеш се ти кајат’ Шћепане,
Јера дјеца за ђеверства нису”! 335
Брже свану и ограну сунце,
Све узјаши и мало и велико,
Сви сватови друмом полазише,
Куд год ишли до Мађара дошли,
У мађарско поље улазише, 340
Брзо дошли пред Мађара Града.
Ту излазе витези Мађари,
Па иј зову на конак у града.
Ником неда Краљевићу Марко.
Испред града конак учинише, 345
Разапеше бјеле чадорове.
Кад је акшам ноћца долазила,
Све долази вино и заира,
Ником неда окусити Марко,
Већ из града оне нагоњаше, 350
Како који чашу испијаше,
Преко главе мртав преваљује се.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Све пролио вино и заиру,
Кад бијаше ноћи по акшаму, 355
Зазваше иј на прстен ђевојци.
Марко шаље два Јакшића млада,
На Марка се дјеца обазиру,
Они роне сузе од очију,
Па су они Марку бесједили: 360
„Краљевићу од Бога ти тешко,
Јер нас посла на прстен ђевојци,
Ни једног нас кућа видит’ неће,
Нити ће нас мати причекати”.
Онда вели Краљевићу Марко: 365
„Ој, ајдете два Јакшића млада,
Не смје Бан вам пиле учинити,
Ко ће други у ђевере поћи,
Бабо вас је дома изабирао.
Бољи од вас у сватима нејма”. 370
Па одоше два Јакшића млада,
Кад дођоше на кулу дјевојци,
И дјевојци Божју помоћ вичу,
Дјевојка им здравље прихватила:
„Будте здраво два ђевера моја, 375
Два Јакшића жалосна вам мајка,
А ко вас је амо опремио,
Краљевићу да те Бог убије,
Колика сам теби говорила
Да не водиш никог од Јакшића. 380
Отиша’ је мој несрећни бабо,
Да сакче два гвоздена ражња
Да испече два Јакшића млада,
Да он шаље ручак сватовима.
А ја реко ручак опремити”. 385
У тој рјечи у којој су били,
Кад ево ти од Мађара Бана.
А за њиме тридесет срдара,
Бан пред њима ражњем заметну се.
Кад то виђе лијепа ђевојка, 390
Јована је она заклонила,
Па овако Бану бесједила:
„А мој ћако од Мађара Бане,
Поклони ми Јакшића Јована”,
А Бан на њу силу ударио, 395
Па оте јој младога Јована.
Оба сведе под бијелу кулу,
Па иј оба на ражањ натаче,
Међу двије ватре иј припече,
Па иј пече док оба испече, 400
На тепсије све искреса месо,
Те он шаље ручак сватовима.
Кад је њима ручак долазио,
Но, најпрви сједе Краљевићу,
А до њега Реља Бошњанине, 405
А до Реље Милош Обилићу,
До Милоша Кршикапа Перо,
А до Пере хусаре Лазаре,
До Лазара војвода Богдане,
А облапор Краљевићу Марко, 410
Он облапор на печено месо,
Па најпрви јами Краљевићу,
И Марко је вако бесједио:
„Боже мили на свему ти хвала,
Каква је ово овца уводница, 415
Јал’ је ово крава јаловица”!
Други јами Реља Бошњанине.
Како јами одма испљунуо,
А од земље на ноге скочио:
„Зло ти јутро Краљевићу Марко, 420
Ово није овца уводница,
Већ је месо од наши Јакшића,
Јер удара вином и дуваном”.
Онда Марко на ноге скочио,
Загрну се ћурком наопако: 425
„Сад ће бити, рече, наопако”!
Па одоше коње узјахиват,
И обарат’ бјеле чадорове.
Кад виђеше Мађари из града,
Они одма затворише врата, 430
Па дигоше на чекрк ћуприју.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он узјаха на коња Шарина,
Наћера га пољем и мејданом,
Па на домет врата догонио, 435
И потеже перо буздована,
Па погоди на граду капију,
Унутра му топуз улетио.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он наћера пољем широкијем, 440
Па прескочи јендек и бедеме,
У граду се Марко уставио.
На врати је пет стотин’ стражана,
Те на Марка они насрнуше,
Он се голем обрањује ђордом, 445
На једнога Марко замахује,
Са тројице одлијећу главе.
Кад то виђе Реља Бошњанине,
Он поклопи Голубана свога,
Па наћера пољем и мејданом, 450
Па прескочи јендек и бедеме;
А за њиме Милош Обилићу,
Па наћера Милош на дорину,
Те прескочи јендек и бедеме;
А за њиме Кршикапа Перо, 455
На његову широку дорину,
Па и Перо на град нагонио,
Па прескочи јендек и бедеме,
У граду се Перо уставио.
Раскриви се Кршикапа Перо, 460
Раскриви се ка’ да се помами:
„Ђе си Марко, ђе ли си Милоше,
Ђе ли побре Реља Бошњанине”!
За бритке се сабље ухватише,
Сви стражани с града побјегоше, 465
Они градска врата отворише,
И спустише на чекрк ћуприју.
Тада свати у град навалише
Да је коме било погледати,
Шта ли они по Мађару раде, 470
Све под сабљу мушко окренуше,
Па да видиш Кршикапе Пера,
Ђе доћера бијесна дорина,
До авлије Бана Мађарина,
Кад на авлију наћера дорина, 475
Он потеже глуву топузину,
Те у врата њоме удараше,
Све од врата цјепанице скачу,
У авлију наћера дорина,
На голема врата ударио, 480
На леђима врата подавире,
Из темеља врата изваљује,
Па извали деветера врата.
Кад изађе горе у одају,
Ал’ ту сједи Бане Мађарине, 485
Според њиме два јединка сина,
Они сједе ладно пију вино,
Међу њима млада Јефимија,
Она њима рујно вино служи,
А обара сузе од очију, 490
Њој говори Бане Мађарине:
„Кучко једна, млада Јефимијо,
Зар ти жалиш два Јакшића млада
Да и Митра ноге не однијеше,
И од њег’ би вако учинио”! 495
У то доба Кршикапа Перо,
Он испаде њима у одају,
На њему се токе засијаше.
Кад га виђе Бане Мађарине,
Он ти скочи на ноге лагане 500
Да прихвати сабљу с чивилука,
Ал’ не даде Кршикапа Перо,
Залети се преко одаје Перо,
У прси га чизмом ударио,
Како ти га лако ударио, 505
Он наузнак паде на тавану,
Наопако савеза му руке,
Ухвати му два близнаца сина,
Па иј оба на ражањ натуче,
Међу двије ватре припарио, 510
Па он пече док оба испече.
Онда од њи све искреса меса,
Па залаже Бана Мађарина.
Кад га сита напитао меса,
Он потеже сабљу оковану, 515
Па овако Бану бесједио:
„Је ли какво од синова месо,
Ка је нами од наши Јакшића”?
Ману сабљом и десницом руком,
Па он Бану отсијече главу, 520
А јамио младу Јефимију,
Па је води Перо у сватове.
Отоле се свати подигоше,
Па одоше двору бијелому.
Кад су дошли до Митрова двора, 525
Дочека иј љуба Шћепанова,
Све је свате редом набројила,
А нема јој два њезина сина:
„Богом брате Краљевићу Марко,
Камо мени до два моја сина”? 530
Марко на то њојзи говораше:
„Остали су у Мађару с Баном,
Кад он ћери у пооде дође,
Онда ће ти и синови доћи”.
Мајка им се јаду досјетила, 535
Па закука кано кукавица,
Кука плаче, фајде не имаде,
Кога није да крува не једе,
Ко остаде весела му мајка.
Тада ми се Митар оженио, 540
Србин узе младу Мађарицу,
Вјенча цуру себи за љубовцу,
Па је љуби кад год се пробуди,
А кад спава и не знаде за њу.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомене[уреди]

Референце[уреди]

Извор[уреди]

Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 136-150.