Жена и ђаво
Један човјек имао је жену дугачкога језика, нема се што рећи да је била таква или онаква, него просто као ђаволица. У свему је пркосила своме мужу, била је непослушна и ђаволаста: што би јој домаћин рекао да уради, она је све чинила напротив, тако, да јој је само рекао, „пуни у огањ", она не би, а кад би рекао „немој",и она би то једанак учинила, само да се његова не изврши, него њезина.
Што би се гођ догодило она је била, таква те таква. Онај црни домаћин није је могао никојим начином у ред довести, него јој је морао предлагати, дако би послушности добио од жене.
Тако овај несретњи муж стане премишљати, како би жену склонио на прави ред, но залуду му све бјеше, зато намисли, дајесврши, па како било макар се и нс оженио више, чудне зајаде штете, боље је и удовац бити, но с ђаволом живјсти!
Ово изрече о њој али тајно, од жене, па узме мотику и пође у поље, да копа, при кретању рече: „немој ми, жено, ништа ужини доносити", и пође.
Послије тога она жена као за све, хтјене да се не изврши ништа што муж заповијсди, него како она хоће, зато из ненослушности зготови најљепше што је у кући могла наћи, те понесе, мужу! кад дође на долину, постави на крај долине оно јестиво, иа зовне домаћина, и рече: „ходи, да штетиш ако га можеш."
Онај ни ријечи, него дође, и мирно ијаше, а овамо је био већ скроијо план још унапријед, како да жену сутура; „Ваистину се је добро смисло, и за чудо;" На крају долине бијаше једна дубока јама, а на врху обрасла трњем и купинама, о њој бијаше раширијо струку над јамом па рече: „немој ми, жено, обалити ту струку отолени" у који мах а још потпуно и не изговорио, а она жена ее загна, „кубац!" на сред струке, тобож да је оглиба, и нагрди, но ето ђавола — струка се уврну, а она посред јаме.
Ох! зле непослушности. Ваистину, ко шго тражи оно ће и наћи, ко не оће без ђавала и понио га да Бог да, као ову жену те паде у јаму.
Онај се забрине на крају долине, те се замисли, двоуми што ће: жао му бјеше жену, што је сурвао у јаму, па стаде плакати, нема куђ дома, јер не смије сам да коначи, а већ је било к ноћи, „што ћу за Бога?!" рече онај, иа закука из свега мозга, то неко чује и дође па га запита, „што ти је јадан?"
— Паде ми жена у јаму, па не знам што ћу."
— Јаде ком си такви, са женом и без ње, но се вуци дома, па сјутра дан на главу па је вади док је извадиш, али и ти упаднеш, а не би штете било."
„— О, не мој за Бога, но да ми је помож’ извадит’ сад, е не смијем сам одити дома."
Онда довате дугачки коноп, па се један спусти на дно јаме, кад онамо; а оли чељаде сједи, онај се овесели е је то она жена, па је поткупи и извуче на врх јаме, но виђи чуда! оно није она жена, него ђаво, сав изгребен и подеран, па рече: „сам ве је Бог научио, да ме извадите из јаме, јер не могах више у њу живјети."
„— А што би јадан? — запиташе га они.
„Ах! како што би? дође једна жена па ме туче и не да ми лијека."
„— Ха! то је моја женаа рече онај која ме је исто тако мучила, као тебе, зато сам је сутура у ову јаму."
„— Ах! добро си учио, е си збацио зло с врата."
— „Ту нема добра, него више зло јер ме свакојако неки ками слушаше, а сад ко ће? нико, ја се нећу ни оженити више, јер ме неће никоја хтјети узети, кад чује, што је с овом било."
— „— Хоћеш! рече ђаво „ја ћу те оженити, само ако ћеш ме за све слушати."
„— Хоћу ваистину, зашто те нећу? добро је свакога послушати, ко на добро упућује."
Тако пођу заједно кући онога човјека, дако га ђаво ожени.
Кад дођу кући, рече ђаво: „ти ћеш се проврћи као доктор, ко се разболи, лијечићеш, а ја ћу ти дати, умјесто лијечења, па дако се рззболи која лијепа ђевојка, па је ти не хтјени видат, ако те не шћене узети, запријети јој смрћу, а ја ћу јој учинити, да се добро разболи, па ће онда хтјети, не бој се."
Хоћу Бога ми, рече онај, ја једва и чекам, и тако је дуго видао, а ђаво му у помоћ био докле испане добра прилика.
Мало доцније разболи се кћер царева, а онај одмах пође код цара и рече: „Ова ће ђевојка умријети, али ја бих је излијечио."
„О! ела за Бога! — рече цар — „па ишти што гођ оћеш."
„Ја хоћу ако ћеш ми је дати за жену."
„— Хоћу вала, само ако је извидаш, но ако умре, а ти је будеш видао, и ти ћеш за њом."
Онда се онај приближи ђевојци, дотакне је рукм, у који мах она оздрави, онај се ђаво био завукао у њу, па кад је онај дотакао, он је искочио, те је оздравила, посље чега је поведе онај љекар, није могао ни дочекати.
Једну вече дође ђаво у онога зета царева, па рече: „Од сада нећу више да излазиш никуђ из куће, док ти ја не речем."
„Нећу кад ми велиш", рече онај, но се превари те наскоро пође у тазбину. У путу га срете ђаво, па га затече, говорећи: „ада ли ти нијесам рекао, да не излазиш," па хтјене да га убије, но онај уграби: „Стани да ти кажем чоче,и „А што? „— ја нећах одити никуђ, но је изашла она жена из јаме, па ме ћера свуђ, зато идем код цара, дако је куђ сутура.
Он јој и не изговори потпуно, име а ђаволу нигђе стрва, побјеже чим зачу е иде она жена, па више није излазио пред оним човјеком, а он остаде срећан, живећи с царем до своје смрти.
Прибиљежио: Ђ. М. Драговић.
Референце
[уреди]Извор
[уреди]Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година IV свеска V и VI, за мај и јуни, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1898., стр. 253-254.