Žena i đavo
Jedan čovjek imao je ženu dugačkoga jezika, nema se što reći da je bila takva ili onakva, nego prosto kao đavolica. U svemu je prkosila svome mužu, bila je neposlušna i đavolasta: što bi joj domaćin rekao da uradi, ona je sve činila naprotiv, tako, da joj je samo rekao, „puni u oganj", ona ne bi, a kad bi rekao „nemoj",i ona bi to jedanak učinila, samo da se njegova ne izvrši, nego njezina.
Što bi se gođ dogodilo ona je bila, takva te takva. Onaj crni domaćin nije je mogao nikojim načinom u red dovesti, nego joj je morao predlagati, dako bi poslušnosti dobio od žene.
Tako ovaj nesretnji muž stane premišljati, kako bi ženu sklonio na pravi red, no zaludu mu sve bješe, zato namisli, dajesvrši, pa kako bilo makar se i ns oženio više, čudne zajade štete, bolje je i udovac biti, no s đavolom živjsti!
Ovo izreče o njoj ali tajno, od žene, pa uzme motiku i pođe u polje, da kopa, pri kretanju reče: „nemoj mi, ženo, ništa užini donositi", i pođe.
Poslije toga ona žena kao za sve, htjene da se ne izvrši ništa što muž zapovijsdi, nego kako ona hoće, zato iz nenoslušnosti zgotovi najljepše što je u kući mogla naći, te ponese, mužu! kad dođe na dolinu, postavi na kraj doline ono jestivo, ia zovne domaćina, i reče: „hodi, da štetiš ako ga možeš."
Onaj ni riječi, nego dođe, i mirno ijaše, a ovamo je bio već skroijo plan još unaprijed, kako da ženu sutura; „Vaistinu se je dobro smislo, i za čudo;" Na kraju doline bijaše jedna duboka jama, a na vrhu obrasla trnjem i kupinama, o njoj bijaše raširijo struku nad jamom pa reče: „nemoj mi, ženo, obaliti tu struku otoleni" u koji mah a još potpuno i ne izgovorio, a ona žena ee zagna, „kubac!" na sred struke, tobož da je ogliba, i nagrdi, no eto đavola — struka se uvrnu, a ona posred jame.
Oh! zle neposlušnosti. Vaistinu, ko šgo traži ono će i naći, ko ne oće bez đavala i ponio ga da Bog da, kao ovu ženu te pade u jamu.
Onaj se zabrine na kraju doline, te se zamisli, dvoumi što će: žao mu bješe ženu, što je survao u jamu, pa stade plakati, nema kuđ doma, jer ne smije sam da konači, a već je bilo k noći, „što ću za Boga?!" reče onaj, ia zakuka iz svega mozga, to neko čuje i dođe pa ga zapita, „što ti je jadan?"
— Pade mi žena u jamu, pa ne znam što ću."
— Jade kom si takvi, sa ženom i bez nje, no se vuci doma, pa sjutra dan na glavu pa je vadi dok je izvadiš, ali i ti upadneš, a ne bi štete bilo."
„— O, ne moj za Boga, no da mi je pomož’ izvadit’ sad, e ne smijem sam oditi doma."
Onda dovate dugački konop, pa se jedan spusti na dno jame, kad onamo; a oli čeljade sjedi, onaj se oveseli e je to ona žena, pa je potkupi i izvuče na vrh jame, no viđi čuda! ono nije ona žena, nego đavo, sav izgreben i poderan, pa reče: „sam ve je Bog naučio, da me izvadite iz jame, jer ne mogah više u nju živjeti."
„— A što bi jadan? — zapitaše ga oni.
„Ah! kako što bi? dođe jedna žena pa me tuče i ne da mi lijeka."
„— Ha! to je moja ženaa reče onaj koja me je isto tako mučila, kao tebe, zato sam je sutura u ovu jamu."
„— Ah! dobro si učio, e si zbacio zlo s vrata."
— „Tu nema dobra, nego više zlo jer me svakojako neki kami slušaše, a sad ko će? niko, ja se neću ni oženiti više, jer me neće nikoja htjeti uzeti, kad čuje, što je s ovom bilo."
— „— Hoćeš! reče đavo „ja ću te oženiti, samo ako ćeš me za sve slušati."
„— Hoću vaistinu, zašto te neću? dobro je svakoga poslušati, ko na dobro upućuje."
Tako pođu zajedno kući onoga čovjeka, dako ga đavo oženi.
Kad dođu kući, reče đavo: „ti ćeš se provrći kao doktor, ko se razboli, liječićeš, a ja ću ti dati, umjesto liječenja, pa dako se rzzboli koja lijepa đevojka, pa je ti ne htjeni vidat, ako te ne šćene uzeti, zaprijeti joj smrću, a ja ću joj učiniti, da se dobro razboli, pa će onda htjeti, ne boj se."
Hoću Boga mi, reče onaj, ja jedva i čekam, i tako je dugo vidao, a đavo mu u pomoć bio dokle ispane dobra prilika.
Malo docnije razboli se kćer careva, a onaj odmah pođe kod cara i reče: „Ova će đevojka umrijeti, ali ja bih je izliječio."
„O! ela za Boga! — reče car — „pa išti što gođ oćeš."
„Ja hoću ako ćeš mi je dati za ženu."
„— Hoću vala, samo ako je izvidaš, no ako umre, a ti je budeš vidao, i ti ćeš za njom."
Onda se onaj približi đevojci, dotakne je rukm, u koji mah ona ozdravi, onaj se đavo bio zavukao u nju, pa kad je onaj dotakao, on je iskočio, te je ozdravila, poslje čega je povede onaj ljekar, nije mogao ni dočekati.
Jednu veče dođe đavo u onoga zeta careva, pa reče: „Od sada neću više da izlaziš nikuđ iz kuće, dok ti ja ne rečem."
„Neću kad mi veliš", reče onaj, no se prevari te naskoro pođe u tazbinu. U putu ga srete đavo, pa ga zateče, govoreći: „ada li ti nijesam rekao, da ne izlaziš," pa htjene da ga ubije, no onaj ugrabi: „Stani da ti kažem čoče,i „A što? „— ja nećah oditi nikuđ, no je izašla ona žena iz jame, pa me ćera svuđ, zato idem kod cara, dako je kuđ sutura.
On joj i ne izgovori potpuno, ime a đavolu nigđe strva, pobježe čim začu e ide ona žena, pa više nije izlazio pred onim čovjekom, a on ostade srećan, živeći s carem do svoje smrti.
Pribilježio: Đ. M. Dragović.
Reference[uredi]
Izvor[uredi]
Luča, književni list društva „Gorski vjenac“, godina IV sveska V i VI, za maj i juni, urednik prof. Lazar T. Perović, Cetinje, K. C. Državna štamparija, 1898., str. 253-254.