Жена без срца/6
VI
ПРЕЂАШЊИ
Др. ЈАКШИЋ (Прелетео је погледом преко писма): Колега Љубичић пише да би рад био јесенас да саопшти у Лекарском друштву своја искуства у лечењу рака серумом.
ДР. ПЕРИШИЋ: Додуше интересантна, али већ довољно исцрпена тема.
ДР. НОВАК: Право да вам кажем ја сам код те болести изгубио свако поверење према серум-терапији.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Ја сам од увек само у нож веровао.
ДР. ПЕРИШИЋ: У нож верујемо сви па ипак не сме се ни нож узети као једно сретство.
ДР. ЈАКШИЋ (Пошто је прочитао и оно писмо женском руком писано, диже се нагло и нрло узбуђен): Ово је... ја ово не разумем... ово је тако чудна ствар!
ДР. НОВАК: То вас је писмо нешто узнемирило, колега?
ДР. ЈАКШИЋ (Приметно узбуђен): Више него узнемирило... ја не умем да се приберем, не умем да савладам узбуђење.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Но, ето вам оправдања за онај ваш принцип да оператор не треба да чита пошту пре но сврши операцију. Да вам је то писмо дошло пре операције?
ДР. ЈАКШИЋ: Ја се одиста не би смео да прихватим ножа. Јер ово, господо.... верујте... није обична ствар... ја нисам довољно паметан!... Не знам да ко не збива шалу са мном, али то би била тако груба шала!
ДР. ПЕРИШИЋ: Реците нам бар шта је у том писму, ако то није каква тајна?
ДР. ЈАКШИЋ: Ви би ми се насмејали или бар не би веровали... као што и ја не знам: заслужује ли ствар ово узбуђење које је изазвало код мене или и ја треба да се насмејем?
ДР. ПЕРИШИЋ: Дакле, реците нам у чему је, па да се заједно насмејемо.
ДР. ЈАКШИЋ: Ово писмо, господо, за које вам малочас рекох да је женском руком писано пише ми једна покојница. Да, господо, пише ми особа која је пре три месеца умрла.
ДР. СТЕФАНОВИЋ (Слатко се смеје): То је одиста интересантна коресподенција.
ДР. ПЕРИШИЋ: Још ако је то и пацијент.... Но, хвала лепо, ако би почели да ми пишу сви моји покојни пацијенти.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: То не може ништа друго бити до једна врло неукусна шала.
ДР. ПЕРИШИЋ: Шаље ли вам покојница и адресу за одговор?
ДР. НОВАК: Ја мислим да је адреса свих покојница пост рестанте.
ДР. ЈАКШИЋ: Ја бих врло радо пристао уз вас, господо, да ствари дам неозбиљан значај али... видите, има ту извесних околности... на пример... ово је исти онај рукопис којим су била писана прва љубавна писма која сам некада, у младости добивао.
ДР. ПЕРИШИЋ: Е, сад већ прелазимо на други терен. Чим је у ствар умешана љубав тим самим је ту и лукавство, мислим женско лукавство и, тада су многе ствари, које би иначе могле бити нејасне, саме собом објашњавају...
ДР. ЈАКШИЋ: По среди не може бити лукавство. Жена која ми ово пише и која ми је некада, у младости, истим рукописом писала љубавна писма, лежала је пре три месеца мртва на моме операционом столу.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|