Жена без срца/36
V
ПИСАР, ПРЕЂАШЊИ
ОНА (Ипак узнемирена): Мислите ли да ме је оптужио?
ДР. ЈАКШИЋ: Чућемо!
ПОЛИЦИЈСКИ ПИСАР (Улази): Добар дан, господине прсфесоре! (Клања се и њој) Госпођо! (Њему) Свратио сам да вас известим. Јутрос на телефону рекосте ми да вас изјава самоубичина јако интересује.
ДР. ЈАКШИЋ: Да, јер се он сад већ толико добро осећа да вам је могао казати мотиве свога поступка.
ПОЛИЦИЈСКИ ПИСАР: Не богзна шта.
ДР. ЈАКШИЋ: Могу ли знати његов изказ?
ПОЛИЦИЈСКИ ПИСАР: Зашто не; нема ту ничега тајног! (Отвара акта и тражи) На постављено питање о узроку свога поступка одговара: (Чита) "3а покушај самоубиства не кривим никога и молим иследну власт да тога ради никога не узнемирава. Узрок су моме покушају одузимања живота моје тешке материјалне прилике у које сам својом лакомисленошћу запао”. (Говори) На питање: шта онда има да значи оно писмо нађено при њему, одговорио је: „То писмо није тога дана написано, оно је писано једном приликом, много раније, у једноме тренутку неспоразума. Госпођа, којој је то писмо упућено, не заслужује ни оне прекоре ни оне увреде које су у томе писму исказане у једноме тренутку непромишљене младићске срџбе. Ја необично жалим што то писмо нисам уништио одмах чим сам увидео своје непромишљено понашање. Госпа, којој је оно упућено, заслужује са моје стране само благодарност и поштовање и ја се сам пред собом стидим што сам, ма и у најлуђој срџби, могао овако грубе речи ставити на папир”.
ДР. ЈАКШИЋ: То је све?
ПОЛИЦИЈСКИ ПИСАР (Савијајући акта): Да, то је све!
ДР. ЈАКШИЋ: Имате ли још што да предузимате после овога?
ПОЛИЦИЈСКИ ПИСАР: После овога ја могу само савити ове папире и оставити их у архиву.
ДР. ЈАКШИЋ: Хвала вам, господине!
ПОЛИЦИЈСКИ ПИСАР: Молим! Клањам се! Збогом! (Одлази)
|