Žena bez srca/36
V
PISAR, PREĐAŠNjI
ONA (Ipak uznemirena): Mislite li da me je optužio?
DR. JAKŠIĆ: Čućemo!
POLICIJSKI PISAR (Ulazi): Dobar dan, gospodine prsfesore! (Klanja se i njoj) Gospođo! (Njemu) Svratio sam da vas izvestim. Jutros na telefonu rekoste mi da vas izjava samoubičina jako interesuje.
DR. JAKŠIĆ: Da, jer se on sad već toliko dobro oseća da vam je mogao kazati motive svoga postupka.
POLICIJSKI PISAR: Ne bogzna šta.
DR. JAKŠIĆ: Mogu li znati njegov izkaz?
POLICIJSKI PISAR: Zašto ne; nema tu ničega tajnog! (Otvara akta i traži) Na postavljeno pitanje o uzroku svoga postupka odgovara: (Čita) "3a pokušaj samoubistva ne krivim nikoga i molim islednu vlast da toga radi nikoga ne uznemirava. Uzrok su mome pokušaju oduzimanja života moje teške materijalne prilike u koje sam svojom lakomislenošću zapao”. (Govori) Na pitanje: šta onda ima da znači ono pismo nađeno pri njemu, odgovorio je: „To pismo nije toga dana napisano, ono je pisano jednom prilikom, mnogo ranije, u jednome trenutku nesporazuma. Gospođa, kojoj je to pismo upućeno, ne zaslužuje ni one prekore ni one uvrede koje su u tome pismu iskazane u jednome trenutku nepromišljene mladićske srdžbe. Ja neobično žalim što to pismo nisam uništio odmah čim sam uvideo svoje nepromišljeno ponašanje. Gospa, kojoj je ono upućeno, zaslužuje sa moje strane samo blagodarnost i poštovanje i ja se sam pred sobom stidim što sam, ma i u najluđoj srdžbi, mogao ovako grube reči staviti na papir”.
DR. JAKŠIĆ: To je sve?
POLICIJSKI PISAR (Savijajući akta): Da, to je sve!
DR. JAKŠIĆ: Imate li još što da preduzimate posle ovoga?
POLICIJSKI PISAR: Posle ovoga ja mogu samo saviti ove papire i ostaviti ih u arhivu.
DR. JAKŠIĆ: Hvala vam, gospodine!
POLICIJSKI PISAR: Molim! Klanjam se! Zbogom! (Odlazi)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|