Жена без срца/10
X
ПРЕЂАШЊИ без ДР. ЈАКШИЋА
ДР. ПЕРИШИЋ: Но, како вам се цела ова ствар допада?
ДР. НОВАК: Господо, незгодно ми је рећи, али би ово могла бити појава из Крафт-Ебингове области.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Ви ствари придајете већи значај но што га има. У целој тој ствари нема ничег необичног — само оно мало сањалачке љубави колеге Јакшића.
ДР. ПЕРИШИЋ: То је баш оно што ме изненађује.
ДР. НОВАК: Не знам јесте ли га посматрали кад је говорио о мртвој жени, како је његов поглед сањалачки лутао, како му је чело сјало неком младошћу и заносом. Интересантно, врло интересантно! Ја га с те стране нисам познавао.
ДР. ПЕРИШИЋ: Ја сам га, право да вам кажем, сматрао као строго озбиљног научника.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Ви, колега, заборављате, да је то још млад. човек! И, зар најзад научник не сме волети?
ДР. ПЕРИШИЋ: Не, колега.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Познавајући вашу госпођу ја сам уверен да сте се ви оженили из љубави, а имате извесно о себи мишљење да сте озбиљан човек који се бави науком.
ДР. ПЕРИШИЋ: Та да...
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Па видите, код себе сте пристали да измирите ту своју озбиљност а...
ДР. НОВАК (Који је пришао столу за писање и посматрао срце): Не разумем само, зашто је колеги Јакшићу требало да конзервира ово срце у шпиритусу?
ДР. ПЕРИШИЋ: Видите, видите; има ту неке сентименталности и поезије. Хтео је да сачува срце које је први пут за њим закуцало.
ДР. НОВАК: И Држи га овде, на свом столу за писање како би му увек било пред очима.
ДР. ПЕРИШИЋ: Поезија, кажем вам, поезија.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Слушајте! Колико се ја сећам Јакшић је одиста као матурант писао стихове... јест, јест, сећам се добро... писао је стихове.
|