Жела моба господар Лазара,
Ваздан жела, ваздан препјевала;
То не пјева сеја Лазарева.
Питала је љуба Лазарева:
"Јер не пјеваш, сејо Лазарева? 5
Ил' је теби сноп широк,
Ил' је теби срп голем,
Ил' је теби снага малаксала?"
Ал' говори сеја Лазарева:
"Није мени сноп широк, 10
Није ми ни срп голем,
Није мени снага малаксала,
Јарко нам је сунце пригријало,
Провену ми невен и кадипа[1]!"
Ал' говори љуба Лазарева: 15
"Не будали, сејо Лазарева,
До л' ти иди двору бијелому,
Па узимај ведро олагано,
Па помузи до девет оваца,
Па ти залиј невен под јелику!" 20
То је сеја снаје послушала;
Она иде двору бијеломе,
Она своју преварила снају;
Она неће ведро олагано,
Узе прелу у десницу руку, 25
Она иде у гору зелену,
Она дође под јелу зелену,
Како стаде, нако чедо паде!
Кад с' обазру Лазарева сека,
Ал' то иде братац на коњицу; 30
Баца прелу под зелену јелу,
А вретенце у зелену траву,
Па потече уз гору зелену,
За њом Лазо на коњу зелену!
Ал' говори Лазо са коњица: 35
"Богом теби, сестрице једина!
Ајде са мном, двору бијеломе;
Ти урани јутром на водицу,
Па с' пофали својој другарици:
"Моја друго, да ти нешто кажем - 40
Синоћ ми се снаја породила,
Јутрос чедо крува заискало!"
