Пуче пушка иза Цариграда,
И погоди бега, Јован-бега;
Како га је лахко ударила,
Мртав Јово на земљицу паде,
Како паде, више не устаде. 5
Жалило га мало н велико,
И дијете од седам година.
Жалила га мајка и сестрица,
А највише љуба вјереница:
За годину лица не умила, 10
А за другу косе не чешљала. —
Кад настала четврта година,
Од жалости косе одрезала,
Послала их милим дајиџама.
Дајиџе, су косе ожалили, 15
Дајинице, бисером китиле:
Метнуле их граду на бедеме,
Нека види мало и велико,
Нека види, ко год туда прође. —
Кад пролази мало и велико, 20
Тад говори мало и велико:
„Боже мили, велике жалости,
Ове косе у девлету расле,
У велику јаду одрезане:
Ил’ је мајка сина изгубила, 25
Ил’ сестрпца брата јединога,
Или љуба добра господара!“ —
Ал’ говори нешто из облака:
„Нит’ је мајка сина изгубила,
Нит’ сестрица брата јединога 30
Веће љуба свога господара —
Господара, бега Јован-бега.“
