Пређи на садржај

Жалост Јова и Марије

Извор: Викизворник

* * *


Жалост Јова и Марије

Сву ноћ сјала сјајна мјесечина,
Обасјала зелену ливаду,
На ливади прострта саџада,
На њој сједи Јово и Марија,
Јово пише црна мурећепа, 5
Мара суче на јумаку злата.
Неста Јову црна мурећепа,
Неста Мари са јумака злата,
Па говори племенита Мара:
„Узми Јово! књигу грјеховницу, 10
„Па ти виђи, што ти књига каже,
„Какви су ти највећи грјехови?“
Узе Јово књигу грјеховницу,
Па он учи, што му књига каже:
Један гријех: ти не слушаш мајку; 15
Други гријех: рећи па одрећи;
Трећи гријех: варати ђевојку,
Љубити је па је оставити.—
Говори му прелијепа Маре:
„Гријех кажеш, а о грјеху радиш, 20
„Ти ћеш мене Јово! оставити.“
Јово јој се куне и преклиње:
„Нећу Маро! живота ми мога,
„Него ћу се с тобом оженити,
„Али стобом ал' земљицом црном.“ 25
У ријечи у којој бијаху,
Кад ево ти двије вјерне слуге:
„Хајде Јово! двору бијеломе,
„Поздравља те твоја мила мајка,
„У двор ти је довела ђевојку, 30
„Нашла за те слику и прилику,
„Да је таке ни у цара нема.“
Јетко њима Јово говораше:
„Хајд' отоле двије вјерне слуге!
„Срдит Јово да вас не окара.“ 35
Слуг' одоше, а дође му мајка:
- Хајде Јово! дома да идемо,
„Удвор сам ти довела ђевојку.“
Јово својој одговара мајци:
„Богме нећу, моја стара мајко! 40
„Друге љепше од ове не тражим,
„Него ову ал' земљицу црну.“
Расpди се Јованова мајка,
Поче клети, да од Бога нађе:
„Ако нећеш, мој Јоване сине! 45
„Арам теби материна храна.“
Препаде се челебија Јово,
Препаде се материне хране,
Јади поћи, а горе не поћи,
Па он оде својом милом мајком. 50
Писну Мара као змија љута,
И заплака, до неба се чује:
„Јаох Јово! моја рано љута!
„Окиде ми срце у њедрима,
„Јао Јово моје несуђење! 55
„Како ћете Мара прегорјети!
„Благо оној, која ће те љубит'!
„Ја за тобом чезнут' и уздисат',
„Све плачући тебе спомињати.“
Кад је Јово двору долазио,
И кад било вечер по вечери. 60
И кад дође вакат од ложнице,
Двоје младо у чардак сведоше.
Ал' да видиш челебије Јова,
Ни што ије, ни што јунак пије,
Но уздише и сузе прољева. 65
Тјешила га љуба несуђена,
Тјешила га, те му говорила:
„Што је Јово! моје миловање,
„Те ти рониш сузе низ образе?
„Ал' ти није по ћуди ђевојка, 70
„Али су ме тебе омразили,
„Али су те чаром зачарали?“
Проговара челебија Јово:
„Диж' ђевојка! са лишца дувака,
„Да те видим једном за увијек.“ 75
Диже цура дувак позлаћени,
Сину лишце ка' на гори сунце,
Говори јој челебија Јово:
„Лијепа си, и љепша од Маре,
„Висока си, и виша од Маре, 80
„Окићена златом и бисером,
„Много боље него моја Мара,
„Ал' нијеси моме срцу драга,
„Но ни тебе преварити нећу,
„Да ме кунеш ка' што куне Мара. 85
„Но ђевојко! тако ти вјенчања
„И тако те оно не губало!
„Чуј ме ноћас првом и пошљедњом,
„Не дај гласа без бијела дана,
„Нек се моја провесели мајка, 90
„Моја браћа пјеснам' напјевају,
„Миле секе кола наиграју.
„Докле сване и огране сунце,
„Поздравићеш моју стару мајку,
„Нек сакупља момке нежењене, 95
„Нежењене младе носиоце;
„Низ носиља перчин рашчешљајте,
„Штоно ми га узгојила Мара,
„Три је златна чешља саломила,
„Док је мене перчин узгојила; 100
„Покријте ме сpмали марамом,
„Коју ми је даровала Мара,
„Везла га је три године дана,
„По јаглука сломила игала,
„А по оке злата похарчила, 105
„Да је носим а Маре спомињем;
„Нек ме носе спред Марина двора,
„Нека види перчин и мараму,
„Кад погледа, нек ми се не нада.
Па потеже ножа из синџира, 110
Посред срца себе ударио,
Мртав паде на крило ђевојци,
Скрвави јој свилу и кадифу,
Сва ђевојка у крви огрезну:
Ал' би цура рухо прегорјела, 115
Но не може свога господара.
Од крви га мало очистила,
Сузе рони, у лице га љуби:
„Аoх Јово! моје несуђење!
„Ни пољуби ни рукам' загрли, 120
„Аjме Јово! од истока сунце!
„Брзо ли ми зађе за облаке!
„Аoх Јово! мој очињи виду!
„Брже ли ми очи искапаше!
„Аjме Јово! и срце и душо! 125
„Шта ће црна земља радовати?“
ђевојка је рода господскога,
Кад плакаше, за Бога хајаше,
Не да гласа до бијела дана.
Кад ујутро био дан освану, 130
Подранила Јованова мајка,
Старица се око вратах шеће,
Не би л' како ујагмила врата,
Па завика кротко умиљато:
„Отвор' врата, мој Јоване сине! 135
„Брзо ли ти омиље ђевојка?“
Па је ногом у врата удрила,
Угазила у крв до кољена,
Снаха јој се смјерно поклонила,
Пољуби је у скут и у руку, 140
И старици ријеч бесједила:
„Поздрав ти је учинио Јово,
„Да сакупиш момке нежењене,
„Нежењене младе носиоце,
„Низ носиља перчин помолите, 145
„Што му га је одгојила Мара,
„Покријте га срмали марамом,
„Што му га је даровала Мара,
„Понесте га спред Марина двора.“
Скупи мајка момке нежењене, 150
Низ носиља перчин рашчешљала,
Покрише га срмали марамом,
Пронијеше спред Марина двора.
Таман Мара на пенџеру била,
Чим га виђе, бирдем га познаде, 155
Сузе рони, овако говори:
„О Јоване, моје миловање!
„Колико се мене кунијаше,
„Да се нећеш с другом оженити!“
Даде јој се нешто погледати, 160
Кад виђела, ђено носе Јова,
Кад му виђе црнога перчина,
И познаде злаћена јаглука,
Паде Мара у меке душеке,
Па извади из потаје ножа, 165
Сама себе у срце удрила,
И не рече него три ријечи:
Прву рече: причекај ме Јово!
Другу ријеч: с Богом мила мајко:
Трећу једва: прими Боже душу! 170
Кадто виђе стара Маре мајка,
Излазила на авлијнска врата,
Па дозивље Младе носиоце,
Носиоце Богом заклињаше:
„Приватите Јованову драгу.“ 175
Носиоци за Бога примише,
Прифатише плeмeниту Мару,
У једну их раку укопаше,
Као да су у мекој постељи.
Преметнуше Јованову руку 180
Преко бјела грла Маријина,
А Марину пребијелу руку
Испод гојна грла Јованова,
Нек се грле у земљици црној,
Кад суђено неби у душеку. 185
Више главе лозу усадише,
Посред паса ружу усадише,
Подно нога воду наврнуше:
Ко је гладан, нека грожђа ије,
Ко је румен, нека ружу бере, 190
Ко је жедан, нека воде пије,
Све за душу Маре и Јована.
Двоје драго, лака вам земљица!

[Упореди 14, бр. 342—345]


Референце

Извор

Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 1-7.

Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 498-504.