Жалбу чини Старина Новаче,
Кад се одметну гори Романији
Су његова тридесет ајдука:
„Браћо моја, тридесет ајдука,
Да ви вакат и вријеме кажем, 5
Што ме данас спреми у ајдуке:
Орах, копах не даше ми Турци,
Пасах овце, поклаше их вуци,
Узех пушку, одох у ајдуке;
Ево има седам годин' дана, 10
Од како сам на Херцеговини;
Робих, палих, а сијекох главе.
На се дадох гору Романију
И проклетом друму чавленку,
Куд путују од Удбине Турци 15
А пут турске Фоче и Таслиџе.
Све разбијах цареве мирије
И сјека`сам по друмова Турке.
Ево, браћо, сада да ви кажем:
Настаних се каменој пећини 20
У пространу гору Романију;
Имах брата чичу Радивоја
И Грујицу јединога сина,
Ту живјесмо да седам година.
Грујицу сам одгојио сина, 25
Пошто сам га дивно одгојио,
Неће са мном више у ајдуке,
Но с' одметну дијете Грујица,
Остави ме гори Романији.
Браћо моја, тридесет ајдука! 30
Више јесам јунак остарио,
Остарио мегдан оставио;
У Грујицу не надам се сина,
Радивоје чича преминуо.
Сад сам пао у тешке окове. 35
Не знам шта ћу од живота свога!
Заиста ми дошло погинути
И причекат' Крајиновића Муја,
Кад наиђе од турске Удбине.
Да он Фочи иде и Теслиџи, 40
Да он носи цареве мирије,
Нећу ли се ш њиме удесити,
Нећу ли му главу погубити,
Или моју туна оставити.“
Но га теше тридесет ајдука: 45
„Немој тако, Старина Новаче,
Ево тебе тридесет ајдука
Мјесто сина Новаковић Груја.
Штогођ речеш све ћемо слушати,
Кудгођ речеш сви ћемо одити.“ 50
И на томе, те, га уставише
И не иде да чека Турчина,
Но остаде гори Романији.
Старост га је веља приклопила,
Ма га служе тридесет ајдука, 55
Све га служе ка' но' оца свога
Мјесто сина Новаковић Груја.
Извор
Лубурић, Андрија, Збирка народних песама. Архив Србије, Београд, Жалба Старине Новака на Грујову непослушност, IX, бр. 101.
