Жалбу чини Старина Новаче,
Кад се одметну гори Романији
Су његова тридесет ајдука:
„Браћо моја, тридесет ајдука,
Да ви вакат и вријеме кажем, 5
Што ме данас спреми у ајдуке:
Орах, копах не даше ми Турци,
Пасах овце, поклаше их вуци,
Узех пушку, одох у ајдуке;
Ево има седам годин' дана, 10
Од како сам на Херцеговини;
Робих, палих, а сијекох главе.
На се дадох гору Романију
И проклетом друму чавленку,
Куд путују од Удбине Турци 15
А пут турске Фоче и Таслиџе.
Све разбијах цареве мирије
И сјека`сам по друмова Турке.
Ево, браћо, сада да ви кажем:
Настаних се каменој пећини 20
У пространу гору Романију;
Имах брата чичу Радивоја
И Грујицу јединога сина,
Ту живјесмо да седам година.
Грујицу сам одгојио сина, 25
Пошто сам га дивно одгојио,
Неће са мном више у ајдуке,
Но с' одметну дијете Грујица,
Остави ме гори Романији.
Браћо моја, тридесет ајдука! 30
Више јесам јунак остарио,
Остарио мегдан оставио;
У Грујицу не надам се сина,
Радивоје чича преминуо.
Сад сам пао у тешке окове. 35
Не знам шта ћу од живота свога!
Заиста ми дошло погинути
И причекат' Крајиновића Муја,
Кад наиђе од турске Удбине.
Да он Фочи иде и Теслиџи, 40
Да он носи цареве мирије,
Нећу ли се ш њиме удесити,
Нећу ли му главу погубити,
Или моју туна оставити.“
Но га теше тридесет ајдука: 45
„Немој тако, Старина Новаче,
Ево тебе тридесет ајдука
Мјесто сина Новаковић Груја.
Штогођ речеш све ћемо слушати,
Кудгођ речеш сви ћемо одити.“ 50
И на томе, те, га уставише
И не иде да чека Турчина,
Но остаде гори Романији.
Старост га је веља приклопила,
Ма га служе тридесет ајдука, 55
Све га служе ка' но' оца свога
Мјесто сина Новаковић Груја.
