Жаба путник
| Жаба путник (Лягушка-путешественница) (1887) Писац: Всеволод Гаршин, преводилац: Павле Ст. Павловић |
Била једна жаба — крекетуша. Живела је у бари, ловила комарце и муве а у пролеће јако крекетала заједно са својим другама. И цео би свој век провела не може боље бити — зацело, само кад је не би чапља појела, али се деси један догађај.
Једном је седела на грани помољеној из воде и наслађивала се топлом и ситном кишицом.
„Ах! какво је данас прекрасно влажно време! мислила је она. Каква је то сласт живети на овом свету!”
Кишица ромињаше по њеним шареним углађеним леђима, њене јој капљоце подилажаху под трбух и удове, и то је усхићивало, пријатно, тако пријатно, да се једва уздржа да не закрекеће, срећом се сети да је већ јесен и да у јесен жабе не крекећу — зато и јесте јесен — и да ако закрекеће, може изгубити своје жабије достојанство. Зато је заћутала и продужила и даље да се башкари.
Наједаред се кроз ваздух поче разлегати танак и испрекидан фијук. Такав су ти то сој патке: када лете то њихова крила као да певају или боље рећи фијучу; фију-фију-фију-фију разлеже се по ваздуху, када лети високо над нама јато таквих патака, а оне се саме и не виде — тако оне високо лете. На један пут патке, описавши огроман полукруг, спусте се као једна у бару где је живела жаба.
— Пак, пак! рече једна од њих. Има још много да се лети; треба мало јести.
Жаба се одмах сакрије. Мада је и знала, да је патке неће појести, њу тако велику и крупну жабу, ипак се зато за сваки случај загњури у воду. Затим размисливши се, реши се да извуче из воде своју буљооку главу: њу је много копкало да дозна куда лете патке.
— Пак, пак! рече друга патка: већ бива хладније! брже на југ! брже на југ!
И све патке отпочеше пакати у знак одобравања.
— Госпође патке! ослободи се жаба: Шта је то југ, на који ви летите? Извините што вас тиме узнемирујем.
Патке окруже жабу. С почетка се у њих појави жеља да је поједу, но свака је од њих помислила, жаба је сувише велика и неће проћи кроз гушу. Тада почеше све пакати, ударајући крилима:
— Добро је на југу! Сада је тамо топло! Каквих тамо има славних топлих бара! Какви су тамо црви! Добро је на југу!
Оне су тако пакале, да су готово заглушиле жабу. С тешком их је муком умолила да ућуте и замоли једну од њих, која јој се учини да је најпаметнија, да јој објасни, шта је то југ. И кад јој ова исприча о југу, то жаба дође у усхићење, но на послетку ипак запита, јер је била предострожна.
— А има ли тамо много мува и комараца?
— О! читави облаци! одговори патка.
— Ква! рече жаба и одмах се окрете посматрајући, да ли нема које од друга, која би је могла чути и осудити за крекетање под јесен. Већ се није могла никако уздржати, а да не закрекеће ма само и један пут:
— Поведите и мене са собом!
— Не могу довољно да се начудим! повика патка. — Како ћемо ми тебе да поведемо? Ти немаш крила.
— Кад ћете да одлетите? запита жаба.
— Одмах, одмах! викнуше све патке — пак, пак! пак! пак! Овде је хладно! на југ! на југ!
— Допустите ми да се размислим, само пет минута, рече жаба — одмах ћу се вратити; зацело ћу измислити макар што паметно.
И она се свали са гране на коју се била поново попела у воду, загњури се у глиб и сасвим се зарије у њ, да јој не би страни предмети сметали у размишљању. Пет минута прођоше: патке су се већ све сакупиле и хтеле да лете, кад се на једанпут из воде, око гране на којој се седела жаба, указа њена губица, и израз те губице био је красан, за какав је подобна само жаба.
— Измислила сам! пронашла сам! рече она: — нека две од вас узму у свој кљун прутић, а ја ћу се окачити о њега по средини. Ви ћете летети, а ја ћу путовати. Потребно је само, да ви не вичете а ја да не крекећем, па ће све испасти, е не може боље бити.
Али ћутати и вући, макар и лаку жабу, три хиљаде врста није Бог зна какво задовољство, но њена је памет довела патке у такво усхићење, да су се једногласно сагласиле да је носе. Решиле су, да се свака два сата промењују, и тако, како је патака било, како се оно вели у загонеткама, толико, још толико, још један пут толико, а била је само једна жаба, то им није често долазило да ју носе. Нађу добар јак прутић; узму га две патке у кљун, жаба се устима прикачи за средину и цело јато полети у вис. Жаби се изгуби присуство духа од страшне висине, на коју су је подигле; сем тога, патке нису летеле подједнако и траху прутић: сирота жаба окретала се у ваздуху као пајац од хартије, и из све снаге је стезала своја уста, да се не би откачила и свалила на земљу. Поред свега тог, убрзо се навикне на свој положај и почне расматрати. Испод ње брзо пролажаху поља, шуме, реке и планине, која не могаше разгледати, због тога што висећи на прутићу гледаше назад и мало у висину, но макар и нешто, тек ипак је видела, радовала се и гордила.
„Ето како сам изврсно измислила” мислила је у себи.
А патке су летеле следујући првом пару, који ју је носио; викале су и хвалиле је.
— Ћудновато бистра глава ова наша жаба, говориле су оне. — И међу паткама мало ће се таквих наћи.
Једва се уздржала, да им не заблагодари, но сетивши се, да ће се ако отвори уста, свалити са страшне висине, још јаче стегне уста и реши се да трпи. Превртала се тако цео дан: Патке, које су је носиле променуле су се у лету узимајући полако прутић; то је било врло страшно; више пута жаба се једва уздржала а да не закрекеће од страха, но требало је имати присуство духа, а она га је имала. Увече цело се јато заустави у једној бари; зором се патке са жабом изнова крену на пут, но таја путник, да би боље видео, шта се ради на путу, прикачи се тако, да леђима и главом беше окренут напред а трбухом назад. Патке су летеле над збијеним пољем, пожутелим шумама и селима пуним жита у амбарима; отуда је допирао људски говор и звук ланаца, којима су млатили раж. Људи су гледали у јато патака и приметивши нешто друго међу њима, показивали су рукама на њ. И жаби се ужасно прохте, да лети ближе земљи, како би је угледали и да чује, шта о њој говоре. На првом конаку рече:
— Морамо ли ми летети баш тако високо? Мени се врти у глави од силне висине, па се бојим, да се не свалим, ако ми на једаред буде тешко.
И добре јој патке обећају, да ће летети ниже. Сутрадан летеле су патке тако ниско, да се чуо говор:
— Пазите, Пазите! викала су деца у једном селу: — патке носе жабу.
Жаба је то слушала, и срце јој је јаче куцало.
— Гледајте, гледајте! викали су у другом селу одраслији: — какво је то чудо!
„Знају ли они, да сам ја то измислила, а не патке” мислила је жаба.
— Пазите, гледајте! викали су у трећем селу — какво чудо! Ко измисли ту вештину?
Е то жаба није могла издржати и заборавивши на сваку опасност викне из све снаге:
— То сам ја измислила! ја!
Са тим узвиком, полети она са ногама у вис окренутим, на земљу. Патке су јако викале; једна од њих хтела је да ухвати сироту сапутницу но промакне поред ње. Жаба бацакајући се са све четири шапе брзо падаше ка земљи; но како су патке летеле врло брзо, то није пала прраво на оно место, над којим је викнула и гдје је био тврд пут, већ много даље, за њену велику срећу, у блатњави спруд крај села, где дубоко зарони.
Но брзо се опет појави из воде и срдито викне из свег грла:
— То сам ја измислила! ја сам то измислила!
Но око ње није било никога. Уплашене неочекиваним пљуском, тамошње жабе све су се сакриле у воду. Када су се почеле појављивати из ње, са чуђењем су посматрале нову жабу.
И она исприча чудну историју: како је целога свога живота мислила, и на послетку измислила нов необичан начин путовања помоћу патака; како је имала своје патке, које су је носиле куд јој је било воља; како је била на прекрасном југу, где је тако добро, где су тако прекрасне топле баре са тако много мува и сваких других за јестиво инсеката.
Кренула сам се на пут к вама, да разгледам, како ви живите, рекла је она. — Бићу код вас до пролећа, док се врате моје патке, које сам отпустила.
Но патке се нису никад вратиле. Мислиле су, да се жаба разбила о земљу, и врло су је много жалиле.
Извор[уреди]
1893. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година осма, број 18, стр. 269–271.