Žaba putnik
| Žaba putnik (Лягушка-путешественница) (1887) Pisac: Vsevolod Garšin, prevodilac: Pavle St. Pavlović |
Bila jedna žaba — kreketuša. Živela je u bari, lovila komarce i muve a u proleće jako kreketala zajedno sa svojim drugama. I ceo bi svoj vek provela ne može bolje biti — zacelo, samo kad je ne bi čaplja pojela, ali se desi jedan događaj.
Jednom je sedela na grani pomoljenoj iz vode i naslađivala se toplom i sitnom kišicom.
„Ah! kakvo je danas prekrasno vlažno vreme! mislila je ona. Kakva je to slast živeti na ovom svetu!”
Kišica rominjaše po njenim šarenim uglađenim leđima, njene joj kapljoce podilažahu pod trbuh i udove, i to je ushićivalo, prijatno, tako prijatno, da se jedva uzdrža da ne zakrekeće, srećom se seti da je već jesen i da u jesen žabe ne krekeću — zato i jeste jesen — i da ako zakrekeće, može izgubiti svoje žabije dostojanstvo. Zato je zaćutala i produžila i dalje da se baškari.
Najedared se kroz vazduh poče razlegati tanak i isprekidan fijuk. Takav su ti to soj patke: kada lete to njihova krila kao da pevaju ili bolje reći fijuču; fiju-fiju-fiju-fiju razleže se po vazduhu, kada leti visoko nad nama jato takvih pataka, a one se same i ne vide — tako one visoko lete. Na jedan put patke, opisavši ogroman polukrug, spuste se kao jedna u baru gde je živela žaba.
— Pak, pak! reče jedna od njih. Ima još mnogo da se leti; treba malo jesti.
Žaba se odmah sakrije. Mada je i znala, da je patke neće pojesti, nju tako veliku i krupnu žabu, ipak se zato za svaki slučaj zagnjuri u vodu. Zatim razmislivši se, reši se da izvuče iz vode svoju buljooku glavu: nju je mnogo kopkalo da dozna kuda lete patke.
— Pak, pak! reče druga patka: već biva hladnije! brže na jug! brže na jug!
I sve patke otpočeše pakati u znak odobravanja.
— Gospođe patke! oslobodi se žaba: Šta je to jug, na koji vi letite? Izvinite što vas time uznemirujem.
Patke okruže žabu. S početka se u njih pojavi želja da je pojedu, no svaka je od njih pomislila, žaba je suviše velika i neće proći kroz gušu. Tada počeše sve pakati, udarajući krilima:
— Dobro je na jugu! Sada je tamo toplo! Kakvih tamo ima slavnih toplih bara! Kakvi su tamo crvi! Dobro je na jugu!
One su tako pakale, da su gotovo zaglušile žabu. S teškom ih je mukom umolila da ućute i zamoli jednu od njih, koja joj se učini da je najpametnija, da joj objasni, šta je to jug. I kad joj ova ispriča o jugu, to žaba dođe u ushićenje, no na posletku ipak zapita, jer je bila predostrožna.
— A ima li tamo mnogo muva i komaraca?
— O! čitavi oblaci! odgovori patka.
— Kva! reče žaba i odmah se okrete posmatrajući, da li nema koje od druga, koja bi je mogla čuti i osuditi za kreketanje pod jesen. Već se nije mogla nikako uzdržati, a da ne zakrekeće ma samo i jedan put:
— Povedite i mene sa sobom!
— Ne mogu dovoljno da se načudim! povika patka. — Kako ćemo mi tebe da povedemo? Ti nemaš krila.
— Kad ćete da odletite? zapita žaba.
— Odmah, odmah! viknuše sve patke — pak, pak! pak! pak! Ovde je hladno! na jug! na jug!
— Dopustite mi da se razmislim, samo pet minuta, reče žaba — odmah ću se vratiti; zacelo ću izmisliti makar što pametno.
I ona se svali sa grane na koju se bila ponovo popela u vodu, zagnjuri se u glib i sasvim se zarije u nj, da joj ne bi strani predmeti smetali u razmišljanju. Pet minuta prođoše: patke su se već sve sakupile i htele da lete, kad se na jedanput iz vode, oko grane na kojoj se sedela žaba, ukaza njena gubica, i izraz te gubice bio je krasan, za kakav je podobna samo žaba.
— Izmislila sam! pronašla sam! reče ona: — neka dve od vas uzmu u svoj kljun prutić, a ja ću se okačiti o njega po sredini. Vi ćete leteti, a ja ću putovati. Potrebno je samo, da vi ne vičete a ja da ne krekećem, pa će sve ispasti, e ne može bolje biti.
Ali ćutati i vući, makar i laku žabu, tri hiljade vrsta nije Bog zna kakvo zadovoljstvo, no njena je pamet dovela patke u takvo ushićenje, da su se jednoglasno saglasile da je nose. Rešile su, da se svaka dva sata promenjuju, i tako, kako je pataka bilo, kako se ono veli u zagonetkama, toliko, još toliko, još jedan put toliko, a bila je samo jedna žaba, to im nije često dolazilo da ju nose. Nađu dobar jak prutić; uzmu ga dve patke u kljun, žaba se ustima prikači za sredinu i celo jato poleti u vis. Žabi se izgubi prisustvo duha od strašne visine, na koju su je podigle; sem toga, patke nisu letele podjednako i trahu prutić: sirota žaba okretala se u vazduhu kao pajac od hartije, i iz sve snage je stezala svoja usta, da se ne bi otkačila i svalila na zemlju. Pored svega tog, ubrzo se navikne na svoj položaj i počne rasmatrati. Ispod nje brzo prolažahu polja, šume, reke i planine, koja ne mogaše razgledati, zbog toga što viseći na prutiću gledaše nazad i malo u visinu, no makar i nešto, tek ipak je videla, radovala se i gordila.
„Eto kako sam izvrsno izmislila” mislila je u sebi.
A patke su letele sledujući prvom paru, koji ju je nosio; vikale su i hvalile je.
— Ćudnovato bistra glava ova naša žaba, govorile su one. — I među patkama malo će se takvih naći.
Jedva se uzdržala, da im ne zablagodari, no setivši se, da će se ako otvori usta, svaliti sa strašne visine, još jače stegne usta i reši se da trpi. Prevrtala se tako ceo dan: Patke, koje su je nosile promenule su se u letu uzimajući polako prutić; to je bilo vrlo strašno; više puta žaba se jedva uzdržala a da ne zakrekeće od straha, no trebalo je imati prisustvo duha, a ona ga je imala. Uveče celo se jato zaustavi u jednoj bari; zorom se patke sa žabom iznova krenu na put, no taja putnik, da bi bolje video, šta se radi na putu, prikači se tako, da leđima i glavom beše okrenut napred a trbuhom nazad. Patke su letele nad zbijenim poljem, požutelim šumama i selima punim žita u ambarima; otuda je dopirao ljudski govor i zvuk lanaca, kojima su mlatili raž. Ljudi su gledali u jato pataka i primetivši nešto drugo među njima, pokazivali su rukama na nj. I žabi se užasno prohte, da leti bliže zemlji, kako bi je ugledali i da čuje, šta o njoj govore. Na prvom konaku reče:
— Moramo li mi leteti baš tako visoko? Meni se vrti u glavi od silne visine, pa se bojim, da se ne svalim, ako mi na jedared bude teško.
I dobre joj patke obećaju, da će leteti niže. Sutradan letele su patke tako nisko, da se čuo govor:
— Pazite, Pazite! vikala su deca u jednom selu: — patke nose žabu.
Žaba je to slušala, i srce joj je jače kucalo.
— Gledajte, gledajte! vikali su u drugom selu odrasliji: — kakvo je to čudo!
„Znaju li oni, da sam ja to izmislila, a ne patke” mislila je žaba.
— Pazite, gledajte! vikali su u trećem selu — kakvo čudo! Ko izmisli tu veštinu?
E to žaba nije mogla izdržati i zaboravivši na svaku opasnost vikne iz sve snage:
— To sam ja izmislila! ja!
Sa tim uzvikom, poleti ona sa nogama u vis okrenutim, na zemlju. Patke su jako vikale; jedna od njih htela je da uhvati sirotu saputnicu no promakne pored nje. Žaba bacakajući se sa sve četiri šape brzo padaše ka zemlji; no kako su patke letele vrlo brzo, to nije pala prravo na ono mesto, nad kojim je viknula i gdje je bio tvrd put, već mnogo dalje, za njenu veliku sreću, u blatnjavi sprud kraj sela, gde duboko zaroni.
No brzo se opet pojavi iz vode i srdito vikne iz sveg grla:
— To sam ja izmislila! ja sam to izmislila!
No oko nje nije bilo nikoga. Uplašene neočekivanim pljuskom, tamošnje žabe sve su se sakrile u vodu. Kada su se počele pojavljivati iz nje, sa čuđenjem su posmatrale novu žabu.
I ona ispriča čudnu istoriju: kako je celoga svoga života mislila, i na posletku izmislila nov neobičan način putovanja pomoću pataka; kako je imala svoje patke, koje su je nosile kud joj je bilo volja; kako je bila na prekrasnom jugu, gde je tako dobro, gde su tako prekrasne tople bare sa tako mnogo muva i svakih drugih za jestivo insekata.
Krenula sam se na put k vama, da razgledam, kako vi živite, rekla je ona. — Biću kod vas do proleća, dok se vrate moje patke, koje sam otpustila.
No patke se nisu nikad vratile. Mislile su, da se žaba razbila o zemlju, i vrlo su je mnogo žalile.
Izvor[uredi]
1893. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina osma, broj 18, str. 269–271.