Еумениде

Еумениде
- ТРЕЋИ ДЕО ОРЕСТИЈЕ -

Napisao: Есхил
Preveo: Милош Н. Ђурић

ЛИЦА: ПИТИЈА, свештеница АПОЛОН ОРЕСТ ДУХ КЛИТЕМЕСТРИН ХОР ЕРИНИЈА (ЕУМЕНИДА) ХОР свештеница богиње Атене АТЕНА Већници, свештеници, народ атински

САДРЖАЈ: ПРОЛОГ ПРВА ЕПИСОДИЈА ДРУГА ЕПИСОДИЈА ТРЕЋА ЕПИСОДИЈА ЧЕТВРТА ЕПИСОДИЈА ЕКСОДА

ПРОЛОГ

   (Позорница представља Аполонов храм у Делфима. Из свога стана долази Питија са свештеничким украсом, с ловоровим венцем на глави и с пророчком палицом у руци.)
 
ПРВА ПОЈАВА
Питија (caм).
ПИТИЈА
Од богова се најпре Земљи обраћам
и молим, првом пророку, па Темиди,
што после мајке друга, према причању,
на овај престо седе; с вољом њеном тад,
не силом, Феба, друга ћерка Земљина
и Титанка, на престо трећа попе се.
То Фебу на дан родни она поклони,
и он по баби Феби доби име Феб.
Он језеро и делски гребен остави,
на Паладин бродовит искрца се жал
и дође у крај овај, испод Парнаса.
А пратили га, пошту му одавали
потомци Хефестови, пут му крчили,
и тим од краја дивљег питом стварали.
Кад стиже, сав му народ пошту чинио
и с њиме Делфо, земљи овој крмилар.
Див пророчком вештином обдари му дух,
на престо стави га ко врача четвртог,
и тако Дивов пророк поста Локсија.
Та боштва најпре призивам у молитви,
а поздрављам и Паладу у предворју.
И нимфе славим коричке у пећини
где птице вију гнезда, бози бораве —
крај држи, добро памтим, бучни Бромије,
у борби штоно Бакханткиње поведе
и Пентеју ко зецу самрт припреми —
и Плистов извор и моћ Посидонову
и вишњег Дива што све сврши призивам;
и затим бога пуна на свој сешћу трон.
И нек ми приступ више сад но икад пре
благослове! Па има л' Хелен који ту,
по коцки нека иду! То је обичај.
Јер како бог ме води, тако проричем.
(Уђе у храм, али се после неколико тренутака престрављена враћа.)
Ах, ужас је изрећи, ужас гледнути!
Из Локсијине куће страх ме истера;
изгубих свест, не могу ићи усправно,
већ трчим рукама, не брзим ногама.
Јер стару жену страх у дете претвара.
Довучем се до искићеног светишта
и ту на пупку богу мрска приметим
човека, моли заштиту, а свежа крв
са руку још му капље; држи тргнут мач
и масли нову грану лепу, узрасну,
а смерно окићену врвцом вуненом
са сјајна руна. Јасно то изложићу.
Пред тим човеком видех чудан женски хор,
на столицама седи и сан борави.
То нису жене, већ су, мислим, Горгоне,
ал' својим ликом баш ни на њих не личе.
Већ видех слику: жене ручак Финеју
растурају, ал' овај хор је на поглед
без крила, црн је, целим бићем страхотан.
И хрком оне хрчу неподношљивом,
из очију им канље вода одвратна.
А с рухом њихним никоме не приличи
ни пред кип божји ни у људске станове.
Још таква рода, гаквих жена не видех,
ни земље да се гаквим дичи племеном
и да га храни без штете и кајања.
А даље за ту кућу нек се стара сам
господар њезин, моћни, силни Локсија.
Та он је лекар, пророк, тумач знамења
и свима другима и куће очишћа.
(Питија оде у свој стан. Позадина се расклопи, и у храму пред каменом, вуницом омотаним, види се Орест. Он у једној руци држи мач, а у друшј маслинову гранчицу, обавијену вуненом врпцом. Око њега на столицама спавају Ериније. У тамној позадини појаве се Аполон и Хермо.)
ДРУГА ПОЈАВА
Орест, Аполон, Хермо, Хор Еринија.
АПОЛОН
Не остављам те! Свагда чувар бићу твој
па био близу ил' далеко oд тебе;
и душманима твојим нећу бити благ.
Сад видиш махнитице савладане сном,
те гадне од сна изнемогле девојке,
те старе ћерке Ноћи, које не воли
ни бог ни човек нити зверка икаква.
А родиле се на зло, јер је тама зла
пребивалиште њихово у Тартару,
а мрзи на њих човек и бог олимпски.
Ал' опет бежи од њих, немој клонути!
Ма прошо копном далеким, тле пустио
под ногом луталичком, гониће те још
и пучином и градовима острвским.
Умориће те муке такве, ал' их ти
поднеси, а кад у град стигнеш Паладин,
ту спусти се и кип њен стари загрли!
И онде за то наћи ћемо судије
и речи утешне и благе мелеме,
и сасвим ћеш се мука тих опростити.
И ја те нагнах мајци крв да пролијеш.
ОРЕСТ
О Аполоне моћни, ти за правду знаш,
па када знаш, научи за ме марити!
Да добро чиниш, за то твоја јамчи моћ.
АПОЛОН
То памти, да те никад страх не савлада!
(Обраћајући се Херму.)
А ти га, брате, крви оца једнога,
мој Хермо, чувај! Веран своме имену,
ти вођ и пастир буди штићенику мом.
Гласника свету службу сам Див поштује
кад пратњом својом срећу носе људима.
(Хермо одведе Ореста. Аполона нестаје у позадини. Испод земље устаје Клитеместрин дух и обраћа се заспалим Еринијама.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Клитеместра, Хор.
КЛИТЕМЕСТРА
Да, спавале би! На што ваше спавање?
Ви мене, дакле, тако занемаристе!
И за ме други важи закон: покојни
што ја их убих псују ме непрестано.
И лутам под срамотом, јавно кажем вам:
најтежим прекоравају ме прекором.
Где такав ужас препатих од најдражих,
бог ниједан за мене гневом не плану,
а погуби ме рука сина рођеног.
(Одгали врат, па се обрати хоровођи.)
А гледај срцем својим ове ране ту,
јер дух, кад око спава, јасно прозире,
док дању не може далеко видети.
С имања мог се често ви насркасте
леваница без вина, трезних жртава;
на огњишту и света јела жртвовах
у ноћи, кад се жртва богу ниједном
не приноси. Сад све то видим презрено.
А он вам оде као срндаћ, побеже,
да — испред клопке лаким скоком искочи
и силном сад се подругом подругује.
Ал' чујте, јер о души својој говорим!
Осветите се, подземаљске богиње,
ја, Клитеместра, у сну сада зовем вас!
(Хор застење.)
Ви стењете, а младић даље одмиче,
јер помагаче има друкчије но ја.
(Хор застење.)
Сном тврдим спаваш, срца немаш за јад мој,
убица Орест, мајчин крвник, утече!
(Хор зајечи.)
Ти јечиш, спаваш! Нећеш брже устати?
А шта је дужност твоја но зло стварати?
(Хор зајечи.)
То сан и умор, јака савезника два,
аждаји страшној, ето, снагу сломише.
(Хор двапут застење.)
ХОРОВОЋА
(У сну.)
Та зграби, зграби, зграби, зграби, припази!
КЛИТЕМЕСТРА
Звер у сну гониш, кевћеш, ко пас ловачки,
што службу своју никад не заборавља.
Шта радиш? Устај! Нек те хајка не смори!
На штету мисли и кад сан те савлада!
Нек у срце те дирне прекор правичан,
јер сваки разум боцка он ко ошљача!
Потрчи! Дуни за њим дахом крвавим,
из утробе га мори паром огњеном,
и гони, сатири га новом потером!
(Духа нестане. Хор Еринија се буди, најпре се пробуди хоровођа, а затим редом сви остали.)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
Хор.
ХОРОВОЋА
Хеј буди, буди другу ти, ко тебе ја!
Ти спаваш? Дижи се, иза сна тргни се,
да видимо је л' наша песма јалов труд.
(Прва строфа)
А. Ах, леле! Шта ли, драге, ми претрпесмо —
Б. Да, много ја претрпех, а све узалуд.
А. Ах, болну, тешку препатисмо невољу,
јад непреболан!
Из мреже звер нам искочи и побеже!
Б. Сан превари ме, лов ми утече.
(Прва антистрофа)
А. Хеј сине Дивов, баш си лопов подмукао —
Б. Ти младић у прах сруши старе богове —
А. Бегунца штитиш, змију родитељима,
сина безбожна, ти бог убицу мајке нама уграби!
Б. Па ко ће такво дело правдати?
(Друга строфа)
А. Оштар прекор у сновима у срце ме ударио,
као возар на колима кад бич зграби по средини.
Б. Страшна језа подузе ме ко кад киван крвник
бије бичем убојитим.
(Друга антистрофа)
А. Тако раде млађи бози, на Правдин се пењу престо,
крваве му капљу капље око ногу, око главе.
Б. Погледајте пупак земљин како на се натовари
страшну мрљу, грех убиства.
(Трећа строфа)
Сам огњиште оскрнави своје,
сам пророчку своју кућу
грдним грехом опогани.
Штити људе мимо закон божји
и власт руши Судиљама старим.
(Трећа антистрофа)
Вређа мене, оног не избави;
и под земљу да се склони,
он се никад неће спасти.
Због својега греха он ће иа се
изазвати другог осветника.
(Аполон се поново појављује, држи напрегнут лук са стрелом.)

ПРВА ЕПИСОДИЈА

ПРВА ПОЈАВА
Аполон, Хор.
АПОЛОН
Изиђите, наређујем! Напустите
дом овај! Носите се с прага пророчког,
да не стигнете сјајна гуја крилата,
с тетиве кад је пустим, златног ужета,
да не скочи из дроба црне пене бол
и груде крви гутане да не бљујеш.
Не приличи да овом дому приступиш,
но губилиште гдено очи копају,
и секу главе, кољу, децу јалове
и семе ниште; гдено страшно сакате
и каменују, где на колац намичу,
и вриска стоји мученика. Чујете л'
у каквој светковини уживате ви,
а богови се на њу гаде. Каже то
ваш облик сав. И вама доликује стан
у пећинама лавова крвожедних,
а не да крвљу сјајни дом тај гадите.
Ван одавде, ко стадо без свог чобана,
а такав крд ни једном богу није драг.
(Истера хор из храма.)
ХОРОВОЋА
О царе Аполоне, чуј и нашу реч!
Ти у том чину ниси само сукривац
но сам све скриви, — све је твоја кривица.
АПОЛОН
А како? Допуштам ти рок за одговор.
ХОРОВОЂА
Ти нареди да човек мајку погуби.
АПОЛОН
Наредих: мораш оца покајат! Па шта?
ХОРОВОЂА
А затим свежој крви даде заштиту.
АПОЛОН
И овом дому позвах га под окриље.
ХОРОВОЋА
Шта грдиш нас, а ми ко пратња стигосмо?
АПОЛОН
Не приличи у овај дом да уђете.
ХОРОВОЋА
Ал' дужност наше службе то наређује.
АПОЛОН
А каква дужност? Још се хвалиш
службом том!
ХОРОВОЂА
Убицу мајке прогонимо с огњишта.
АПОЛОН
А да л' и жену која мужа погуби?
ХОРОВОЋА
Крв своје крви тим се чином не лије.
АПОЛОН
Без икакве је части и без важења
спој свети којим Див и Хера вежу брак.
Ви својом речју поричете Кипарку,
што смртном створу срећу даје највећу.
Та љубав суђена и Правдом штићена
у браку важи више него заклетва.
Кад попушташ убици друга брачнога
и не светиш га нит се гневом пуниш на њ,
е онда ни Ореста с правом не гониш.
Та једно, видим, срце гневом пуни ти,
за друго, очигледно, иишта не мариш.
Ал' богиња Палада правду кројиће.
ХОРОВОЋА
Ал' оног оставити нећу никада!
АПОЛОН
А ти га гони, — мећи муку на муку!
ХОРОВОЂА
Не смањуј моју службу својом поругом!
АПОЛОН
Ни на дар не бих твоје службе примио.
ХОРОВОЋА
Та велик си на Дивову на престолу,
ал' мене гони мајке крв на освету,
и зато хитам у лов за човеком тим!
(Хор махнито одјури.)
АПОЛОН
А ја ћу у помоћ бегунцу, спашћу га!
Кад штићеника изда когод намерно,
то страшно плаћа, био човек или бог.
(Аполона нестане. Позорница се мења. Нова gлaвна декорација представља храм Атене Полијаде на атинском акропољу. Пред храмом је стари богињин кип, а поред њега жртвеник. Појављује се Орест, падне пред кип и загрли га.)
ДРУГА ПОЈАВА
ОРЕСТ
Атена царице, на Локсијину реч
осванух, — милостиво кривца дочекај!
Очишћање ми не треба, та рука ми
већ очисти се, страх ме језни мину већ,
јер у дом уђох многи, идох с многима
док земљама и морем лутах једнако.
И веран Локсијиној речи пророчкој
твом дому и твом кипу стигох, богињо!
Ту остаћу док суду крај не сачекам.
(Најпре се иојављује хоровођа с првом половином хора, а затим чланови другог полухора.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
(Епипарода)
ХОРОВОЂА
(Као да на земљи види крв.)
Ха! Ево га! Бегунчев јасан то је траг!
Корачај куда безгласан те води знак!
Ко ловни пас што гони лане рањено
по крвавоме трагу тражимо га ми!
Од тешка труда којим њега трудимо
већ дашћемо! На земљу сваки проћох крај,
и све без крила гоних кривца по мору
и амо стигох, брза као галија.
Ту негде он се савре, ту се шчучуњи:
од крви људске сладак мирис допирe.
ХОР
Гле, гледај опет, пази да се бежањем
убица мајчин не сакрије некажњен!
Гле, клечи, мисли да је нашо склониште
и бесмртноме бићу загрлио кип,
пред судом жели да се оправда.
Бадава! На тле паде материна крв!
И земља — леле! — попи је!
У живот више нема повратка.
Но даћеш у замену да ти рујни сок
из жива тела сишем; хоћу из тебе
да освежим се пићем непитким.
Ко живу сенку бацићу те под земљу
убиства материна грех да окајеш.
И ту ћеш видет: бога увреди ли ко
ил' ко се огреши
о госта ил' о родитеље предраге,
кривицу своју мора свак да испашта.
Јер силни Хад је онде смртним људима
под земљом судија,
он види све и у памет записује.

ДРУГА ЕПИСОДИЈА

ПРВА ПОЈАВА
Орест, Хор.
ОРEСТ
Опрезности ме многој моја невоља
научила, те знам где треба зборити
а гдено ћутати. Ал' мудар учитељ
у овој ствари нареди да говорим.
На рукама ми сва се крв осушила,
и спран је страшан грех убиства мајчина.
Док мрља свежа беше, на свом огњишту
Феб очисти је топлом крвљу прасећом.
А дуго било би да причам с којима
у друштву бејах, али ником не шкодих.
Све време очишћа и стари заједно.
И сада чистим устима и побожно
Атену зовем, овој земљи владарку,
да мени помогне, — без борбе стећи ће
ко свога верна савезника засвагда
и мене, земљу, цео народ аргивски.
Па било крајевима земље Либије,
уз Тритон, драгу реку завичаја свог,
да седи или хитрим хита кораком
да своје брани, ил' на Пољу Флегарском
ко смеон вођа војску распоређује,
нек дође, — бог и кад је далек чује ме —
од ових невоља да мене избави!
ХОРОВОЂА
Ни Аполон те неће спасти, а ни моћ
Атенина! Без одбране ћеш лутати,
из душе задовољство свако нестаће!
Ти жртво бескрвна, ти сенко аветна,
зар нећеш одговорит? Реч ми презиреш?
А мој си, моја жртва, за ме храњена.
И нећу да те кољем, частићеш ме жив.
Сад чуј нам песму, своме срцу вигове!
(Хор се, на позив хородође, поставља у ред.)
Хај'те, сестре, врстајте се брже
у коло се ухватимо сада
да страхотну запевамо песму
и да своју објавимо службу
што је наша извршује дружба.
Ми желимо да кројимо правду.
Ком су руке чисте и без љаге,
ко животом живи честитијем,
до тог наша не шуња се срџба,
он ће мирно живот свој да траје.
А ко згреши ко тај човек овде
и крваве кришом крије руке,
ми му онда долазимо смело,
да човеку мртву сведочимо,
крв пролиту да освећујемо.
ПРВА СТАЈАЂА ПЕСМА
ХОР
(Прва строфа)
Мајко моја, мајко Ноћи,
што ме мртвим, што ме живим
за суд роди, саслушај ме!
Летин син ми право гази,
он ми зеца граби тога,
чија крвца мора тећи,
крв мајчину да откаје.
Над том жртвом ја сад бајем:
нек безумље и лудило
дух му море, срце ломе!
То је песма Еринија —
без форминге срце веже
и суши срж у костима.
(Прва антистрофа)
Усуд јаки неодолни
ту ми вечну даде службу:
ако лудо човек неки
руку дигне убојницу,
њега свугде прогонимо
докле гроб га не покрије,
не може га ни смрт спасти.
Над том жртвом ја сад бајем:
нек безумље и лудило
дух му море, срце ломе!
То је песма Еринија,
без форминге срце веже
и суши срж у костима.
(Друга строфа)
Ову службу од рођења вршим
али не смем бесмртнику прићи,
никад ни с ким не седам за софру,
бело рухо, стајаћи огртач,
никад не би празнична ми радост.
Волим куће да обарам,
свој кад своме главу сeче.
Овако га нападамо,
ма колико снажан био,
крв му свежу испијамо!
(Друга антистрофа)
Ове бриге место других бринем,
небеснике ослободих од њих,
о убиству не воде истрагу —
наше племе мрско и крваво
Див из двора погна небескога.
Волим куће да обарам,
свој кад своме главу сече.
Овако га нападамо,
ма колико снажан био,
крв му свежу испијамо.
(Трећа строфа)
Ма се слава и до неба дигла,
у прах пада, гине, растура се,
кад у црну навалимо руху
и злокобно заиграмо коло.
Снажним скоком скачем, играм,
плаховито кривца газим,
стоји тутањ ноге крепке;
он се жури, ал' посрће,
освета га строваљује.
(Трећа антистрофа)
А да пада, због лудила не зна,
мраком таквим грех га обавио,
али људи, пуни језе, шапћу:
Густом тамом двори потамнели."
Снажним скоком скачем, играм,
плаховито кривца газим,
стоји тутањ ноге крепке;
он се жури, ал' посрће,
освета га строваљује.
(Четврта строфа)
Казну чека. Знамо средства,
знамо циљу наћи путе,
грех му с ума не смећемо.
Јесмо свете, неумолне,
дужност мрску и нечасну
одгурнуте отправљамо;
бацише нас бози у глиб вечни,
неприступан ни здраву ни слепу.
(Четврта антистрофа)
Има л' кога ко не бледи,
ко не зебе, ко не дршће
кад мој чује закон вечни?
Сам га Усуд предо мени,
а богови потврднли.
Стара пошта још ми траје;
под земљом сам, где царује тама,
ал' сам часна, јер боравим сама.
(Појављује се Атена, ca копљем и штитом.)

ТРЕЋА ЕПИСОДИЈА

ПРВА ПОЈАВА
Атена, Орест, Хор.
АТЕНА
Далеко на Скамандру ваш ја позив чух,
где примах и прегледах оно земљиште
што ахејске га војводе и кнезови
ко велик део ратног плена засвагда
у државину мени цело дадоше —
дар одабран за Тесејеве синове.
Оданде стигох, брзим хитах кораком
без крила, мога штита носио ме свод,
ко кола с упрегнутом јаком омади.
У својој земљи нов ја свет примећујем,
не зебем, ал' су чудо мојим очима.
А ко сте? Свима вама зборим једнако
и странцу томе што крај кипа седи мог,
и вама; ни на какав не личите створ,
нит бог вас виде кад и кругу богиња,
нит ваше обличје на људски личи лик.
Ал' блнжњем ругати се што је наказан
поштено није, нити правди приличи.
ХОРОВОЂА
Све укратко ћеш чути, ћерко Дивова!
Та ми смо грозна деца Ноћи страхотне,
а Клетве зову нас под земљом, код куће.
АТЕНА
Сад име твоје и порекло познајем.
ХОРОВОЋА
А одмах и за службу моју дознаћеш.
АТЕНА
Да чујем, само јасна нека буде реч!
ХОРОВОЂА
Убице гонимо из кућа њихових.
АТЕНА
А где убица стиже на крај бежању?
ХОРОВОЂА
Где нигде нема радости ни надања.
АТЕНА
И овом таквим гоњењем припрећујеш?
ХОРОВОЂА
Да. Усуди се он да мајку погуби.
АТЕНА
Да л' страх од гнева друге моћи нагна га?
ХОРОВОЂА
Ко сме те нагнати да мајку погубиш?
АТЕНА
Ту две су странке, а ја само једну чух.
ХОРОВОЋА
Не заклиње се, а то не да ни нама.
АТЕНА
Ти волиш право имати но кројити.
ХОРОВОЂА
А како? Реци! Обилујеш мудрошћу!
АТЕНА
Не приличи да клетвом кривда победи.
ХОРОВОЋА
Саслушавај и суди судом праведним!
АТЕНА
Зар мени остављаш да спор и докрајчим?
ХОРОВОЂА
Дабоме, такву пажњу и заслужујеш.
АТЕНА
(Обраћајући се Оресту.)
А шта ћеш на то, странче, ти да изјавиш?
Свој завичај, порекло и свој кажи јад,
а онда се од ове брани оптужбе,
уколико у право своје верујеш
и кип тај грлиш крај мог седећ' огњишта
и кајан, ко Иксион, молиш очишћај.
На све то разговетан дај ми одговор!
ОРЕСТ
Атено, госпођо, из речи последњих
уклонићу ти најпре бригу велику.
Ја не молим очишћење, крв никаква
не скрнави ми руке што твој грле кип.
А јако за то сведочанство рећи ћу:
крвнику закон мучање наређује
све дотле докле неко руке крваве
не покропи му свежом крвљу прасећом.
А мене давно већ у другим кућама
крв опра прасећа и вода с извора.
Ослобађа те од те бриге моја реч.
А за род какав ми је одмах дознаћеш.
Из Арга сам; мог оца добро познајеш —
то беше Агамемнон, вођ морнарице;
ти с њиме у прах сатре тројски тврди град.
Кад стиже кући, погибе, ал' срамотно —
јер мати моја, црна душа, уби га;
у потаји га покри мрежом шареном,
и мрежа још сведочи смрт у купалу.
И кад се вратих — дотад бејах прогнаник —
погубих мајку, нећу то прећутати,
и смрћу смрт осветих милог оца свог.
А за то дело крив је са мном Локсија,
јер прорече ми муке, бадаљ за срце,
уколико се кривцима не осветим.
Да л' право би ил' не би, ти пресуди то,
ма шта да буде, сложићу се с пресудом.
АТЕНА
За смртан створ та ствар је тешка сувише
да о њој суди, па ни мени не личи
у љутој свађи тој да будем судија.
Поготово кад свети обред сврши ти,
те храму мом ко прибеглица стиже чист,
а граду не скриви, не одбијам те ја.
Ал' опет ове није лако одбити;
у спору ако не однесу победу,
од бректања им пашће отров на земљу,
и страшна, тешка куга земљу мориће.
Ствар тако стоји. Да л' ће оне остати
ил' ићи, за ме опасно је обоје.
Ал' кад већ спор тај амо стиже преда ме,
суд поротни за палу крв одредићу,
и за све веке закон поставићу тај.
Ви зовите сведоке, дајте доказе
и клетве, ослонце за своје сућење!
Од својих грађана ћу избрат најбоље
и амо их довести — распру савесно
пресудиће, и клетве неће газити.
(Атена оде.)
ДРУГА ПОЈАВА
Орест, Хор.
ДРУГА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
(Прва строфа)
Закони ће сада нови
оборити старо право,
победи ли ствар и дело
те убице материне.
Моја пропаст у свих људи
лако обест изазваће!
И потоњи родитељи
многе јаде дочекаће:
деца ће их руком бити.
(Прва антистрофа)
Ми девојке махнитице
вребале смо грехе људске,
за убиство светиле се.
Сад крв сваку ослобађам.
Свако свугде приметиће
његов ближи да је страдо,
а напори наши стали.
Слаба лека налазиће, —
танки ту су разговори.
(Друга строфа)
Притисну ли кога јади,
нека више не зове нас,
нека нико не јауче:
Авај, Правдо,
света моћи Еринија!"
Ускоро ће таквим плачем
отац овде, мајка онде
због увреде заплакати
кућа правде кад се сруши.
(Друга антистрофа)
Понекад је и страх добар,
и он треба да остане
тврда стража срцу људском.
Благо оном
ко је плачућ на ред вико!
Страх никакав када не би
никад срце обуздаво,
који град би или смртник
пошту правди још одаво?
(Трећа строфа)
Ни слободу безграничну
ни под јармом живот ропски
не похвали!
Власт средини бог је дао, владо
ил' овако ил' онако.
С тим у складу кажем ово:
обест плод је безбожности; —
из памети само здраве
свим се рађа срећа мила
и напредак много жуђен.
(Трећа антистрофа)
Засвагда ми срцу прими:
да поштујеш олтар Правдин!
Из грамжења
никад клетом не гази га ногом,
казна ће те дохватити!
Неће греси застарети.
Зато поштуј родитеље,
сваку њима чини пошту,
и гост под кров кад ти уђе,
поштуј право госта свога!
(Четврта строфа)
Ко је честит с вољом, а не силом,
без напретка неће бити,
никад неће без трага пропасти.
А ко дрско погази светињу,
он ће — тврдим — једном као бродар,
што је блага згрно те га вози,
силом скупит и спремати једра,
кад му бура попречницу сломи.
(Четврта антистрофа)
Из вртлога дозиваће бурног,
ал' га нико неће чути;
бог се смеје обесну човеку
где је клоно, тоне у таласе
у невољи тешкој, ненаданој;
најзад срећа остави га стара,
о хрид правде тресне и потоне,
нико за њим сузе не пролије.
(Позорница се мења. Наместе се клупе за судије и сто са две урне за гласање. Орест на једној страни заузме место оптуженичко, а хор тужиочево. Атена долази са судијама и гласником. Долазе грађани да слушају суђење. Атена заузме председничко место.)

 

ЧЕТВРТА ЕПИСОДИЈА

ПРВА ПОЈАВА
Атена, Орест, Хор.
АТЕНА
(Гласнику.)
Сад зови народ гласниче, и мири га,
затруби снагом свом у трубу тиренску,
нек до небеса оштар звук се разлеже,
и обавести народ гласом громовним!
Кад искупи се овде савет судиски,
нек буде мир, да цео град и судије
мој саслушају закон за времена сва,
по правди да се спор пресуђује.
(Појављује се Аполон поред Ореста.)
ДРУГА ПОЈАВА
Атена, Аполон, Орест, Хор.
ХОРОВОЋА
O Аполоне, у свом буди судија,
а каква посла с овим судом имаш ти?
АПОЛОН
Ко сведок дођох, — мени човек прибеже
по закону, до мога седе огњишта,
и ја га очистих од греха његова.
И дођох као сукривац: он мајку погуби,
ал' ја сам за то крив.
(Обраћајући се Атени.)
Отвори сада спор
и ствар пресуди по свом знању најбољем!
АТЕНА
(Еринијама.)
Реч вама дајем — распру, ево, отварам.
Јер узмем ли да збори најпре судија,
он правце у спор судије упутиће.
ХОРОВОЋА
Нас много има, ал' ће кратка бити реч.
(Обраћајући се Оресту.)
На питања нам редом сад одговарај!
ДРУГИ ЧЛАН ХОРА
Пре свега реци да ли мајку погуби?
ОРЕСТ
Погубих је — то дело ја не поричем.
ТРЕЋИ ЧЛАН ХОРА
У три се маха рве; први добих већ.
ОРЕСТ
Још нисам оборен, а ти се хвалиш већ.
ЧЕТВРТИ ЧЛАН ХОРА
А сада мораш рећи како уби је.
ОРЕСТ
Одвратићу ти: врат јој мачем ударих.
ПЕТИ ЧЛАН ХОРА
А ко те наговори, чиј' то савет би?
ОРЕСТ
(Показујући на Аполона.)
Тог бога пророчанство. Он сведочи то.
ШЕСТИ ЧЛАН ХОРА
Бог пророк нагна те да мајку погубиш?
ОРЕСТ
И досад се на удес још не пожалих.
СЕДМИ ЧЛАН ХОРА
Кад осуде те, друкчије говорићеш.
ОРЕСТ
Гроб очев шиљаће ми помоћ, — уздам се.
ОСМИ ЧЛАН ХОРА
Ко уби мајку узда се у покојне!
ОРЕСТ
Та двоструким се грехом она упрља.
ДЕВЕТИ ЧЛАН ХОРА
А како? Обавести ове судије!
ОРЕСТ
Свог мужа уби, мени оца погуби.
ДЕСЕТИ ЧЛАН ХОРА
Крв она смрћу плати, а ти живиш још.
ОРЕСТ
А зашто ниси живу њу прогонила?
ЈЕДАНАЕСТИ ЧЛАН ХОРА
Ког погуби, тај не би род јој по крви.
ОРЕСТ
А ја зар својој мајци сродник по крви?
ДВАНАЕСТИ ЧЛАН ХОРА
Зар својом не храни те крвљу, крвниче?
Зар мајчине се драге крви одричеш?
ОРЕСТ
(Обраћајући се Аполону.)
Сад ти сведочи, Аполоне! Толкуј им
и казуј да ли сам је с правом убио!
Изврших, то је истина, не поричем.
А да ли с правом крв учиних или не,
то реши ти да овима одговорим!
АПОЛОН
Ја вама, суду великом Атенином,
говорићу по правди. Врач сам, не лажем.
Са трона пророчког не рекох никада
о мушком, ни о женском, ни о држави
што Диве, огац небески, не нареди.
Тежину тога права, кажем, схватите
и послушајте вољу оца мојега,
јер никад није јача заклетва но Див.
ХОРОВОЋА
Див, кажеш, посла оне речи пророчке
за Ореста смрт очеву да покаје,
а мајци да не чини пошту никакву?
АПОЛОН
То није исто када јунак погине —
а Див му, ценећи га, жезло поклони —
и то од женске руке, не у крешеву
где Амазонка смртне стреле запиње,
но чуј, Паладо, и ви чујте, судије,
да гласом својим овај пресудите спор!
Кад с војне дође, где га срећа пратила
у многом, љубазно га жена дочека,
и купалу поведе. Кад се диже он
из каде, она велик на њeга баци плашт,
у мрежу спетља мужа свог и убије.
И тако паде јунак над јунацима
и славом овенчани вођ морнарице.
То рекох о њој, не би л' гневом плано суд
по наређењу што ће правду скројити.
ХОРОВОЂА
Ти рече: очев удес Диву тежи је,
а сам он свеза старца Крона, оца свог!
Тај чин зар твојој речи не противречи?
Вас зовем за сведоке да сте чули то.
АПОЛОН
Ругобе страшне, богу мрске грдуље!
Та пута скидају се лако, има лек
и многих мера има за откивање.
Ал' крви кад се прах једаред напије,
мртвацу никад више нема васкрса!
Мој отац чини за то нема никаквих.
Све друго лако горе доле превраћа
и подиже, — не замара га мука та.
ХОРОВОЋА
Ал' гледај како желиш да га избавиш!
Он проли крвцу своје мајке рођене,
у Аргу зар да живи, дому очеву?
На ком олтару градском сме да жртвује?
И може л' братство свете воде да му да?
АПОЛОН
И то ћу рећи. Чујте! Право казаћу.
Што зову дететом, то мати не створи,
но млади само однегова заметак.
А отац рађа; мати чува младицу
ко пријатељев залог, не уди ли бог.
А за те речи доказ рећи ћу ти јак.
И без мајке се може отац постати:
сведочи за то ћерка Дива Олимпског,
у мрачној мајчиној не дозре утроби,
а прави плод је, не роди га богиња.
А ја ћу, сестро, знам то, град и народ твој
учинит великим у многим стварима.
И зато овог послах твоме огњишту,
за сва времена да ти веран остане,
ко савезника да га стечеш, богињо,
а с њим потомке његове, да савез тај
у сва времена позна чува унучад.
АТЕНА
(Еринијама.)
Говористе већ доста! Зваћу судије
да савесно предаду своје гласове.
ХОРОВОЂА
Из нашег тула све су стреле бачене,
сад чекам њихову да чујем пресуду.
АТЕНА
(Оптуженицима.)
А шта? Зар од вас жалбе нема никакве?
АПОЛОН
Што чусте, чусте. А сад, суци, гласајте
и верни својој останите заклетви!
АТЕНА
Чуј закон сада, пуче земље атичке!
0 крви проливеној судиш први пут.
У Егејеву пуку и унапредак
за сва времена ово веће остаће.
То хрид је Арејева, стан и чадорје
Амазонки, кад бесне с војском дођоше
на Тесеја и тад насупрот граду мом
нов подигоше град и тврде бедеме;
а жртвоваху Ареју, и отуда
то сад се зове стена и брег Арејев.
Ту једнако ће поштовање и брат страх
и дању и у ноћи кривду стезати
у народу, — ал' закон да не мењају!
А ко мутљагом бистру воду замути,
напитка чиста он се неће напити!
Ја саветујем: клоните се, грађани,
и пустог безвлашћа и јарма ропскога,
и сваки страх не гоните из државе!
Зар воли правду ко се ничег не плаши?
Са светим страхом овај закон поштујте,
па град и земља имаће вам заштиту
на свету какве људи немају —
ни Скитија ни Пелопови крајеви.
Још ово: савет не сме мито примати,
но биће благ и строг, и ја га постављам
ко будну стражу када земља мирно спи.
Већ дуго саветујем своје грађане
за време потоње, а сад се дижите,
каменчић узимајте, распру ову решите,
на уму држећ' заклетву! Сад чусте све.
(Судије прилазе столу, узимају сваки по један каменчић, црн или бео, и бацају га или у урну за тужиоца, или у урну за оптуженика, али тако да се не може приметити у коју.)
ХОРОВОЂА
(Судијама.)
Мој савет чујте: нашу част не презрите,
наш поход земљи може бити опасан!
АПОЛОН
(Судијама.)
И пророштва се бојте мог и Дивова,
то кажем ја, не кварите му испуњај!
ХОРОВОЋА
(Обраћајући се Аполону.)
Ти крвав браниш чин, а ниси овлашћен, —
укаљао си своју службу пророчку.
АПОЛОН
И отац да л' се укаља кад очисти
Иксиона што некад прву проли крв?
ХОРОВОЋА
То кажеш, а ја, ако нраво изгубим,
осветићу се овој земљи свирепо.
АПОЛОН
Ни садашњи ни стари теби богови
не чине пошту, — моја биће победа.
ХОРОВОЋА
У Феретовој кући исто учини —
од Мера ти за смртне живот изнуди.
АПОЛОН
Зар није право своме поштоваоцу
помагати, поготово кад моли те?
ХОРОВОЋА
Ти сруши стара права, древни поредак,
ти старим богињама вином доскочи.
АПОЛОН
Ти можда, али падне л' против тебе суд,
на противнике заман отров бљуваћеш.
ХОРОВОЂА
Ти мене стару мислиш прегазити млад,
ал' чекаћу да судску чујем пресуду;
још не знам да л' се на град морам срдити.
(Судије су глсале и враћају се на своја места.)
АТЕНА
Сад на ме ред је глас да дадем последњи.
(Узима камичак и држи у руци.)
Камичак овај за Ореста даћу ја.
Та мајке нема што је мене родила:
свим срцем хвалим цело мушко начело,
ал' нисам за брак, у свом оцу живим сва.
И зато мање ценим једне жене смрт
што уби мужа, кући штит — а Орест ће
победит, ма се гласи изједначили.
Из урна гласе нека брже судије
истресу, којима је такав посо дан!
(Две судије истресу гласове и ређају их на две даске.)
ОРЕСТ
О Аполоне, какав распри биће крај?
ХОРОВОЂА
О мајко, Ноћи црна, да ли видиш то?
ОРЕСТ
Ил' у смрт идем, ил' ћу сунчев гледат сјај!
ХОРОВОЂА
Ми у пропаст, ил' даље част нам остаће!
АПОЛОН
Истресене камичке бројте брижљиво,
Атињани, не грешите при подели.
Глас један мање, ето јада голема;
а један више, ето кући спасења!
(Судије предају Атени две даске с једнаким бројем гласова.)
АТЕНА
(Стављајући уз једну половину свој камичак.)
Тај човек је од кривице ослобођен:
на обе стране камичака једнак број!
(Аполон неприметно нестаје.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Атена, Орест, Хор.
ОРЕСТ
О Паладо, о спасе дома мојега,
ти мене, прадедовске земље лишена,
мом дому врати. Многи Хелен казаће:
Аргивљанин је опет, живи поново
у дому очинском — Палада, Локсија
и трећи што све врши њега спасоше!"
Див, ганут смрћу оца мога, одбаци
браниче мајчине и мене избави.
Пре но што кући пођем, ја се земљи тој
и твојим грађанима за времена сва
одсада овом клетвом обавезујем:
ни један неће амо главар аргивски
провалити, ни копља светлог подићи!
Ко моју буде погазио заклетву,
ја сам ћу њему, ма у гробу лежо тад,
натоварити тешке јаде, ужасне,
и на пут слати очај, црна знамења —
зацело ће му труд и напор присести.
А клетву буде л' чуво и ко савезник
на копљу град Паладин свагда поштово,
свим срцем граду своме бићу милостив.
Сад збогом и ти и сви твоји грађани,
нек вешта рука свагда бије душмане
и с копља спасење јој сја и победа!
(Орест оде.)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
Атена, Хор.
ТУЖАЉКА
ХОР
(Прва строфа)
Авај! Млади бози, стари закон
отесте ми, погазисте.
Увређена, јадна, гневна,
таманићу земљу ову.
Отров, отров штоно жалост
опет рађа просипаћу.
Рашће лишај, те без лишћа
и без плода све ће поље,
авај правдо, опустети.
Чума људство подавиће.
Ах, уздишем, — шта да радим?
Народ ће нас исмејати!
Авај, авај, ћерке Ноћи
жале право изгубљено,
жалосте се због срамоте.
АТЕНА
Без гнева, молим, пресуду подносите!
Та нисте пропале, изиђe јeднак број
гласова, — без срамоте за вас икакве.
Сам Див нам сведочанство посла блиставо,
и онај ко прорече сам ту сведок би
да Орест казну за убиство не плати.
Не изливајте на ту земљу чемер љут,
не бесните и плод јој не таманите,
не кропите је капљама смртоносним
што семе прождиру и ниште усеве.
А ја се вама заветујем свечано,
у земљи имаћете стан по заслузи,
на сјајним седећете жртвеницима
и пуну пошту чиниће вам грађани.
ХОР
(Прва антистрофа)
Авај! Млади бози, стари закон
отесте ми, погазисте.
Увређена, јадна, гневна,
таманићу земљу ову.
Отров, отров штоно жалост
опет рађа просипаћу.
Рашће лишај, те без лишћа
и без плода све ће поље,
авај правдо, опустети.
Чума људство подавиће.
Ах, уздишем — шта да радим?
Народ ће нас исмејати!
Авај, авај, ћерке Ноћи
жале право изгубљено,
жалосте се због срамоте.
АТЕНА
Без поште нисте, — ваш божански бесни гнев
том граду не би смео мир да ремети!
У Дива и ја уздам се — да претим зар?
На Олимпу за кључеве од одаје
у којој гром се чува знадем само ја!
Ал' не треба ми то. Ти мене послушај,
из лудих уста не сеј мржњу отровну
из које земљи ниче само несрећа.
Ублажи горку срџбу црног таласа,
част свету у мом суседству уживаћеш!
Кад будеш навек примала и првине
од земље простране ко жртву за децу
и за брак срећан, тај ћеш савет хвалити.
ХОР
(Друга строфа)
Ја да, авај, то поднесем!
Да под земљу стара зађем
ко гад мрзак, презрен, авај!
Дишем мржњом, дишем гневом,
авај, боже, авај, авај!
Какав бол ми срце ломи?
Мајко моја, Ноћи, чуј ме!
Млади бози плетком својом
стару част ми уништише!
АТЕНА
Опростићу ти гнев, јер ти си старија,
разуме се, и мудрија си него ја,
ал' Див ни мени лошу памет не даде.
У другу дођете ли земљу, кажем вам
унапред, овај ћете жељковати крај.
Будућност биће славом још богатија
за овај град, а и часно седиште
уживаћеш крај дома Ерехтејева.
Од мушкараца и од жена примаћеш
што никад нигде не бисте добивале.
По мојој њиви не сеј семе отровно
што слепу страст у младим рађа грудима
и пјану махнитост у људи трезвених.
И не распируј бес у мојих грађана,
ко петли да се боре, не уваљуј град
у братски рат, не дражи једног на другог!
Нек споља бесни рат — а зачас букне он —
нек ту се гаси жеђ за славом јуначком;
не желим у свом дому битку певаца.
Те лепе поклоне на избор нудим ти:
за добро примајући уздарје и част
да с нама делиш земљу најпобожнију.
ХОР
(Друга антистрофа)
Ја да, авај, то поднесем!
да под земљу стара зађем
ко гад мрзак, презрен, авај!
Дишем мржњом, дишем гневом,
авај, боже, авај, авај!
Какав бол ми срце ломи?
Мајко моја, Ноћи, чуј ме!
Млади бози плетком својом
стару част ми уништише!
АТЕНА
На добро ћу те навраћат непрестано,
да не кажеш да тебе — стару богињу
ја млађа с грађанима града овога
осрамоћену с поља тога протерах.
Ал' свету поштујеш ли Уверину моћ
у меду и у слатком чару гласа мог,
ти остани! А нећеш ли да останеш,
неправично би било да на овај град
и народ мржњу, гнев и штету товариш.
Та просто ти је пуну власт над земљом том
да стекнеш, да те пошта прати вечита.
ХОРОВОЋА
Атено, госпо, какав мени стан одређујеш?
АТЕНА
Где никаква ти нема јада — прими га!
ХОРОВОЂА
А примим ли га, какву част уживаћу?
АТЕНА
Без твоје воље нема кући напретка.
ХОРОВОЂА
Толику моћ и част зар ти ми поклањаш?
АТЕНА
Ко теби гове, сваку срећу даћу му.
ХОРОВОЂА
Да л' дајеш јамство за то за све векове?
АТЕНА
Што рекнем, никад не смем то да порекнем!
ХОРОВОЋА
Задобићеш ме, видим, — гнев устегнућу.
АТЕНА
У земљи овој пријатеље стећи ћеш.
ХОРОВОЋА
Па кажи чим да земљу ту благословим?
АТЕНА
Свим оним што већ лепа тражи победа.
То значи: копно све и морска влага сва
и ветрови и небо нек по земљи тој
уз осмех сунчев тихим дахом зраче свуд!
Нек земљи плод и стока буду напредни,
да народ свагда има свег у обиљу!
И семе људско благослови успехом!
А безбожнике треби нештедице све!
Јер ја се, као вртларица, радујем
кад род се праведнички зла ослободи.
То ваш је посо. А ја стално радићу
у рату, надметању часном, крвавом
да победничком славом овај китим град.

ЕКСОДА

ХОР
(Прва строфа)
Крај Паладе примам станак
овај град ћу поштовати,
што га силни Див и Ареј
ко тврђаву воле божју.
Он је украс, он је бранич
свих олтара хеленскијех.
Усрдно се за њeга молим,
од срца га благосиљам:
нек обиље добра рода
сјајна светлост и зрак сунчев
из земљина маме крила!
АТЕНА
За свој народ ја то радо чиним
кад божанства моћна, неумолна
помирих и овде их населих.
Удес им је службу поверио
свом да људском управљају срећом.
Кога њихов гнев не стиже тешки,
тај не знаде шта је бич живота.
Греси пређа њима га догоне;
ма колико он се разметао,
несрећа се тихо приближује,
срџба љута претвара га у прах.
ХОР
(Прва антистрофа)
Ветар воћа не кварио —
тако милост зовем своју —
суша никад не стизала,
ошца биљу не палила!
Никад снет нам не банула
и плодове не пустошила!
И Пан стада подизао,
земља свагда хранила их,
свуда овце близниле се!
И стенина жила силна
божјем дару вредност дала!
АТЕНА
Чујете ли ово, градска стражо,
шта вам нуди Еринија часна?
Њена реч је моћна и на небу
и под земљом; свуд на људма она
свету вољу јасно извршује:
један песму од радости пева,
други плаче од жалости љуте.
ХОР
(Друга строфа)
Никад чума, људска мора,
младу снагу не грабила!
Љупкој моми мужа дајте,
брачну срећу, — власт имате —
о богиње Усуднице,
ви, по мајци сестре наше,
што кројите правду право,
свакој кући друге верне,
ал' и тешке сваком трону
због правичне службе своје,
о богиње најчасније!
АТЕНА
Радујем се што ми земљи оне
радо деле све те благослове!
Љубим очи Увери богињи
што ми реч и уста надзирала
да савладам њихов отпор дивљи,
ал' их свлада Диве, штит беседе;
око добра кад се надмећемо
ми победни однећемо венац.
ХОР
(Друга антистрофа)
Никад буна, избор јада,
градом овим не беснела,
још је и то жеља моја!
И грађанске црне крви
прах се никад не напио,
и крв крвљу не платила
бесна срдња осветничка!
Мило милим узвраћали,
сложно љубав неговали,
сложни били и у мржњи!
То је лек у многом јаду.
АТЕНА
Видите ли како добра воља
доброј речи уме стазу наћи?
Ова лица ужасна погледа
силну срећу обрекоше граду.
Оданима будете л' одани
и свагда их силно поштовали,
вазда ће вам држава и земља
сјати славом правде и поштења.
ХОР
(Трећа строфа)
Радујте се, радујте се
а у срећи заслуженој!
Радуј ми се, граде, пуче,
близу Дива ти ми седиш,
девојци си милој мио
и умерен у час прави.
Ког Палада заштићује
и отац му пошту чини.
(Док се пева последња строфа, у позадини се појављују догнана црна и бела јагњад; и други се жртвени поклони доносе у кошарама и суђу; долазе свештенице Атенине, девојчице и зубљоноше — сви у свом званичном руху. Начини се поворка, и Атена стаје на чело поворке.)
ПЕТА ПОЈАВА
Атена, хор Еуменида и хор свештеница.
АТЕНА
Радујте се и ви! Прва треба
ја да идем, да вам стан покажем
при светлости ових зубљоноша.
Са жртвама овим светим хајте
у пећину! Сваку беду и зло
затварајте, али срећу сваку
атинскијем грађанима дајте!
А ти сада, Кранајева лозо,
штите градски, поведи нам гошће!
А грађани нредано и смерно
нека прате побожну поворку!
ХОР
(Трећа aнтистрофа)
Радујте се, радујте се —
свима опет исто кажем —
града целог становници,
и богови и смртници,
пуче града Паладина!
Поштујете л' гошће наше,
нећете се никад жалит
на невоље у животу!
АТЕНА
За све те благослове ја захваљујем.
Уз сјајну пратњу запаљених лучева,
са службеницима што кип мој чувају,
у подземаљске пратићу вас одаје
онако како треба. Сјајна поворка —
част, понос, дика земље Тесејеве све,
и девојке и жене, буљук старица —
у скерлетноме руху нек се поређа
и богињама моћним Еуменидама —
то име им је сада — нека пошту одаје!
Сад пођите, и лучев нека светли плам,
да та ми дружба земљи буде одана
и свагда ствара силне, славне грађане!
(Поворка крене. Иза Атене иду њене свештенице, за њима судије, а за овима хор Еуменида и народ. Зубљоноше на челу поворке и са стране.)
ХОР СВЕШТЕНИЦА ПРАТИЉА
(Прва строфа)
Хајте кући, силне, часне,
девичанске ћерке Ноћи,
одана вас прати пратња!
СВИ
Сви побожно молите се!
ХОР СВЕШТЕНИЦА ПРАТИЉА
(Прва антистрофа)
У скровиште хајте древно,
ту су за вас припремљене
свете жртве и почасти!
СВИ
Сви побожно молите се!
ХОР СВЕШТЕНИЦА ПРАТИЉА
(Друга строфа)
Милостиве, земљи склоне,
хајте амо, свете госпе,
пламу зубље радујте се путем!
СВИ
Сад уз песму покликните!
(Народ кличе.)
ХОР СВЕШТЕНИЦА ПРАТИЉА
(Друга антистрофа)
С Еуменидам' вечан савез
уговори град Паладин.
Див свевидник створи то са Судбом.
СВИ
Сад уз песму покликните!
(Народ кличе.)

К Р А Ј