Eumenide
Eumenide
- TREĆI DEO ORESTIJE -
Napisao: Eshil
Preveo: Miloš N. Đurić
|
LICA:
|
SADRŽAJ: PROLOG |
PROLOG
[uredi]
(Pozornica predstavlja Apolonov hram u Delfima. Iz svoga stana dolazi Pitija sa svešteničkim ukrasom, s lovorovim vencem na glavi i s proročkom palicom u ruci.)
PRVA POJAVA
Pitija (cam).
PITIJA
Od bogova se najpre Zemlji obraćam
i molim, prvom proroku, pa Temidi,
što posle majke druga, prema pričanju,
na ovaj presto sede; s voljom njenom tad,
ne silom, Feba, druga ćerka Zemljina
i Titanka, na presto treća pope se.
To Febu na dan rodni ona pokloni,
i on po babi Febi dobi ime Feb.
On jezero i delski greben ostavi,
na Paladin brodovit iskrca se žal
i dođe u kraj ovaj, ispod Parnasa.
A pratili ga, poštu mu odavali
potomci Hefestovi, put mu krčili,
i tim od kraja divljeg pitom stvarali.
Kad stiže, sav mu narod poštu činio
i s njime Delfo, zemlji ovoj krmilar.
Div proročkom veštinom obdari mu duh,
na presto stavi ga ko vrača četvrtog,
i tako Divov prorok posta Loksija.
Ta boštva najpre prizivam u molitvi,
a pozdravljam i Paladu u predvorju.
I nimfe slavim koričke u pećini
gde ptice viju gnezda, bozi borave —
kraj drži, dobro pamtim, bučni Bromije,
u borbi štono Bakhantkinje povede
i Penteju ko zecu samrt pripremi —
i Plistov izvor i moć Posidonovu
i višnjeg Diva što sve svrši prizivam;
i zatim boga puna na svoj sešću tron.
I nek mi pristup više sad no ikad pre
blagoslove! Pa ima l' Helen koji tu,
po kocki neka idu! To je običaj.
Jer kako bog me vodi, tako proričem.
(Uđe u hram, ali se posle nekoliko trenutaka prestravljena vraća.)
Ah, užas je izreći, užas glednuti!
Iz Loksijine kuće strah me istera;
izgubih svest, ne mogu ići uspravno,
već trčim rukama, ne brzim nogama.
Jer staru ženu strah u dete pretvara.
Dovučem se do iskićenog svetišta
i tu na pupku bogu mrska primetim
čoveka, moli zaštitu, a sveža krv
sa ruku još mu kaplje; drži trgnut mač
i masli novu granu lepu, uzrasnu,
a smerno okićenu vrvcom vunenom
sa sjajna runa. Jasno to izložiću.
Pred tim čovekom videh čudan ženski hor,
na stolicama sedi i san boravi.
To nisu žene, već su, mislim, Gorgone,
al' svojim likom baš ni na njih ne liče.
Već videh sliku: žene ručak Fineju
rasturaju, al' ovaj hor je na pogled
bez krila, crn je, celim bićem strahotan.
I hrkom one hrču nepodnošljivom,
iz očiju im kanlje voda odvratna.
A s ruhom njihnim nikome ne priliči
ni pred kip božji ni u ljudske stanove.
Još takva roda, gakvih žena ne videh,
ni zemlje da se gakvim diči plemenom
i da ga hrani bez štete i kajanja.
A dalje za tu kuću nek se stara sam
gospodar njezin, moćni, silni Loksija.
Ta on je lekar, prorok, tumač znamenja
i svima drugima i kuće očišća.
(Pitija ode u svoj stan. Pozadina se rasklopi, i u hramu pred kamenom, vunicom omotanim, vidi se Orest. On u jednoj ruci drži mač, a u drušj maslinovu grančicu, obavijenu vunenom vrpcom. Oko njega na stolicama spavaju Erinije. U tamnoj pozadini pojave se Apolon i Hermo.)
DRUGA POJAVA
Orest, Apolon, Hermo, Hor Erinija.
APOLON
Ne ostavljam te! Svagda čuvar biću tvoj
pa bio blizu il' daleko od tebe;
i dušmanima tvojim neću biti blag.
Sad vidiš mahnitice savladane snom,
te gadne od sna iznemogle devojke,
te stare ćerke Noći, koje ne voli
ni bog ni čovek niti zverka ikakva.
A rodile se na zlo, jer je tama zla
prebivalište njihovo u Tartaru,
a mrzi na njih čovek i bog olimpski.
Al' opet beži od njih, nemoj klonuti!
Ma prošo kopnom dalekim, tle pustio
pod nogom lutaličkom, goniće te još
i pučinom i gradovima ostrvskim.
Umoriće te muke takve, al' ih ti
podnesi, a kad u grad stigneš Paladin,
tu spusti se i kip njen stari zagrli!
I onde za to naći ćemo sudije
i reči utešne i blage meleme,
i sasvim ćeš se muka tih oprostiti.
I ja te nagnah majci krv da proliješ.
OREST
O Apolone moćni, ti za pravdu znaš,
pa kada znaš, nauči za me mariti!
Da dobro činiš, za to tvoja jamči moć.
APOLON
To pamti, da te nikad strah ne savlada!
(Obraćajući se Hermu.)
A ti ga, brate, krvi oca jednoga,
moj Hermo, čuvaj! Veran svome imenu,
ti vođ i pastir budi štićeniku mom.
Glasnika svetu službu sam Div poštuje
kad pratnjom svojom sreću nose ljudima.
(Hermo odvede Oresta. Apolona nestaje u pozadini. Ispod zemlje ustaje Klitemestrin duh i obraća se zaspalim Erinijama.)
TREĆA POJAVA
Klitemestra, Hor.
KLITEMESTRA
Da, spavale bi! Na što vaše spavanje?
Vi mene, dakle, tako zanemariste!
I za me drugi važi zakon: pokojni
što ja ih ubih psuju me neprestano.
I lutam pod sramotom, javno kažem vam:
najtežim prekoravaju me prekorom.
Gde takav užas prepatih od najdražih,
bog nijedan za mene gnevom ne planu,
a pogubi me ruka sina rođenog.
(Odgali vrat, pa se obrati horovođi.)
A gledaj srcem svojim ove rane tu,
jer duh, kad oko spava, jasno prozire,
dok danju ne može daleko videti.
S imanja mog se često vi nasrkaste
levanica bez vina, treznih žrtava;
na ognjištu i sveta jela žrtvovah
u noći, kad se žrtva bogu nijednom
ne prinosi. Sad sve to vidim prezreno.
A on vam ode kao srndać, pobeže,
da — ispred klopke lakim skokom iskoči
i silnom sad se podrugom podruguje.
Al' čujte, jer o duši svojoj govorim!
Osvetite se, podzemaljske boginje,
ja, Klitemestra, u snu sada zovem vas!
(Hor zastenje.)
Vi stenjete, a mladić dalje odmiče,
jer pomagače ima drukčije no ja.
(Hor zastenje.)
Snom tvrdim spavaš, srca nemaš za jad moj,
ubica Orest, majčin krvnik, uteče!
(Hor zaječi.)
Ti ječiš, spavaš! Nećeš brže ustati?
A šta je dužnost tvoja no zlo stvarati?
(Hor zaječi.)
To san i umor, jaka saveznika dva,
aždaji strašnoj, eto, snagu slomiše.
(Hor dvaput zastenje.)
HOROVOĆA
(U snu.)
Ta zgrabi, zgrabi, zgrabi, zgrabi, pripazi!
KLITEMESTRA
Zver u snu goniš, kevćeš, ko pas lovački,
što službu svoju nikad ne zaboravlja.
Šta radiš? Ustaj! Nek te hajka ne smori!
Na štetu misli i kad san te savlada!
Nek u srce te dirne prekor pravičan,
jer svaki razum bocka on ko ošljača!
Potrči! Duni za njim dahom krvavim,
iz utrobe ga mori parom ognjenom,
i goni, satiri ga novom poterom!
(Duha nestane. Hor Erinija se budi, najpre se probudi horovođa, a zatim redom svi ostali.)
ČETVRTA POJAVA
Hor.
HOROVOĆA
Hej budi, budi drugu ti, ko tebe ja!
Ti spavaš? Diži se, iza sna trgni se,
da vidimo je l' naša pesma jalov trud.
(Prva strofa)
A. Ah, lele! Šta li, drage, mi pretrpesmo —
B. Da, mnogo ja pretrpeh, a sve uzalud.
A. Ah, bolnu, tešku prepatismo nevolju,
jad neprebolan!
Iz mreže zver nam iskoči i pobeže!
B. San prevari me, lov mi uteče.
(Prva antistrofa)
A. Hej sine Divov, baš si lopov podmukao —
B. Ti mladić u prah sruši stare bogove —
A. Begunca štitiš, zmiju roditeljima,
sina bezbožna, ti bog ubicu majke nama ugrabi!
B. Pa ko će takvo delo pravdati?
(Druga strofa)
A. Oštar prekor u snovima u srce me udario,
kao vozar na kolima kad bič zgrabi po sredini.
B. Strašna jeza poduze me ko kad kivan krvnik
bije bičem ubojitim.
(Druga antistrofa)
A. Tako rade mlađi bozi, na Pravdin se penju presto,
krvave mu kaplju kaplje oko nogu, oko glave.
B. Pogledajte pupak zemljin kako na se natovari
strašnu mrlju, greh ubistva.
(Treća strofa)
Sam ognjište oskrnavi svoje,
sam proročku svoju kuću
grdnim grehom opogani.
Štiti ljude mimo zakon božji
i vlast ruši Sudiljama starim.
(Treća antistrofa)
Vređa mene, onog ne izbavi;
i pod zemlju da se skloni,
on se nikad neće spasti.
Zbog svojega greha on će ia se
izazvati drugog osvetnika.
(Apolon se ponovo pojavljuje, drži napregnut luk sa strelom.)
PRVA EPISODIJA
[uredi]
PRVA POJAVA
Apolon, Hor.
APOLON
Iziđite, naređujem! Napustite
dom ovaj! Nosite se s praga proročkog,
da ne stignete sjajna guja krilata,
s tetive kad je pustim, zlatnog užeta,
da ne skoči iz droba crne pene bol
i grude krvi gutane da ne bljuješ.
Ne priliči da ovom domu pristupiš,
no gubilište gdeno oči kopaju,
i seku glave, kolju, decu jalove
i seme nište; gdeno strašno sakate
i kamenuju, gde na kolac namiču,
i vriska stoji mučenika. Čujete l'
u kakvoj svetkovini uživate vi,
a bogovi se na nju gade. Kaže to
vaš oblik sav. I vama dolikuje stan
u pećinama lavova krvožednih,
a ne da krvlju sjajni dom taj gadite.
Van odavde, ko stado bez svog čobana,
a takav krd ni jednom bogu nije drag.
(Istera hor iz hrama.)
HOROVOĆA
O care Apolone, čuj i našu reč!
Ti u tom činu nisi samo sukrivac
no sam sve skrivi, — sve je tvoja krivica.
APOLON
A kako? Dopuštam ti rok za odgovor.
HOROVOĐA
Ti naredi da čovek majku pogubi.
APOLON
Naredih: moraš oca pokajat! Pa šta?
HOROVOĐA
A zatim svežoj krvi dade zaštitu.
APOLON
I ovom domu pozvah ga pod okrilje.
HOROVOĆA
Šta grdiš nas, a mi ko pratnja stigosmo?
APOLON
Ne priliči u ovaj dom da uđete.
HOROVOĆA
Al' dužnost naše službe to naređuje.
APOLON
A kakva dužnost? Još se hvališ
službom tom!
HOROVOĐA
Ubicu majke progonimo s ognjišta.
APOLON
A da l' i ženu koja muža pogubi?
HOROVOĆA
Krv svoje krvi tim se činom ne lije.
APOLON
Bez ikakve je časti i bez važenja
spoj sveti kojim Div i Hera vežu brak.
Vi svojom rečju poričete Kiparku,
što smrtnom stvoru sreću daje najveću.
Ta ljubav suđena i Pravdom štićena
u braku važi više nego zakletva.
Kad popuštaš ubici druga bračnoga
i ne svetiš ga nit se gnevom puniš na nj,
e onda ni Oresta s pravom ne goniš.
Ta jedno, vidim, srce gnevom puni ti,
za drugo, očigledno, iišta ne mariš.
Al' boginja Palada pravdu krojiće.
HOROVOĆA
Al' onog ostaviti neću nikada!
APOLON
A ti ga goni, — meći muku na muku!
HOROVOĐA
Ne smanjuj moju službu svojom porugom!
APOLON
Ni na dar ne bih tvoje službe primio.
HOROVOĆA
Ta velik si na Divovu na prestolu,
al' mene goni majke krv na osvetu,
i zato hitam u lov za čovekom tim!
(Hor mahnito odjuri.)
APOLON
A ja ću u pomoć beguncu, spašću ga!
Kad štićenika izda kogod namerno,
to strašno plaća, bio čovek ili bog.
(Apolona nestane. Pozornica se menja. Nova glavna dekoracija predstavlja hram Atene Polijade na atinskom akropolju. Pred hramom je stari boginjin kip, a pored njega žrtvenik. Pojavljuje se Orest, padne pred kip i zagrli ga.)
DRUGA POJAVA
OREST
Atena carice, na Loksijinu reč
osvanuh, — milostivo krivca dočekaj!
Očišćanje mi ne treba, ta ruka mi
već očisti se, strah me jezni minu već,
jer u dom uđoh mnogi, idoh s mnogima
dok zemljama i morem lutah jednako.
I veran Loksijinoj reči proročkoj
tvom domu i tvom kipu stigoh, boginjo!
Tu ostaću dok sudu kraj ne sačekam.
(Najpre se iojavljuje horovođa s prvom polovinom hora, a zatim članovi drugog poluhora.)
TREĆA POJAVA
(Epiparoda)
HOROVOĐA
(Kao da na zemlji vidi krv.)
Ha! Evo ga! Begunčev jasan to je trag!
Koračaj kuda bezglasan te vodi znak!
Ko lovni pas što goni lane ranjeno
po krvavome tragu tražimo ga mi!
Od teška truda kojim njega trudimo
već dašćemo! Na zemlju svaki proćoh kraj,
i sve bez krila gonih krivca po moru
i amo stigoh, brza kao galija.
Tu negde on se savre, tu se ščučunji:
od krvi ljudske sladak miris dopire.
HOR
Gle, gledaj opet, pazi da se bežanjem
ubica majčin ne sakrije nekažnjen!
Gle, kleči, misli da je našo sklonište
i besmrtnome biću zagrlio kip,
pred sudom želi da se opravda.
Badava! Na tle pade materina krv!
I zemlja — lele! — popi je!
U život više nema povratka.
No daćeš u zamenu da ti rujni sok
iz živa tela sišem; hoću iz tebe
da osvežim se pićem nepitkim.
Ko živu senku baciću te pod zemlju
ubistva materina greh da okaješ.
I tu ćeš videt: boga uvredi li ko
il' ko se ogreši
o gosta il' o roditelje predrage,
krivicu svoju mora svak da ispašta.
Jer silni Had je onde smrtnim ljudima
pod zemljom sudija,
on vidi sve i u pamet zapisuje.
DRUGA EPISODIJA
[uredi]
PRVA POJAVA
Orest, Hor.
OREST
Opreznosti me mnogoj moja nevolja
naučila, te znam gde treba zboriti
a gdeno ćutati. Al' mudar učitelj
u ovoj stvari naredi da govorim.
Na rukama mi sva se krv osušila,
i spran je strašan greh ubistva majčina.
Dok mrlja sveža beše, na svom ognjištu
Feb očisti je toplom krvlju prasećom.
A dugo bilo bi da pričam s kojima
u društvu bejah, ali nikom ne škodih.
Sve vreme očišća i stari zajedno.
I sada čistim ustima i pobožno
Atenu zovem, ovoj zemlji vladarku,
da meni pomogne, — bez borbe steći će
ko svoga verna saveznika zasvagda
i mene, zemlju, ceo narod argivski.
Pa bilo krajevima zemlje Libije,
uz Triton, dragu reku zavičaja svog,
da sedi ili hitrim hita korakom
da svoje brani, il' na Polju Flegarskom
ko smeon vođa vojsku raspoređuje,
nek dođe, — bog i kad je dalek čuje me —
od ovih nevolja da mene izbavi!
HOROVOĐA
Ni Apolon te neće spasti, a ni moć
Atenina! Bez odbrane ćeš lutati,
iz duše zadovoljstvo svako nestaće!
Ti žrtvo beskrvna, ti senko avetna,
zar nećeš odgovorit? Reč mi prezireš?
A moj si, moja žrtva, za me hranjena.
I neću da te koljem, častićeš me živ.
Sad čuj nam pesmu, svome srcu vigove!
(Hor se, na poziv horodođe, postavlja u red.)
Haj'te, sestre, vrstajte se brže
u kolo se uhvatimo sada
da strahotnu zapevamo pesmu
i da svoju objavimo službu
što je naša izvršuje družba.
Mi želimo da krojimo pravdu.
Kom su ruke čiste i bez ljage,
ko životom živi čestitijem,
do tog naša ne šunja se srdžba,
on će mirno život svoj da traje.
A ko zgreši ko taj čovek ovde
i krvave krišom krije ruke,
mi mu onda dolazimo smelo,
da čoveku mrtvu svedočimo,
krv prolitu da osvećujemo.
PRVA STAJAĐA PESMA
HOR
(Prva strofa)
Majko moja, majko Noći,
što me mrtvim, što me živim
za sud rodi, saslušaj me!
Letin sin mi pravo gazi,
on mi zeca grabi toga,
čija krvca mora teći,
krv majčinu da otkaje.
Nad tom žrtvom ja sad bajem:
nek bezumlje i ludilo
duh mu more, srce lome!
To je pesma Erinija —
bez forminge srce veže
i suši srž u kostima.
(Prva antistrofa)
Usud jaki neodolni
tu mi večnu dade službu:
ako ludo čovek neki
ruku digne ubojnicu,
njega svugde progonimo
dokle grob ga ne pokrije,
ne može ga ni smrt spasti.
Nad tom žrtvom ja sad bajem:
nek bezumlje i ludilo
duh mu more, srce lome!
To je pesma Erinija,
bez forminge srce veže
i suši srž u kostima.
(Druga strofa)
Ovu službu od rođenja vršim
ali ne smem besmrtniku prići,
nikad ni s kim ne sedam za sofru,
belo ruho, stajaći ogrtač,
nikad ne bi praznična mi radost.
Volim kuće da obaram,
svoj kad svome glavu seče.
Ovako ga napadamo,
ma koliko snažan bio,
krv mu svežu ispijamo!
(Druga antistrofa)
Ove brige mesto drugih brinem,
nebesnike oslobodih od njih,
o ubistvu ne vode istragu —
naše pleme mrsko i krvavo
Div iz dvora pogna nebeskoga.
Volim kuće da obaram,
svoj kad svome glavu seče.
Ovako ga napadamo,
ma koliko snažan bio,
krv mu svežu ispijamo.
(Treća strofa)
Ma se slava i do neba digla,
u prah pada, gine, rastura se,
kad u crnu navalimo ruhu
i zlokobno zaigramo kolo.
Snažnim skokom skačem, igram,
plahovito krivca gazim,
stoji tutanj noge krepke;
on se žuri, al' posrće,
osveta ga strovaljuje.
(Treća antistrofa)
A da pada, zbog ludila ne zna,
mrakom takvim greh ga obavio,
ali ljudi, puni jeze, šapću:
Gustom tamom dvori potamneli."
Snažnim skokom skačem, igram,
plahovito krivca gazim,
stoji tutanj noge krepke;
on se žuri, al' posrće,
osveta ga strovaljuje.
(Četvrta strofa)
Kaznu čeka. Znamo sredstva,
znamo cilju naći pute,
greh mu s uma ne smećemo.
Jesmo svete, neumolne,
dužnost mrsku i nečasnu
odgurnute otpravljamo;
baciše nas bozi u glib večni,
nepristupan ni zdravu ni slepu.
(Četvrta antistrofa)
Ima l' koga ko ne bledi,
ko ne zebe, ko ne dršće
kad moj čuje zakon večni?
Sam ga Usud predo meni,
a bogovi potvrdnli.
Stara pošta još mi traje;
pod zemljom sam, gde caruje tama,
al' sam časna, jer boravim sama.
(Pojavljuje se Atena, ca kopljem i štitom.)
TREĆA EPISODIJA
[uredi]
PRVA POJAVA
Atena, Orest, Hor.
ATENA
Daleko na Skamandru vaš ja poziv čuh,
gde primah i pregledah ono zemljište
što ahejske ga vojvode i knezovi
ko velik deo ratnog plena zasvagda
u državinu meni celo dadoše —
dar odabran za Tesejeve sinove.
Odande stigoh, brzim hitah korakom
bez krila, moga štita nosio me svod,
ko kola s upregnutom jakom omadi.
U svojoj zemlji nov ja svet primećujem,
ne zebem, al' su čudo mojim očima.
A ko ste? Svima vama zborim jednako
i strancu tome što kraj kipa sedi mog,
i vama; ni na kakav ne ličite stvor,
nit bog vas vide kad i krugu boginja,
nit vaše obličje na ljudski liči lik.
Al' blnžnjem rugati se što je nakazan
pošteno nije, niti pravdi priliči.
HOROVOĐA
Sve ukratko ćeš čuti, ćerko Divova!
Ta mi smo grozna deca Noći strahotne,
a Kletve zovu nas pod zemljom, kod kuće.
ATENA
Sad ime tvoje i poreklo poznajem.
HOROVOĆA
A odmah i za službu moju doznaćeš.
ATENA
Da čujem, samo jasna neka bude reč!
HOROVOĐA
Ubice gonimo iz kuća njihovih.
ATENA
A gde ubica stiže na kraj bežanju?
HOROVOĐA
Gde nigde nema radosti ni nadanja.
ATENA
I ovom takvim gonjenjem priprećuješ?
HOROVOĐA
Da. Usudi se on da majku pogubi.
ATENA
Da l' strah od gneva druge moći nagna ga?
HOROVOĐA
Ko sme te nagnati da majku pogubiš?
ATENA
Tu dve su stranke, a ja samo jednu čuh.
HOROVOĆA
Ne zaklinje se, a to ne da ni nama.
ATENA
Ti voliš pravo imati no krojiti.
HOROVOĐA
A kako? Reci! Obiluješ mudrošću!
ATENA
Ne priliči da kletvom krivda pobedi.
HOROVOĆA
Saslušavaj i sudi sudom pravednim!
ATENA
Zar meni ostavljaš da spor i dokrajčim?
HOROVOĐA
Dabome, takvu pažnju i zaslužuješ.
ATENA
(Obraćajući se Orestu.)
A šta ćeš na to, stranče, ti da izjaviš?
Svoj zavičaj, poreklo i svoj kaži jad,
a onda se od ove brani optužbe,
ukoliko u pravo svoje veruješ
i kip taj grliš kraj mog sedeć' ognjišta
i kajan, ko Iksion, moliš očišćaj.
Na sve to razgovetan daj mi odgovor!
OREST
Ateno, gospođo, iz reči poslednjih
ukloniću ti najpre brigu veliku.
Ja ne molim očišćenje, krv nikakva
ne skrnavi mi ruke što tvoj grle kip.
A jako za to svedočanstvo reći ću:
krvniku zakon mučanje naređuje
sve dotle dokle neko ruke krvave
ne pokropi mu svežom krvlju prasećom.
A mene davno već u drugim kućama
krv opra praseća i voda s izvora.
Oslobađa te od te brige moja reč.
A za rod kakav mi je odmah doznaćeš.
Iz Arga sam; mog oca dobro poznaješ —
to beše Agamemnon, vođ mornarice;
ti s njime u prah satre trojski tvrdi grad.
Kad stiže kući, pogibe, al' sramotno —
jer mati moja, crna duša, ubi ga;
u potaji ga pokri mrežom šarenom,
i mreža još svedoči smrt u kupalu.
I kad se vratih — dotad bejah prognanik —
pogubih majku, neću to prećutati,
i smrću smrt osvetih milog oca svog.
A za to delo kriv je sa mnom Loksija,
jer proreče mi muke, badalj za srce,
ukoliko se krivcima ne osvetim.
Da l' pravo bi il' ne bi, ti presudi to,
ma šta da bude, složiću se s presudom.
ATENA
Za smrtan stvor ta stvar je teška suviše
da o njoj sudi, pa ni meni ne liči
u ljutoj svađi toj da budem sudija.
Pogotovo kad sveti obred svrši ti,
te hramu mom ko pribeglica stiže čist,
a gradu ne skrivi, ne odbijam te ja.
Al' opet ove nije lako odbiti;
u sporu ako ne odnesu pobedu,
od brektanja im pašće otrov na zemlju,
i strašna, teška kuga zemlju moriće.
Stvar tako stoji. Da l' će one ostati
il' ići, za me opasno je oboje.
Al' kad već spor taj amo stiže preda me,
sud porotni za palu krv odrediću,
i za sve veke zakon postaviću taj.
Vi zovite svedoke, dajte dokaze
i kletve, oslonce za svoje sućenje!
Od svojih građana ću izbrat najbolje
i amo ih dovesti — raspru savesno
presudiće, i kletve neće gaziti.
(Atena ode.)
DRUGA POJAVA
Orest, Hor.
DRUGA STAJAĆA PESMA
HOR
(Prva strofa)
Zakoni će sada novi
oboriti staro pravo,
pobedi li stvar i delo
te ubice materine.
Moja propast u svih ljudi
lako obest izazvaće!
I potonji roditelji
mnoge jade dočekaće:
deca će ih rukom biti.
(Prva antistrofa)
Mi devojke mahnitice
vrebale smo grehe ljudske,
za ubistvo svetile se.
Sad krv svaku oslobađam.
Svako svugde primetiće
njegov bliži da je strado,
a napori naši stali.
Slaba leka nalaziće, —
tanki tu su razgovori.
(Druga strofa)
Pritisnu li koga jadi,
neka više ne zove nas,
neka niko ne jauče:
Avaj, Pravdo,
sveta moći Erinija!"
Uskoro će takvim plačem
otac ovde, majka onde
zbog uvrede zaplakati
kuća pravde kad se sruši.
(Druga antistrofa)
Ponekad je i strah dobar,
i on treba da ostane
tvrda straža srcu ljudskom.
Blago onom
ko je plačuć na red viko!
Strah nikakav kada ne bi
nikad srce obuzdavo,
koji grad bi ili smrtnik
poštu pravdi još odavo?
(Treća strofa)
Ni slobodu bezgraničnu
ni pod jarmom život ropski
ne pohvali!
Vlast sredini bog je dao, vlado
il' ovako il' onako.
S tim u skladu kažem ovo:
obest plod je bezbožnosti; —
iz pameti samo zdrave
svim se rađa sreća mila
i napredak mnogo žuđen.
(Treća antistrofa)
Zasvagda mi srcu primi:
da poštuješ oltar Pravdin!
Iz gramženja
nikad kletom ne gazi ga nogom,
kazna će te dohvatiti!
Neće gresi zastareti.
Zato poštuj roditelje,
svaku njima čini poštu,
i gost pod krov kad ti uđe,
poštuj pravo gosta svoga!
(Četvrta strofa)
Ko je čestit s voljom, a ne silom,
bez napretka neće biti,
nikad neće bez traga propasti.
A ko drsko pogazi svetinju,
on će — tvrdim — jednom kao brodar,
što je blaga zgrno te ga vozi,
silom skupit i spremati jedra,
kad mu bura poprečnicu slomi.
(Četvrta antistrofa)
Iz vrtloga dozivaće burnog,
al' ga niko neće čuti;
bog se smeje obesnu čoveku
gde je klono, tone u talase
u nevolji teškoj, nenadanoj;
najzad sreća ostavi ga stara,
o hrid pravde tresne i potone,
niko za njim suze ne prolije.
(Pozornica se menja. Nameste se klupe za sudije i sto sa dve urne za glasanje. Orest na jednoj strani zauzme mesto optuženičko, a hor tužiočevo. Atena dolazi sa sudijama i glasnikom. Dolaze građani da slušaju suđenje. Atena zauzme predsedničko mesto.)
ČETVRTA EPISODIJA
[uredi]
PRVA POJAVA
Atena, Orest, Hor.
ATENA
(Glasniku.)
Sad zovi narod glasniče, i miri ga,
zatrubi snagom svom u trubu tirensku,
nek do nebesa oštar zvuk se razleže,
i obavesti narod glasom gromovnim!
Kad iskupi se ovde savet sudiski,
nek bude mir, da ceo grad i sudije
moj saslušaju zakon za vremena sva,
po pravdi da se spor presuđuje.
(Pojavljuje se Apolon pored Oresta.)
DRUGA POJAVA
Atena, Apolon, Orest, Hor.
HOROVOĆA
O Apolone, u svom budi sudija,
a kakva posla s ovim sudom imaš ti?
APOLON
Ko svedok dođoh, — meni čovek pribeže
po zakonu, do moga sede ognjišta,
i ja ga očistih od greha njegova.
I dođoh kao sukrivac: on majku pogubi,
al' ja sam za to kriv.
(Obraćajući se Ateni.)
Otvori sada spor
i stvar presudi po svom znanju najboljem!
ATENA
(Erinijama.)
Reč vama dajem — raspru, evo, otvaram.
Jer uzmem li da zbori najpre sudija,
on pravce u spor sudije uputiće.
HOROVOĆA
Nas mnogo ima, al' će kratka biti reč.
(Obraćajući se Orestu.)
Na pitanja nam redom sad odgovaraj!
DRUGI ČLAN HORA
Pre svega reci da li majku pogubi?
OREST
Pogubih je — to delo ja ne poričem.
TREĆI ČLAN HORA
U tri se maha rve; prvi dobih već.
OREST
Još nisam oboren, a ti se hvališ već.
ČETVRTI ČLAN HORA
A sada moraš reći kako ubi je.
OREST
Odvratiću ti: vrat joj mačem udarih.
PETI ČLAN HORA
A ko te nagovori, čij' to savet bi?
OREST
(Pokazujući na Apolona.)
Tog boga proročanstvo. On svedoči to.
ŠESTI ČLAN HORA
Bog prorok nagna te da majku pogubiš?
OREST
I dosad se na udes još ne požalih.
SEDMI ČLAN HORA
Kad osude te, drukčije govorićeš.
OREST
Grob očev šiljaće mi pomoć, — uzdam se.
OSMI ČLAN HORA
Ko ubi majku uzda se u pokojne!
OREST
Ta dvostrukim se grehom ona uprlja.
DEVETI ČLAN HORA
A kako? Obavesti ove sudije!
OREST
Svog muža ubi, meni oca pogubi.
DESETI ČLAN HORA
Krv ona smrću plati, a ti živiš još.
OREST
A zašto nisi živu nju progonila?
JEDANAESTI ČLAN HORA
Kog pogubi, taj ne bi rod joj po krvi.
OREST
A ja zar svojoj majci srodnik po krvi?
DVANAESTI ČLAN HORA
Zar svojom ne hrani te krvlju, krvniče?
Zar majčine se drage krvi odričeš?
OREST
(Obraćajući se Apolonu.)
Sad ti svedoči, Apolone! Tolkuj im
i kazuj da li sam je s pravom ubio!
Izvrših, to je istina, ne poričem.
A da li s pravom krv učinih ili ne,
to reši ti da ovima odgovorim!
APOLON
Ja vama, sudu velikom Ateninom,
govoriću po pravdi. Vrač sam, ne lažem.
Sa trona proročkog ne rekoh nikada
o muškom, ni o ženskom, ni o državi
što Dive, ogac nebeski, ne naredi.
Težinu toga prava, kažem, shvatite
i poslušajte volju oca mojega,
jer nikad nije jača zakletva no Div.
HOROVOĆA
Div, kažeš, posla one reči proročke
za Oresta smrt očevu da pokaje,
a majci da ne čini poštu nikakvu?
APOLON
To nije isto kada junak pogine —
a Div mu, ceneći ga, žezlo pokloni —
i to od ženske ruke, ne u kreševu
gde Amazonka smrtne strele zapinje,
no čuj, Palado, i vi čujte, sudije,
da glasom svojim ovaj presudite spor!
Kad s vojne dođe, gde ga sreća pratila
u mnogom, ljubazno ga žena dočeka,
i kupalu povede. Kad se diže on
iz kade, ona velik na njega baci plašt,
u mrežu spetlja muža svog i ubije.
I tako pade junak nad junacima
i slavom ovenčani vođ mornarice.
To rekoh o njoj, ne bi l' gnevom plano sud
po naređenju što će pravdu skrojiti.
HOROVOĐA
Ti reče: očev udes Divu teži je,
a sam on sveza starca Krona, oca svog!
Taj čin zar tvojoj reči ne protivreči?
Vas zovem za svedoke da ste čuli to.
APOLON
Rugobe strašne, bogu mrske grdulje!
Ta puta skidaju se lako, ima lek
i mnogih mera ima za otkivanje.
Al' krvi kad se prah jedared napije,
mrtvacu nikad više nema vaskrsa!
Moj otac čini za to nema nikakvih.
Sve drugo lako gore dole prevraća
i podiže, — ne zamara ga muka ta.
HOROVOĆA
Al' gledaj kako želiš da ga izbaviš!
On proli krvcu svoje majke rođene,
u Argu zar da živi, domu očevu?
Na kom oltaru gradskom sme da žrtvuje?
I može l' bratstvo svete vode da mu da?
APOLON
I to ću reći. Čujte! Pravo kazaću.
Što zovu detetom, to mati ne stvori,
no mladi samo odnegova zametak.
A otac rađa; mati čuva mladicu
ko prijateljev zalog, ne udi li bog.
A za te reči dokaz reći ću ti jak.
I bez majke se može otac postati:
svedoči za to ćerka Diva Olimpskog,
u mračnoj majčinoj ne dozre utrobi,
a pravi plod je, ne rodi ga boginja.
A ja ću, sestro, znam to, grad i narod tvoj
učinit velikim u mnogim stvarima.
I zato ovog poslah tvome ognjištu,
za sva vremena da ti veran ostane,
ko saveznika da ga stečeš, boginjo,
a s njim potomke njegove, da savez taj
u sva vremena pozna čuva unučad.
ATENA
(Erinijama.)
Govoriste već dosta! Zvaću sudije
da savesno predadu svoje glasove.
HOROVOĐA
Iz našeg tula sve su strele bačene,
sad čekam njihovu da čujem presudu.
ATENA
(Optuženicima.)
A šta? Zar od vas žalbe nema nikakve?
APOLON
Što čuste, čuste. A sad, suci, glasajte
i verni svojoj ostanite zakletvi!
ATENA
Čuj zakon sada, puče zemlje atičke!
0 krvi prolivenoj sudiš prvi put.
U Egejevu puku i unapredak
za sva vremena ovo veće ostaće.
To hrid je Arejeva, stan i čadorje
Amazonki, kad besne s vojskom dođoše
na Teseja i tad nasuprot gradu mom
nov podigoše grad i tvrde bedeme;
a žrtvovahu Areju, i otuda
to sad se zove stena i breg Arejev.
Tu jednako će poštovanje i brat strah
i danju i u noći krivdu stezati
u narodu, — al' zakon da ne menjaju!
A ko mutljagom bistru vodu zamuti,
napitka čista on se neće napiti!
Ja savetujem: klonite se, građani,
i pustog bezvlašća i jarma ropskoga,
i svaki strah ne gonite iz države!
Zar voli pravdu ko se ničeg ne plaši?
Sa svetim strahom ovaj zakon poštujte,
pa grad i zemlja imaće vam zaštitu
na svetu kakve ljudi nemaju —
ni Skitija ni Pelopovi krajevi.
Još ovo: savet ne sme mito primati,
no biće blag i strog, i ja ga postavljam
ko budnu stražu kada zemlja mirno spi.
Već dugo savetujem svoje građane
za vreme potonje, a sad se dižite,
kamenčić uzimajte, raspru ovu rešite,
na umu držeć' zakletvu! Sad čuste sve.
(Sudije prilaze stolu, uzimaju svaki po jedan kamenčić, crn ili beo, i bacaju ga ili u urnu za tužioca, ili u urnu za optuženika, ali tako da se ne može primetiti u koju.)
HOROVOĐA
(Sudijama.)
Moj savet čujte: našu čast ne prezrite,
naš pohod zemlji može biti opasan!
APOLON
(Sudijama.)
I proroštva se bojte mog i Divova,
to kažem ja, ne kvarite mu ispunjaj!
HOROVOĆA
(Obraćajući se Apolonu.)
Ti krvav braniš čin, a nisi ovlašćen, —
ukaljao si svoju službu proročku.
APOLON
I otac da l' se ukalja kad očisti
Iksiona što nekad prvu proli krv?
HOROVOĆA
To kažeš, a ja, ako nravo izgubim,
osvetiću se ovoj zemlji svirepo.
APOLON
Ni sadašnji ni stari tebi bogovi
ne čine poštu, — moja biće pobeda.
HOROVOĆA
U Feretovoj kući isto učini —
od Mera ti za smrtne život iznudi.
APOLON
Zar nije pravo svome poštovaocu
pomagati, pogotovo kad moli te?
HOROVOĆA
Ti sruši stara prava, drevni poredak,
ti starim boginjama vinom doskoči.
APOLON
Ti možda, ali padne l' protiv tebe sud,
na protivnike zaman otrov bljuvaćeš.
HOROVOĐA
Ti mene staru misliš pregaziti mlad,
al' čekaću da sudsku čujem presudu;
još ne znam da l' se na grad moram srditi.
(Sudije su glsale i vraćaju se na svoja mesta.)
ATENA
Sad na me red je glas da dadem poslednji.
(Uzima kamičak i drži u ruci.)
Kamičak ovaj za Oresta daću ja.
Ta majke nema što je mene rodila:
svim srcem hvalim celo muško načelo,
al' nisam za brak, u svom ocu živim sva.
I zato manje cenim jedne žene smrt
što ubi muža, kući štit — a Orest će
pobedit, ma se glasi izjednačili.
Iz urna glase neka brže sudije
istresu, kojima je takav poso dan!
(Dve sudije istresu glasove i ređaju ih na dve daske.)
OREST
O Apolone, kakav raspri biće kraj?
HOROVOĐA
O majko, Noći crna, da li vidiš to?
OREST
Il' u smrt idem, il' ću sunčev gledat sjaj!
HOROVOĐA
Mi u propast, il' dalje čast nam ostaće!
APOLON
Istresene kamičke brojte brižljivo,
Atinjani, ne grešite pri podeli.
Glas jedan manje, eto jada golema;
a jedan više, eto kući spasenja!
(Sudije predaju Ateni dve daske s jednakim brojem glasova.)
ATENA
(Stavljajući uz jednu polovinu svoj kamičak.)
Taj čovek je od krivice oslobođen:
na obe strane kamičaka jednak broj!
(Apolon neprimetno nestaje.)
TREĆA POJAVA
Atena, Orest, Hor.
OREST
O Palado, o spase doma mojega,
ti mene, pradedovske zemlje lišena,
mom domu vrati. Mnogi Helen kazaće:
Argivljanin je opet, živi ponovo
u domu očinskom — Palada, Loksija
i treći što sve vrši njega spasoše!"
Div, ganut smrću oca moga, odbaci
braniče majčine i mene izbavi.
Pre no što kući pođem, ja se zemlji toj
i tvojim građanima za vremena sva
odsada ovom kletvom obavezujem:
ni jedan neće amo glavar argivski
provaliti, ni koplja svetlog podići!
Ko moju bude pogazio zakletvu,
ja sam ću njemu, ma u grobu ležo tad,
natovariti teške jade, užasne,
i na put slati očaj, crna znamenja —
zacelo će mu trud i napor prisesti.
A kletvu bude l' čuvo i ko saveznik
na koplju grad Paladin svagda poštovo,
svim srcem gradu svome biću milostiv.
Sad zbogom i ti i svi tvoji građani,
nek vešta ruka svagda bije dušmane
i s koplja spasenje joj sja i pobeda!
(Orest ode.)
ČETVRTA POJAVA
Atena, Hor.
TUŽALjKA
HOR
(Prva strofa)
Avaj! Mladi bozi, stari zakon
oteste mi, pogaziste.
Uvređena, jadna, gnevna,
tamaniću zemlju ovu.
Otrov, otrov štono žalost
opet rađa prosipaću.
Rašće lišaj, te bez lišća
i bez ploda sve će polje,
avaj pravdo, opusteti.
Čuma ljudstvo podaviće.
Ah, uzdišem, — šta da radim?
Narod će nas ismejati!
Avaj, avaj, ćerke Noći
žale pravo izgubljeno,
žaloste se zbog sramote.
ATENA
Bez gneva, molim, presudu podnosite!
Ta niste propale, iziđe jednak broj
glasova, — bez sramote za vas ikakve.
Sam Div nam svedočanstvo posla blistavo,
i onaj ko proreče sam tu svedok bi
da Orest kaznu za ubistvo ne plati.
Ne izlivajte na tu zemlju čemer ljut,
ne besnite i plod joj ne tamanite,
ne kropite je kapljama smrtonosnim
što seme proždiru i nište useve.
A ja se vama zavetujem svečano,
u zemlji imaćete stan po zasluzi,
na sjajnim sedećete žrtvenicima
i punu poštu činiće vam građani.
HOR
(Prva antistrofa)
Avaj! Mladi bozi, stari zakon
oteste mi, pogaziste.
Uvređena, jadna, gnevna,
tamaniću zemlju ovu.
Otrov, otrov štono žalost
opet rađa prosipaću.
Rašće lišaj, te bez lišća
i bez ploda sve će polje,
avaj pravdo, opusteti.
Čuma ljudstvo podaviće.
Ah, uzdišem — šta da radim?
Narod će nas ismejati!
Avaj, avaj, ćerke Noći
žale pravo izgubljeno,
žaloste se zbog sramote.
ATENA
Bez pošte niste, — vaš božanski besni gnev
tom gradu ne bi smeo mir da remeti!
U Diva i ja uzdam se — da pretim zar?
Na Olimpu za ključeve od odaje
u kojoj grom se čuva znadem samo ja!
Al' ne treba mi to. Ti mene poslušaj,
iz ludih usta ne sej mržnju otrovnu
iz koje zemlji niče samo nesreća.
Ublaži gorku srdžbu crnog talasa,
čast svetu u mom susedstvu uživaćeš!
Kad budeš navek primala i prvine
od zemlje prostrane ko žrtvu za decu
i za brak srećan, taj ćeš savet hvaliti.
HOR
(Druga strofa)
Ja da, avaj, to podnesem!
Da pod zemlju stara zađem
ko gad mrzak, prezren, avaj!
Dišem mržnjom, dišem gnevom,
avaj, bože, avaj, avaj!
Kakav bol mi srce lomi?
Majko moja, Noći, čuj me!
Mladi bozi pletkom svojom
staru čast mi uništiše!
ATENA
Oprostiću ti gnev, jer ti si starija,
razume se, i mudrija si nego ja,
al' Div ni meni lošu pamet ne dade.
U drugu dođete li zemlju, kažem vam
unapred, ovaj ćete željkovati kraj.
Budućnost biće slavom još bogatija
za ovaj grad, a i časno sedište
uživaćeš kraj doma Erehtejeva.
Od muškaraca i od žena primaćeš
što nikad nigde ne biste dobivale.
Po mojoj njivi ne sej seme otrovno
što slepu strast u mladim rađa grudima
i pjanu mahnitost u ljudi trezvenih.
I ne raspiruj bes u mojih građana,
ko petli da se bore, ne uvaljuj grad
u bratski rat, ne draži jednog na drugog!
Nek spolja besni rat — a začas bukne on —
nek tu se gasi žeđ za slavom junačkom;
ne želim u svom domu bitku pevaca.
Te lepe poklone na izbor nudim ti:
za dobro primajući uzdarje i čast
da s nama deliš zemlju najpobožniju.
HOR
(Druga antistrofa)
Ja da, avaj, to podnesem!
da pod zemlju stara zađem
ko gad mrzak, prezren, avaj!
Dišem mržnjom, dišem gnevom,
avaj, bože, avaj, avaj!
Kakav bol mi srce lomi?
Majko moja, Noći, čuj me!
Mladi bozi pletkom svojom
staru čast mi uništiše!
ATENA
Na dobro ću te navraćat neprestano,
da ne kažeš da tebe — staru boginju
ja mlađa s građanima grada ovoga
osramoćenu s polja toga proterah.
Al' svetu poštuješ li Uverinu moć
u medu i u slatkom čaru glasa mog,
ti ostani! A nećeš li da ostaneš,
nepravično bi bilo da na ovaj grad
i narod mržnju, gnev i štetu tovariš.
Ta prosto ti je punu vlast nad zemljom tom
da stekneš, da te pošta prati večita.
HOROVOĆA
Ateno, gospo, kakav meni stan određuješ?
ATENA
Gde nikakva ti nema jada — primi ga!
HOROVOĐA
A primim li ga, kakvu čast uživaću?
ATENA
Bez tvoje volje nema kući napretka.
HOROVOĐA
Toliku moć i čast zar ti mi poklanjaš?
ATENA
Ko tebi gove, svaku sreću daću mu.
HOROVOĐA
Da l' daješ jamstvo za to za sve vekove?
ATENA
Što reknem, nikad ne smem to da poreknem!
HOROVOĆA
Zadobićeš me, vidim, — gnev ustegnuću.
ATENA
U zemlji ovoj prijatelje steći ćeš.
HOROVOĆA
Pa kaži čim da zemlju tu blagoslovim?
ATENA
Svim onim što već lepa traži pobeda.
To znači: kopno sve i morska vlaga sva
i vetrovi i nebo nek po zemlji toj
uz osmeh sunčev tihim dahom zrače svud!
Nek zemlji plod i stoka budu napredni,
da narod svagda ima sveg u obilju!
I seme ljudsko blagoslovi uspehom!
A bezbožnike trebi neštedice sve!
Jer ja se, kao vrtlarica, radujem
kad rod se pravednički zla oslobodi.
To vaš je poso. A ja stalno radiću
u ratu, nadmetanju časnom, krvavom
da pobedničkom slavom ovaj kitim grad.
EKSODA
[uredi]
HOR
(Prva strofa)
Kraj Palade primam stanak
ovaj grad ću poštovati,
što ga silni Div i Arej
ko tvrđavu vole božju.
On je ukras, on je branič
svih oltara helenskijeh.
Usrdno se za njega molim,
od srca ga blagosiljam:
nek obilje dobra roda
sjajna svetlost i zrak sunčev
iz zemljina mame krila!
ATENA
Za svoj narod ja to rado činim
kad božanstva moćna, neumolna
pomirih i ovde ih naselih.
Udes im je službu poverio
svom da ljudskom upravljaju srećom.
Koga njihov gnev ne stiže teški,
taj ne znade šta je bič života.
Gresi pređa njima ga dogone;
ma koliko on se razmetao,
nesreća se tiho približuje,
srdžba ljuta pretvara ga u prah.
HOR
(Prva antistrofa)
Vetar voća ne kvario —
tako milost zovem svoju —
suša nikad ne stizala,
ošca bilju ne palila!
Nikad snet nam ne banula
i plodove ne pustošila!
I Pan stada podizao,
zemlja svagda hranila ih,
svuda ovce bliznile se!
I stenina žila silna
božjem daru vrednost dala!
ATENA
Čujete li ovo, gradska stražo,
šta vam nudi Erinija časna?
Njena reč je moćna i na nebu
i pod zemljom; svud na ljudma ona
svetu volju jasno izvršuje:
jedan pesmu od radosti peva,
drugi plače od žalosti ljute.
HOR
(Druga strofa)
Nikad čuma, ljudska mora,
mladu snagu ne grabila!
Ljupkoj momi muža dajte,
bračnu sreću, — vlast imate —
o boginje Usudnice,
vi, po majci sestre naše,
što krojite pravdu pravo,
svakoj kući druge verne,
al' i teške svakom tronu
zbog pravične službe svoje,
o boginje najčasnije!
ATENA
Radujem se što mi zemlji one
rado dele sve te blagoslove!
Ljubim oči Uveri boginji
što mi reč i usta nadzirala
da savladam njihov otpor divlji,
al' ih svlada Dive, štit besede;
oko dobra kad se nadmećemo
mi pobedni odnećemo venac.
HOR
(Druga antistrofa)
Nikad buna, izbor jada,
gradom ovim ne besnela,
još je i to želja moja!
I građanske crne krvi
prah se nikad ne napio,
i krv krvlju ne platila
besna srdnja osvetnička!
Milo milim uzvraćali,
složno ljubav negovali,
složni bili i u mržnji!
To je lek u mnogom jadu.
ATENA
Vidite li kako dobra volja
dobroj reči ume stazu naći?
Ova lica užasna pogleda
silnu sreću obrekoše gradu.
Odanima budete l' odani
i svagda ih silno poštovali,
vazda će vam država i zemlja
sjati slavom pravde i poštenja.
HOR
(Treća strofa)
Radujte se, radujte se
a u sreći zasluženoj!
Raduj mi se, grade, puče,
blizu Diva ti mi sediš,
devojci si miloj mio
i umeren u čas pravi.
Kog Palada zaštićuje
i otac mu poštu čini.
(Dok se peva poslednja strofa, u pozadini se pojavljuju dognana crna i bela jagnjad; i drugi se žrtveni pokloni donose u košarama i suđu; dolaze sveštenice Atenine, devojčice i zubljonoše — svi u svom zvaničnom ruhu. Načini se povorka, i Atena staje na čelo povorke.)
PETA POJAVA
Atena, hor Eumenida i hor sveštenica.
ATENA
Radujte se i vi! Prva treba
ja da idem, da vam stan pokažem
pri svetlosti ovih zubljonoša.
Sa žrtvama ovim svetim hajte
u pećinu! Svaku bedu i zlo
zatvarajte, ali sreću svaku
atinskijem građanima dajte!
A ti sada, Kranajeva lozo,
štite gradski, povedi nam gošće!
A građani nredano i smerno
neka prate pobožnu povorku!
HOR
(Treća antistrofa)
Radujte se, radujte se —
svima opet isto kažem —
grada celog stanovnici,
i bogovi i smrtnici,
puče grada Paladina!
Poštujete l' gošće naše,
nećete se nikad žalit
na nevolje u životu!
ATENA
Za sve te blagoslove ja zahvaljujem.
Uz sjajnu pratnju zapaljenih lučeva,
sa službenicima što kip moj čuvaju,
u podzemaljske pratiću vas odaje
onako kako treba. Sjajna povorka —
čast, ponos, dika zemlje Tesejeve sve,
i devojke i žene, buljuk starica —
u skerletnome ruhu nek se poređa
i boginjama moćnim Eumenidama —
to ime im je sada — neka poštu odaje!
Sad pođite, i lučev neka svetli plam,
da ta mi družba zemlji bude odana
i svagda stvara silne, slavne građane!
(Povorka krene. Iza Atene idu njene sveštenice, za njima sudije, a za ovima hor Eumenida i narod. Zubljonoše na čelu povorke i sa strane.)
HOR SVEŠTENICA PRATILjA
(Prva strofa)
Hajte kući, silne, časne,
devičanske ćerke Noći,
odana vas prati pratnja!
SVI
Svi pobožno molite se!
HOR SVEŠTENICA PRATILjA
(Prva antistrofa)
U skrovište hajte drevno,
tu su za vas pripremljene
svete žrtve i počasti!
SVI
Svi pobožno molite se!
HOR SVEŠTENICA PRATILjA
(Druga strofa)
Milostive, zemlji sklone,
hajte amo, svete gospe,
plamu zublje radujte se putem!
SVI
Sad uz pesmu pokliknite!
(Narod kliče.)
HOR SVEŠTENICA PRATILjA
(Druga antistrofa)
S Eumenidam' večan savez
ugovori grad Paladin.
Div svevidnik stvori to sa Sudbom.
SVI
Sad uz pesmu pokliknite!
(Narod kliče.)
K R A J