Епитафи у драгачевским селима: Тијање

Епитафи у драгачевским селима: Тијање су сведочанства преписана са крајпуташа и старих надгробних споменика у селу Тијање (Општина Лучани).

Црква

Споменик Јосифу Миловановићу (†1827) (Тијање - црква)

1810. здје совершисја Храм

свјатаго В[елико] М[ученика] Прокопија

с трудом свјашченика

ЈОСИФА МИЛОВАНОВИЋА – ПОПОВИЋА

бившег житеља тијањског

пароха истог храма

гдје мошти овог покојника

с ниже овог натписа уз храм почивају.

Преставио се у вечност

14 септембра 1827 године.

Овај спомен подиже му

благодарни син его

Петроније Поповић.

Крајпуташи

Крајпуташ Савку Милованковићу (†1876) (крај пута Тијање – Зеоке)

Овај споменик

показује име краброг воиника

I-ве чете Драгачевског батаљона

САВКА МИЛОВАНКОВИЋА

из Тијања

кои погибе на Сувом рту

17. јула 1876 год.

борећи се с Турцима

за веру и отачаство српско:

Споменик подиже

синовац његов Мића Милованковић

из Тијања

Писа Ђорђе В. Митровић

Крајпуташ Милутину Гавриловићу (†1913) (крај пута Тијање – Зеоке)

Овај споменик

показује нашег брата

МИЛУТИНА ГАВРИЛОВИЋА

из Тијања

бившег храброг војника

4 чете 1 батаљона 10 пешадијског пука

сталног кадра

који ратова против Турака 1912.год.

Погину за добро отаџбине

у борби против Арнаута

у селу Васјату у Арбанији

13 септембра 1913 г.

у 21 години своје младости

Бог да га прости

Спомен му подигоше:

брат Миљко;

жена Драгојла;

син Драгиша

и кћер Десанка у

1921 г.

Писа Ђорђе В. Митровић

16 – 9 – [1]921 г.

Крајпуташ браћи Драгутину (†1912) и Драгиши (†1915) (Тијање, крај пута)

Овај спомен

показује два брата

пок. Драгутина и Драгишу

ДРАГУТИН

поживи 24. г.

а као војник 10 пук

погинуо у Драчу 1912. год.

Драгиша поживио 20 год.

погинуо као кадровац

1915 год у Албанији

Овај спомен подигоше им

браћа Јовиша Милутин и Драгомир

Крајпуташ Драгољубу Станчићу (†1915) (крај пута Тијање – Зеоке)

Споменик овај

показује српског ратника

ДРАГОЉУБА СТАНЧИЋА

из Тијања

рођен 1895 год.

Бивши војник Крушевачкиг

резерних трупа, младића.

Као регрут ступијо је у рат

против Аустријанаца 1914 год.

а погину на бојном пољу,

храбро борећи се

и бранећи свог краља и отаџбину,

положи свој живот

10 септембра 1915 год.

у 21 години младости своје

Спомен подиже му

верна супруга Зорка

и кћер Ковиљка

1927. год.

Крајпуташ Алексију Протићу (†1916) (крај пута Тијање – Негришори)

Вечити успоменик

ослободијоцу ове земље

АЛЕКСИЈЕ Ж. ПРОТИЋ

земљоделац из Негришора

рођен 11 – II – 1879 год.

Изврсан преставник кмет села,

а резерни наредник

митраљеског одељења 10 п. пука II поз;

у европском рату

у путу кући из Француске

на Солунски положај

у борби са морским дубинама

погинуо 23 Октомбра 1916 године.

По судбини Бога није имао порода.

Споменик овај сподижему

ожалошћена супруга Софија

Крајпуташ Велисаву Кулашевићу (†1916) (крај пута Тијање – Зеоке)

За слободу

Збогом отац, збогом мајко

и ви збогом сестре миле

ја отидок да за навек

себи створим задужбину

за слободу ја сам пао

и за српство живот дао

одвојиг се овог света

од 20 својих лета

А слобода знате шта је

која миран живот даје

Далеко тамо крај мора,

тамо лежим ја

ВЕЛИСАВ КУЛАШЕВИЋ

из овог села.

Рођен 22 марта 1894 год.

а погинуо 20 марта 1916 год.

као војник I чете I батаљона 11 пука

Погинуо кроз Албанију

у оступању к мору и Солуну

На све стране цвета цвеће

мене моји видет неће

јер, далеко ја сам осто

покрај пута спомен посто.

Замислите браћо мила

што је била Европска сила

морало је бити тако

јер живети није било лако.

Одакле сам знате родом

ја поздрављам мојим гробом.

Родитељи моји мили

ви сте дар отаџбини приложили.

Крајпуташ Милисаву Кулашевићу (†1916) (крај пута Тијање – Зеоке)

Здраво, здраво брате мили

свуд заједно ми смо били

тешке муке смо патили

док смо Српство избавили

Здраво, здраво, брате Вељо

моја братска верна жељо

покрај тебе свуд сам стао

и с тобом сам живот дао

Све што си ми брате реко

све на то си право стеко

за заслуге твоје брате

ето стојим све узате

МИЛИСАВ КУЛАШЕВИЋ

из овог села,

рођен 23 децембра 1897. г.

а погинуо 1. априла 1916 г.

у Француској од немачке војске

као регрут

Ој Српкиње миле сестре

лепо цвеће ви наберите

и на мој спомен донесите

ја сам млађан за вас пао

и за вас сам живот дао

у најлепше доба цвета

у 20 својиг лета.

У најлепше доба своје

ја оставих родитеље моје

да тугују и да плачу

јер су изгубили снагу јачу.

Ко ће њима кућу радити

и ко ће иг лебом ранити

да ли има срца кога

да им призна осим бога.

Ето браћо све је тако

њима сада није лако.

Нас двојица браће миле

наше мисли сложне биле.

У жељама радним постигли би

да нас ратно време не погуби.

Мој гроб остаде далеко

у Француској ко што реко.

Родитељи моји добри

ја поздрављам мојим гробом

а отац ми поздрав прима

слава вама јунацима.

Ова два споменика

подигоше им

отац Миленко

и зет Добросав Милетић

и мајка Јелка

и сестре Миља, Ђука и Стоја

1922 год.

Крајпуташ Миловану Милованковићу (†1918) (крај пута Тијање – Зеоке)

Спомен овај што на брегу сија

и овде се диже

браћо и сестре приђите му ближе

и виђите шта све овде пише

Спомен показује име

МИЛОВАНА Љ. МИЛОВАНКОВИЋА

из Тијања

бившег војника 2-ге позицијоне батерије

шумад. дивизије који поживе 38 год.

А бранећи своју отаџбину

умре у ропству у горњој Маџарској

у вароши Надмеђири

13. априла 1918 год.

И тамо је сахрањен.

Бог да му душу прости.

Овај спомен подигоше

му његова супруга Стоја

и синови Драгутин, Деспот и Андрија

Милованковић

Писа Тихомир Д. Петронијевић

из Лисица у 1930. г.

Сеоско гробље

Споменик Миловану Симеуновићу (†1848) (Тијање – сеоско гробље)

1848

Овде почива

раб божи

МИЛОВАН СИМЕУНОВИЋ

ж. села тијања

поживи 45 Г.

умре 19. Ф.

Споменик Гаврилу Милосављевићу (†1849) (Тијање – сеоско гробље)

1849

Овде Почива

Раб Божии

ГАВРИЛ З. МИЛОСАВЉЕВИЋ

Жител Тијански.

Поживи 37 г

пр 15 Авг:

писа радисав чикириз

села ртиу

Споменик Загорки Поповић (†1849) (Тијање – сеоско гробље)

1849

Овде почива

раба божија

ЗАГОРКА

супруга Петронија поповића

ж. села Тијања

поживе 32 Л:

престависе 16 Но[в]е[мбра]

Споменик девојци Јовани Пузић (†1850) (Тијање – сеоско гробље)

Овде почива

Раба Божија

ЈОВАНА

девица бивша,

испрошена

у Рудничку Нахију

С: Милићевце

кћи почившег

Дмитра Ђор: Пузића

житеља Тијањског:

поживе 18 г:

умре 12 Октомбра

1850 лета

Споменик Јовану Илићу (†1855) (Тијање – сеоско гробље)

Овде Почива

раб Божи ИОВАН ИЛИЋ

Жител Тијански

Ж : 22 Г :

умре 15 Јунија 1855.

Споменик Милисаву Петровићу (†18??) (Тијање – сеоско гробље)

Овде Почива

Раб Божи

МИЛИСАВ ПЕТРОВИЋ

Бивши кмет

и Ж:С: Тијања

пожи: 56. Г:

и умре 21 де:

Споменик Стефану Станишићу (†1880) (Тијање – сеоско гробље)

Овде почива

Раб Божи

СТЕФАН Ђ. СТАНИШИЋ

из Тијања

бивши кмет

и председник Општине тијањске

више година

који је поживио 73 год.

А преставиосе у вечност

26 априла 1880. г.

Бог да му душу прости

Овај му спомен подиже

његов син Милован

Споменик Мари Станчић (†1888) (Тијање – сеоско гробље)

О ти тамни гробу

прими мене у утробе твоје

где ћу млада венути у мраку

МАРА

кћер Јанићија Станчића

и мајке Катарине

из овог села Тијања

којаје поживела 18 Г.

преставила се у вечнос

30 Јуна 1888 Г.

Овај споменик

подиже јој отац и мајка

и браћа јој Лесандра и Настас

Споменик Јовану Поповићу (†1890) (Тијање – сеоско гробље)

Овде

код овог надгробног споменика

у мрачном гробу мирно почивају

телесно смртни остатци

православног Хришћијанина

ЈОВАНА ПОПОВИЋА

житеља овог села Тијања

бившег храброг ратоборца

у српско турском рату

у 1876. 7 и 8. године

коије часно и поштено

поживео 60. год.

а престависе у вјечност 1890. г.

Бог да му опрости душу

Спомен овај подижему

његов благодарни син

Милосав Поповић

Споменик Љубомиру Поповићу (†1892) (Тијање – сеоско гробље)

Овде почивају

посмртни остатци

ЉУБОМИРА ПОПОВИЋА

из Тијања

кои се на жалос и тугу

своје верне супруге,

породице и познаника

пресели из временог

у вечни живот

24 маја 1892 г.

у 41. г. свог живота

Он је познат у околини

као ваљани писар по: судова

у ком је звању и умро:

Сви који су сњим

општинске послове обављали

и од њега помоћи тражили

рећиће му – мирно ти кости лежале:

лакати буди земља

Спомен овај подижему

верна супруга Миросава

и кћер Крстина која ћега до века жалити

Помениме Господе

у царству твоме

Споменик Витомиру Јовановићу (†1905) (Тијање – сеоско гробље)

Под овим крстом

мирно почивају

утруђене кости божијег

ВИТОМИРА ЈОВАНОВИЋА

рођеног 7-ог септембр: 1863 Г.

у овом селу Тијању

а умро 19-ог фебруара 1905 год.

Покојник биое у овом селу кмет

и дугогодишњи писар

у више општина

са чега је заслужио да му сваки каже

– Бог да га прости

Споменуга супруга

Станисава са њиовом децом

и задружни брат Љубомир

Споменик Петру Петровићу (†1909) (Тијање – сеоско гробље)

Тек што Српску ја одслужик војску

и наумих узети девојку

ал се тужан мајци не веселих

већ родбину тешко ја уцвелих

сад вечито лију сузе

што ме млада Господ узе

ПЕТАР П. ПЕТРОВИЋ

часан и поштен

житељ села Тијања

који се у најлепшем цвету

младости своје

у 22 год. престависе у вечнос

23 децембра 1909 год.

Бог да му душу опрости, Амин

Овај тужни спомен подижуму

брат Тихомир

и мати Круна

Споменик Богосаву Митровићу (†1914) (Тијање – сеоско гробље)

Ој путниче намерниче

дужнос зове

да прочиташ речи ове

за слободу браће миле

под туђином који цвиле

на бојишту ја сам пао

и за Српство живот дао

БОГОСАВ МИТРОВИЋ

из Тијања

бивши наредник 4 чете

I батаљона 10. пука 1. Позива

који ратова

1912 год. са Турцима,

1913 са Бугарима,

а погинуо храбро борећи се

прот. Аустријанаца на Шапцу

5 Августа 1914 год.

у 27 год. младости своје

Бог да га прости

Овај спомен подиже му

тужна мајка Радојка

и браћа Светислав и Срећко

Споменик Комнену Јовановићу (†1914) (Тијање – сеоско гробље)

Еј Србине брате мијо,

заједно сам с тобом бијо,

и дужнос те сама схвата,

да поменеш свога брата,

за слободу отечества,

на бојишту мене неста,

у крвавој љутој битци

на положај Конатици,

код Космаја брате мили,

одужих се отаџбини.

КОМНЕН ЈОВАНОВИЋ

из Тијања

каплар 4 чете 1 батаљона 10 пука

сталног кадра

рођен 2 маја 1892 г.

А погину у рату

прот. Аустро-Немаца

за спас отаџбине

17-ог новембра 1914 год.

Слава му

Овај спомен подиже

му мати Станисава

и зет Живан Димитријевић

Споменик Мића Миловановић (†1915) (Тијање – сеоско гробље)

Овде почива наш мили

и никад не прежаљени отац

МИЋА М. МИЛОВАНОВИЋ

из тијања,

бив. Одборник

и кмет Тијањски

који часно и поштено

поживи 60 Год.

А умрије марта 1915. године

Бог даму душу прости

Овај Спомен подигошему

синови Драган и Ђулисав

и супруга Петрија М.

Споменик Јакови Станчићу (†1918) (Тијање – сеоско гробље)

Пред овим ладним споменом

у овом мрачном гробу

земаљском двору

почивају кости дичног Србина

и уваженог грађанина

ЈАКОВА СТАНЧИЋА

бившег житеља

и часног домаћина из Тијања

које више година

бивао кмет овог села.

Часно и поштено поживи 72 год.

а престависе у вечност 1918 год.

Бог да му душу прости

Овај спомен подижуму

син Добривоје

и сна Јелисавка

Споменик Станојки Јовановић (†1918) (Тијање – сеоско гробље)

Тек што почег радити

и дарове спремати

покосиме смртна коса

не пожали што сам роса

СТАНОЈКА

ћерка Раје и пок. Љубомира Јовановића

из Тијања

која у најлепшем цвету младости

у 17 год. пресели у вечнос

21 Новембра 1918 год.

на жалос роду своме

Овај спомен подиже јој

мати Рајка

свак Милић

и сестра Илинка

Споменик браћи Поповић – Милисаву (†1920) и Богосаву (†1915) (Тијање – сеоско гробље)

Овај спомен

показује два имена,

два брата рођена

МИЛИСАВ и БОГОСАВ

синови поч. Милосава А. Поповића

из Тијања

Први је обвезник 4 чете I-ог батаљона

10. пука Кадровског.

Учествовао у рату 1912 – 1918 год.

од тешкиг ратниг напора

разболесе дође својој кући

и умре 25 Септембра 1920 г.

у 24 г. своје младости

Други је обвезник

2 чете I. батаљона 10. п. пука Кадровског

Учествовао у рату 1912 – 1915.

од тешкиг ратниг напора

разболе се и умре

у вароши Приштини

у Болници 1915 г.

Тамо је и сарањен

Слава му

Све што смо отаџбини дужни

то смо и дали

за њу смо у бојном пољу пали

Спомен им подижу

ожалошћени брат Добросав

и сна Милунка

Споменик Добросаву Кулашевићу (†1922) (Тијање – сеоско гробље)

У овом гробу жалосном двору

почивају смртни остатци

ДОБРОСАВА

сина Миленка Кулашевића из Тијања

О мили брате земнога света

прочитај спомен мог кратког века

као цвеће кад повене слана

мене тужног у мало земана

покри црна земља и зелена трава

У својих 19 година

Бог да му душу прости

Овај споменик подигоше му

отац Миленко

и зет Добросав

и мајка Јелка

и сестре Миља Ђука и Стоја

1922 г.

Споменик Драгиши Јовановићу (†1922) (Тијање – сеоско гробље)

ДРАГИША В. ЈОВАНОВИЋ

рођен 1899 Г. у Тијању

поживи на овоме свету 25 година

часно и поштено.

По ослужењу свога рока у војсци,

дође својој кући

и подлеже опакој болести Јектики,

а после двогодишњег,

али тешког боловања,

на рукама своје

за век ожалошћене мајке

испусти своју невину душу нежењен

11 маја 1922 Г.

Бог да му душу прости

Овај спомен подиже му

мати Станисава

и зет Живан Давидовић

Извор

• Никола Ника Стојић, Драгачевски епитафи: записи са надгробника и крајпуташа, 2. допуњено издање, Међуопштински историјски архив, Чачак 2011.