Епилог (1869)
Реч последња из уста дружине
Раззуја се по овој дворани,
И неће се нова заорити
Док пролетње непрецвета цвеће
И летни се несаберу класи:
Пол године избрисаће време
Из живота и вашег и нашег,
Па тек онда дигнуће се застор.
И те миле видићемо главе,
И та сјајна видићемо лица,
И те бистре видићемо очи...
То дивотне изворе сладости
За дахћуће срдце уметника!
Час разстанка вечерас одкуцну;
А разстанак два имаде лица,
Једним гледи у прошле радости,
Друго обраћа бризи будућности.
Прошли дани од злата ковани,
Ви дружини дадооте радости
Које никад заборавит’ неће!
Трудо њине увенчасте венци
Које лепе плетоше ручице;
Добру вољу наградисте хвалом
Коју мудра изрекоше уста;
Љубов њину к роду и уметнооти
Повратисте милошћу рођака
Чедом срдца које род сзој љуби
Чедом духа кои род свој диже:
Те им њини уродише труди
Као њива сунцем огријана
И росицом благом заливана
За њих чашћу а за вас радошћу
А за народ зорозрачном надом.
О хвала вам, по сто пут вам хвала,
Од њих хвала, од народа слава.
Кад дружина у Нови Сад дође
Над главом јој глас птице захуча
Глас грозљиви птице злокобнице;
Зачуше се струне укопнице;
И кликнуше разтворници дуси
Нешто налик на песму надгробну!
Али сијну светлост Новимсадом,
Сунце грану над главом дружине,
Дан се роди лепши нег икада...
А то сунце беше ваша љубов
Што напуња дворану народом!
Та поплаши птице злокобнице,
И покида струне укопнице,
И разплаши духове стрвове;
Љубов ваша рујну роди зору,
Дан доведе, облаке разтера,
И у башту нашег позоришта
Струк пресади златозрачне наде.
О хвала вам, по сто пут вам хвала,
Од нас хвала, од народа слава!
Па сад од вас морају с’ разстати!
Може л’ око да им буде суво?
Може л’ срдце да им незацвили?
У срдцу их тиха мучи туга,
У оку им бистра с’ блиста суза...
Вичу с Богом! и полазе с Богом:
Хоћете л' им на пут дат' утеху
Док су овде међу вама били
Да су вашој жељи угодили
Да су вашем срдцу мили били?
Хоћете л' им мили налог дати
Да понесу братинско поздравље
Србској браћи са којом се виде;
Да поздраве од Новога Сада
На Тамишу лијепо Панчево,
Бели Вршац гроздом прослављени,
И Темишвар срдце од Баната,
И Бијелу Цркву у краини;
Да им кажу да их све љубите
К'о што браћу прави брат милује?
Хоћете л’ им срећан пут желити?
Хоћете л’ им као пријатељи
Пријатељским повикати гласом:
Срећно пошли и срећно нам дошли
Па чувајте ону веру тврду
Кад год дошли белом Новом Саду
Увек ћете добро нама доћи?
Хоћете ли? О рец'те им рец'те;
Те ће речи узнет’ им духове
Па ће гледат’ да се к вама врате
Са зеленом славе лавориком
И златнијем победе венцима
Себ’ на дику вама на весеље!
(Громно одобрење)
Кад им такву казасте будућност
Сад ће лак им и разстанак бити.
С Богом дакле, с Богом, до виђења
И хвала вам на лепој љубови,
И хвала вам на топлој посети,
И хвала вам на добром примању,
И хвала вам на милој похвали,
И хвала вам на дичној почаоти,
И хвала вам на свем’ и свачему.
Од њих хвала од народа слава!
У Новом Саду, 25. Фебр. 1871.