Epilog (1869)
Reč poslednja iz usta družine
Razzuja se po ovoj dvorani,
I neće se nova zaoriti
Dok proletnje neprecveta cveće
I letni se nesaberu klasi:
Pol godine izbrisaće vreme
Iz života i vašeg i našeg,
Pa tek onda dignuće se zastor.
I te mile vidićemo glave,
I ta sjajna vidićemo lica,
I te bistre vidićemo oči...
To divotne izvore sladosti
Za dahćuće srdce umetnika!
Čas razstanka večeras odkucnu;
A razstanak dva imade lica,
Jednim gledi u prošle radosti,
Drugo obraća brizi budućnosti.
Prošli dani od zlata kovani,
Vi družini dadoote radosti
Koje nikad zaboravit’ neće!
Trudo njine uvenčaste venci
Koje lepe pletoše ručice;
Dobru volju nagradiste hvalom
Koju mudra izrekoše usta;
Ljubov njinu k rodu i umetnooti
Povratiste milošću rođaka
Čedom srdca koje rod szoj ljubi
Čedom duha koi rod svoj diže:
Te im njini urodiše trudi
Kao njiva suncem ogrijana
I rosicom blagom zalivana
Za njih čašću a za vas radošću
A za narod zorozračnom nadom.
O hvala vam, po sto put vam hvala,
Od njih hvala, od naroda slava.
Kad družina u Novi Sad dođe
Nad glavom joj glas ptice zahuča
Glas grozljivi ptice zlokobnice;
Začuše se strune ukopnice;
I kliknuše raztvornici dusi
Nešto nalik na pesmu nadgrobnu!
Ali sijnu svetlost Novimsadom,
Sunce granu nad glavom družine,
Dan se rodi lepši neg ikada...
A to sunce beše vaša ljubov
Što napunja dvoranu narodom!
Ta poplaši ptice zlokobnice,
I pokida strune ukopnice,
I razplaši duhove strvove;
Ljubov vaša rujnu rodi zoru,
Dan dovede, oblake raztera,
I u baštu našeg pozorišta
Struk presadi zlatozračne nade.
O hvala vam, po sto put vam hvala,
Od nas hvala, od naroda slava!
Pa sad od vas moraju s’ razstati!
Može l’ oko da im bude suvo?
Može l’ srdce da im nezacvili?
U srdcu ih tiha muči tuga,
U oku im bistra s’ blista suza...
Viču s Bogom! i polaze s Bogom:
Hoćete l' im na put dat' utehu
Dok su ovde među vama bili
Da su vašoj želji ugodili
Da su vašem srdcu mili bili?
Hoćete l' im mili nalog dati
Da ponesu bratinsko pozdravlje
Srbskoj braći sa kojom se vide;
Da pozdrave od Novoga Sada
Na Tamišu lijepo Pančevo,
Beli Vršac grozdom proslavljeni,
I Temišvar srdce od Banata,
I Bijelu Crkvu u kraini;
Da im kažu da ih sve ljubite
K'o što braću pravi brat miluje?
Hoćete l’ im srećan put želiti?
Hoćete l’ im kao prijatelji
Prijateljskim povikati glasom:
Srećno pošli i srećno nam došli
Pa čuvajte onu veru tvrdu
Kad god došli belom Novom Sadu
Uvek ćete dobro nama doći?
Hoćete li? O rec'te im rec'te;
Te će reči uznet’ im duhove
Pa će gledat’ da se k vama vrate
Sa zelenom slave lavorikom
I zlatnijem pobede vencima
Seb’ na diku vama na veselje!
(Gromno odobrenje)
Kad im takvu kazaste budućnost
Sad će lak im i razstanak biti.
S Bogom dakle, s Bogom, do viđenja
I hvala vam na lepoj ljubovi,
I hvala vam na toploj poseti,
I hvala vam na dobrom primanju,
I hvala vam na miloj pohvali,
I hvala vam na dičnoj počaoti,
I hvala vam na svem’ i svačemu.
Od njih hvala od naroda slava!
U Novom Sadu, 25. Febr. 1871.