Епилог (Милош Видаковић)
| Епилог Писац: Милош Видаковић |
Обилне, строге редају се риме,
Помпозне риме далеких времена,
Витеза, људи и прелепих жена
Чије је славно опевано име.
Озбиљне, строге редају се риме,
Блиставе риме о трептању душе,
О ветру који кроз пољане пуше,
И белом снегу невеселе зиме.
Ал’ када као светлосна поплава
Мину са блеском који засењава,
Са свирком која одмерено јечи,
У души увек заостане један
Неказан, дубок, дубок недогледан
Бол, што га неће испевати речи.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 281.
|