Епилог (Милош Видаковић)

Епилог Писац: Милош Видаковић

Обилне, строге редају се риме,
Помпозне риме далеких времена,
Витеза, људи и прелепих жена
Чије је славно опевано име.

Озбиљне, строге редају се риме,
Блиставе риме о трептању душе,
О ветру који кроз пољане пуше,
И белом снегу невеселе зиме.

Ал’ када као светлосна поплава
Мину са блеском који засењава,
Са свирком која одмерено јечи,

У души увек заостане један
Неказан, дубок, дубок недогледан
Бол, што га неће испевати речи.

Извор

• Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 281.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милош Видаковић, умро 1915, пре 109 година.