Емпедокле
| Емпедокле Писац: Алфред Розенцвајг |
Не знам на ком меридиану,
да ли с ову или с ону страну
полутара,
да л’ у близини повратника
или на периферији
земљиног шара
— ил’, можда, само у вулкану
моје бунилом узавреле главе? —
ноћас плану,
чудесно ко у феерији,
големи пожар лаве
што китњасту и блудну постојбину јаве,
све идоле срамне и отужне зграде,
и читави низ олтара
подигнутих у част нечастивој животној варци,
засу и сатре.
Сукнуше
кључале каскаде,
пурпурне и плаве,
свештене ватре.
Букнуше
сви пејсажи,
сагореше бујни шумарци
лажи.
Појурише реке
пламене страве,
завитлаше панични жмарци,
затутњаше јеке
трагичне стихијске славе
преко свих насеља јада
и низ плодне њиве
таштина̂...
Али, изненада,
ко укроћен чаробном моћи
једне руке милостиве,
утиша се вртлог огњених аларма.
Из дубина
гореће ноћи
забрујаше ритмови свечани, величанствени
мистичних и суморних катарма,
у којима певач тајанствени
опеваше бол свих створења
што их је пресуда Ананке,
неумитно строга,
привезала за точак рођења
који се, неибежном доследношћу, три мириаде година, врти
— вај! —
кроз пределе мржње и раздора злога,
саревњиве борбе измеђ’ живота и смрти,
кроз хуку и метеж и крвави окршај
четири Елемента...
(О, чуј! Па то је орфичка рапсодија
магичног мистагога
из Аригента!)
И покајнички, вапајни звуци
оборена бога,
огрезла у греху и муци,
полагано се преливаху
у горде
дитирамбске акорде
заношљивих откровења
о безданом гротлу спасења —
док најзад загрме радостан, победоносни крик
душе
која је, у ватри најжарчих очишћења,
поново стекла,
упркос усуду што је прокле,
праисконски савршени лик
свог небесног порекла... ... ...
Божанствени Емпедокле!
Из даљних еона,
ноћас је Твој глас,
к’о поклич васкрсног звона,
допро и до мене.
И из зене
две сузе ми капнуше сетне —
јер, по некад,
моја душа се боји
да за њу још нигде не постоји
спас,
чак не
ни у кратеру Етне!
- Ненад Митров
Извор[уреди]
1928. Живот и Рад. Година 1, књ. 1, свеска 3, стр. 209-211.
|