Empedokle
| Empedokle Pisac: Alfred Rozencvajg |
Ne znam na kom meridianu,
da li s ovu ili s onu stranu
polutara,
da l’ u blizini povratnika
ili na periferiji
zemljinog šara
— il’, možda, samo u vulkanu
moje bunilom uzavrele glave? —
noćas planu,
čudesno ko u feeriji,
golemi požar lave
što kitnjastu i bludnu postojbinu jave,
sve idole sramne i otužne zgrade,
i čitavi niz oltara
podignutih u čast nečastivoj životnoj varci,
zasu i satre.
Suknuše
ključale kaskade,
purpurne i plave,
sveštene vatre.
Buknuše
svi pejsaži,
sagoreše bujni šumarci
laži.
Pojuriše reke
plamene strave,
zavitlaše panični žmarci,
zatutnjaše jeke
tragične stihijske slave
preko svih naselja jada
i niz plodne njive
taštinâ...
Ali, iznenada,
ko ukroćen čarobnom moći
jedne ruke milostive,
utiša se vrtlog ognjenih alarma.
Iz dubina
goreće noći
zabrujaše ritmovi svečani, veličanstveni
mističnih i sumornih katarma,
u kojima pevač tajanstveni
opevaše bol svih stvorenja
što ih je presuda Ananke,
neumitno stroga,
privezala za točak rođenja
koji se, neibežnom doslednošću, tri miriade godina, vrti
— vaj! —
kroz predele mržnje i razdora zloga,
sarevnjive borbe izmeđ’ života i smrti,
kroz huku i metež i krvavi okršaj
četiri Elementa...
(O, čuj! Pa to je orfička rapsodija
magičnog mistagoga
iz Arigenta!)
I pokajnički, vapajni zvuci
oborena boga,
ogrezla u grehu i muci,
polagano se prelivahu
u gorde
ditirambske akorde
zanošljivih otkrovenja
o bezdanom grotlu spasenja —
dok najzad zagrme radostan, pobedonosni krik
duše
koja je, u vatri najžarčih očišćenja,
ponovo stekla,
uprkos usudu što je prokle,
praiskonski savršeni lik
svog nebesnog porekla... ... ...
Božanstveni Empedokle!
Iz daljnih eona,
noćas je Tvoj glas,
k’o poklič vaskrsnog zvona,
dopro i do mene.
I iz zene
dve suze mi kapnuše setne —
jer, po nekad,
moja duša se boji
da za nju još nigde ne postoji
spas,
čak ne
ni u krateru Etne!
- Nenad Mitrov
Izvor[uredi]
1928. Život i Rad. Godina 1, knj. 1, sveska 3, str. 209-211.
|