Емка ходи странама,
Накити се гранама,
Сама себи говори:
„Водила сам невјесту,
„Не би л' рано ранила; 5
„До сунашца спавала,
„Свекар ватру ложио,
„А свекрва скухала,
„А заова омела,
„Дјевер воде донијо; 10
„Кад устала невјеста,
„Свему томе махана:
„Криво ватра ложена,
„Меко љебац скухано,[1]
„Труњем вода точена, 15
„Прахом кућа метена;
„И сподбила полугу,
„Растјерала куд које,
„Наклопи се за свекром,
„Прескочио два плота, 20
„Кад је био на трећем,
„Хитио се у главу,
„Ал' на глави ни капе;
„Хитио се у браду,
„Ал' у бради ни длаке; 25
„Свекар снахи говори:
„„Ој невјесто, невјесто!
„„И ја длаку пром'јених,
„„А ти ћуди никада.""
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 535-536.
