Ево пјесме од Војнића града

Извор: Викизворник


Ево пјесме од Војнића града

Ево пјесме од Војнића града
Који нам се ослободи сада.
До почетка четрдесет друге
Ту пашују фашистичке слуте.
Под крвавом фашистичком владом 5
Српски народ зацрнише јадом.
Ал’ и њима стижу црни дани;
Скупљају се храбри партизани
Под командом новог Обилића,
Првоборца Ћане Опачића. 10
Ћаница је добро промислио,
Шест одреда јунак саставио,
Батаљон му две стотине броји.
Тешка мис’о по глави се роји
Јер душмана пет стотина има, 15
Није лако ударити њима;
Јер је Војнић камена утврда,
Ал’ га срећом опасала брда.
Та су брда сада наша нада,
Наша стража на њима је сада. 20
Коња јаше Опачићу Ћане
И са њиме Орешчан Богдане.
Два јунака на коњима лете,
Своје храбре обилазе чете.
Ти јунаци, весела им мати, 25
Спремају се Војнић нападати.
Кад су ваку одлуку донијели,
Јунаци су засједом почели,
Цио Војнић опасали бијели
И бусије тврде заузели. 30
Посједоше друмове и брда,
Да се бију, одлука је тврда.
„Црна Локва“ ухватила тврдо
Сав Коларић и Хајдина брдо;
„Јурга“ држи положај Кривају 35
Јер ту борци сваки кланац знају;
Црквиште је Томашевић Јове,
До њег’ борци из села Радоње;
Са Бурића Коса је Дебела,
Сав је доњи Војнић запосјела. 40
Кад су Војнић тако опасали,
Три недјеље чврсто га држали.
Домобрани предати се неће,
Ал’ не знају што ће и куда ће.
Из зидова на све стране бију 45
Ал’ напоље изаћи не смију.
Кад се који из зида појави,
Партизан га са земљом састави.
Сада другу муку доживише:
Без љекара Боже остадоше; 50
Рањеници у болници леже,
К партизан’ма доктор им побјеже.
Сад да причам баш у овој драми,
Прочитајте, па судите сами:
Откако се разгорјела буна 55
По селима гордога Кордуна,
Ту ј’ народа скоро сто хиљада,
Сваког дана на стотине страда,
А доктора ни једнога није
Да помогне и ране превије. 60
Доктор Мићо у Петровој гори
Он једини рањенике двори.
И друг Брадо из шпањолског рата
Сластичар је, браћо, од заната.
Та два друга бјеху наша дика, 65
Мила мајка сваког рањеника.
Али, браћо, не стигоше свуда,
Ту не могу правити се чуда.
У Радоњи болесника доста
Што ј’ добјегло из Вргинамоста. 70
Промрзле им и ноге и руке,
Ко не видје, не зна што су муке
Срмзнути им прсти отпадају,
Плач и јаук по читавом крају.
Љекари су све сељачка бића, 75
А лијекови Васе Пелагића.
Компартија у градове пише,
Моли, зове љекара што више.
Ал’ се, браћо, нико не одзива,
Савјест спава, а невоља жива. 80
Тад порука иде ка Војнићу
Доктор Божи Милутиновићу.
Писмо носи Трбојевић Сека
До доктора брата и човјека
Који нам је и од пре помага’ 85
Кол’ко му је допуштала снага.
А у писму овако му пише:
„Чуј, докторе, ти не чекај више,
Него дођи, мука је велика,
Овдје чека доста болесника.“ 90
Кад је доктор писмо проучио,
На народ се тешко сажалио,
Његово се срце расплакало,
А то, браћо, не бијаше мало.
Дјечицу и жену оставио 95
Да би нашу муку ублажио.
Тајним путем проводи га Сека,
Јадни народ једва га дочека.
Цивилну је болницу створио
И за сваки живот се борио, 100
Дању, ноћу превијао ране,
Он је тешке проводио дане;
Тако спаси много болесника,
Поста њима и понос и дика.
Послушајте што се деси сада, 105
Када доктор изађе из града:
Код душмана паника завлада.
Нечему се бојник досјетио,
На нешто се ново одлучио:
Рањенике своје покупио, 110
У Карловац болницу их шаље,
Није лако, ал’ не може даље.
То бијаше понајвеће чудо
У то вријеме крваво и лудо
Кад усташе по Кордуну клаше, 115
Рањенике наше убијаше.
Глас допаде Томашевић Јови
Да поворка чудна друмом плови;
На застави црвен крст се вије,
Ког Павелић признавао није. 120
Под барјаком јече рањеници,
Домобрани, Антини војници.
Ал’ је Јово витешко кољено,
Кроз страже их своје проводио,
Још им јунак пропусницу дао 125
Да им не би неко на пут стао.
Јовица је учинио право,
Партизанско име освјетлао.
Нека чује усташа проклети
Да с’ партизан рањеном не свети. 130
А сад, браћо, оставмо колону,
Вратимо се опет гарнизону
Ког невоље неће да се мане:
Домобран’ма понестало хране.
Авион им храну донесао 135
И пакете по снијегу бацао.
Само, браћо, што подаље пане,
То запане наше партизане.
Партизани зову домобране
Да јалове борбе се окане, 140
Ал’ су тврди, неће се предати,
Него мисле како ће бјежати.
Чују топа што с Бовића туче,
Хоће банда да нам се извуче;
Дванаестог јануара бише, 145
Не могоше издржати више;
Јутром рано у четири сата
На Војнићу отворише врата,
Дигоше се Хитлерове слуге
Да с’ домогну жељезничке пруге: 150
Мисле тамо партизана нема
Него Мошков славолук им спрема.
Сада они на јуриш пођоше,
Партизански обруч проломише;
Партизани с пута се склонише, 155
На Црквиште банду пропустише.
Ту је био Томашевић Јово
Ког не плаши пушка ни олово.
С њим је свега двадесет јунака,
А у банде пет стотин’ војника. 160
Грми, сијева, далеко се чује
И Петрова гора одјекује.
Виче бојник: „Напред! јер за ноћи
Ми морамо у Утињу доћи!“
Друг Ћаница више пруге био, 165
Ту је сзога штаба ударио;
Два курира то је све од штаба
Јер код њега не сједи се џаба.
Кад глас стиже, довати се крила
Коња бијела, бржи него вила, 170
Диже своје соколове љуте:
„Брже, браћо, пресјецајте путе!“
Бјелац носи, Ћане руком маше,
По селима диже рогуљаше.
Кокирево, Буковица село 175
Потрчаше на Утиња Врело.
По Утињи и околној страни
Већ су људе дигли партизани.
Пеко носи копље ил’ сјекиру,
Ил’ рогуље, ил’ тешку ћускију, 180
Слободе се зажељели јако
Па оружје граби свакојако;
Свак је тако у борбу пошао
Не би ли се пушке докопао,
Јер док траје фашистичког врага 185
Ту од пушке нема већег блага.
Посједоше кланце и врлети
Да помогну партизанске чете.
Сто двадесет партизана било,
Бусију је добру ухватило. 190
Домобрани на нишан стигоше,
Партизани ватру отворише.
Чет’ри сата бој се бије љути,
Већ су свуда пресјечени пути.
Из свег гласа повикао Ћане, 195
На предају зове домобране,
Ал’ гадови предати се неће,
Него пуца и напред се креће;
Већ су многи мртви и рањени,
Снијег се свуда од крви црвени. 200
Наше чете на јуриш кренуше,
Домобрани тад се препадоше.
Ту излаза више не бијаше:
Партизан’ма сви се предадоше,
Пет стотина војске се предаде, 205
Све оружје у руке нам даде.
Сад да видиш среће и весеља
Кад се наша испунила жеља,
Кад Ћаница позива цивиле
Па им даде нове карабине. 210
Остављају копља и рогуље,
Права војека ствара се од руље.
Од радости, браћо, и милине
Нови борци љубе карабине;
Сваки иде чете командиру 215
И прихвата војну дисциплину.
Домобране ондје постројише,
У Војнић их свију повратише.
Рањеника четрдесет бјеше,
Партизани ране им превише, 220
Превише их па их нахранише
И у топле собе их смјестише.
Кратко вријеме у Војнићу били,
Домобране ту су постројили,
Одвојили усташе, жандаре, 225
Окорјеле те крвнике старе,
Јер посебно њима суд ће бити,
А све друге кући ће пустити.
Ту су, друже, наши команданти
Који ће им говор одржати. 230
Говорили Ћане и Манола,
Постројена колона слушала.
Нашу борбу објаснише свима,
Ђе је мјесто свим родољубима.
Заробљене зову домобране 235
Да се јаве сад у партизане.
Домобрани само на то ћуте,
Тешке мисли по глави се муте.
Тад домобран један вако каже:
„Ви не знате за невоље наше: 240
Ко вам приђе сазнаће усташе,
Шта ће бити од дјечице наше?
Усташе ће у логор их слати,
Одакле се мало живих врати.“
Кад то, браћо, чули партизани, 245
Усташе су на смрт осудили,
Домобране кућама пустили
Нека свуда упознају људе
Да праведно партизани суде.
А сад чујте, моја браћо драга, 250
Ђе је наша партизанска снага,
Ђе ј’ правило партизанске части:
Рањенога противника спас’ти.
Снијег свуда и велика зима,
Рањеника четрдесет има. 255
Партизани прави људи били,
Саонциа доста набавили,
У Карловац све их отпремају
Нек се лијече и право казују,
Нека славе нашу Компартију 260
Која зове да се сјединимо
И туђина из земље гонимо,
У љубави к’о браћа живимо.
Сад да видиш, побратиме мили,
Кад смо ову битку задобили 265
И оружја много освојили,
Стварају се нови батаљони,
По Кордуну крећу у колони.
Жарко сунце Кордун обасјало,
Посље плача све је запјевало; 270
Пјева село и Петрова гора,
Па и камен запјевати мора;
Сада пјева и соко на грани,
Ништа више није као лани
Када смо се голоруки крили, 275
Сузе лили, гробове бројили,
Крв је текла, ми немоћни били.
Сад митраљез бије с наше стране,
Партизани душмане тамане.
Из крвника сада крвца тече 280
И његова мајка сад лелече.
Сад фашиста знаде што је јао,
Жање душман што је посијао.
Народ кличе: „Мира бити неће
Док фашиста нашом земљом креће! 285

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 322-330.