Дѣвојка куне косу
| Дѣвојка куне косу Писац: Јован Суботић |
Дѣвојка јe своју косу клела:
Косо моја вода те однела,
Нашто си се јадна угледала,
Кад си мени до пете нарастла,
Те с' немогу изспавати млада.
Док с' разплетем, поноћ превалила,
Док с' оплетем, родило се сунце.
Хоћу узет' оштре маказице,
Одрезаћу т' до сама потиљка,
Да c' јeдаред јa наспавам млада.
Говори јoј козарче из луга:
Oј дѣвojкo, убила те туга,
Није теби твоја коса крива,
Већ јe теби твоја мајка крива,
Што те роди једну саморану.
Сестре немаш, а снашице немаш,
Да т' помогну косу разправити.
Већ хајд' самном у моје дворове,
У мене су четири сестрице,
И три снахе скоро доведене,
Сваки дан ће друга да те двори,
Да те плете, и да те разплиће,
Да ти стере мекане душеке,
И покрива свиленим јорганом.
Одговара лѣпота дѣвојка:
Ид' одатлѣ млађано козарче,
Волѣла бих и главу одсѣћи,
Него ићи на четир заове,
И јетрве од мене старије.
- 17. Јул. 1857.
Извор[уреди]
Јован Суботић. 1858. Дѣла Јована Субботића. Књига I. Пѣсне лирске. Карловци. стр. 49-50.
|