Ђе 'но синоћ вечер вечерасмо,
Ту ми бјеше лијепа ђевојка.
Ћа јој рећи: гледај ме, ђевојко,
Ма не смијах, е јој бјеше мајка,
Него рекох: дај ми пит', ђевојко. 5
Јунаку је Бог и срећа дала,
Те у двору ладне воде нема,
Ни у двору ни ублизу двора,
Него ларго у гори зеленој.
Узе кондир лијепа ђевојка, 10
Па полеће лугом пјевајући
За њом момче коња играјући,
Сретоше се у гори зеленој,
Па ми момче говори ђевојци:
„Драга моја, мене боли глава.“ 15
А она му проговара млада:
„Ја те немам су чим извидати,
„Стара су јој биља погинула,
„А нова јој нису процавћела.“
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 397.
