Дјевојка је бору говорила:
— Расти боље, мој зелени боре!
Не расти ми граном у ширину,
већ ми расти врхом у висину,
да се попнем теби на висине, 5
да ја гледам мору на ширине,
вози ли се по мору ђемија?
Сједи ли ми драги на шиљтету?
Игра ли му видра на кољену?
Пјева ли му булбул на перчину? 10
Уздише ли, помиње ли драгу?
Али, бој се, и не хаје за ме!
Нешто јој се из горице јави:
— Грјешно збориш, лијепа дјевојко!
И синоћ те драги спомињаше 15
с јаранима рујно пијућ’ вино:
— Здраво си ми, моја мила мајко!
Ни у здравље моје, ни у твоје,
већ у моје лијепе дјевојке!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 714.
