Ђевојка је жути невен брала,
У невену љута змија спава,
Ђевојка јој црне очи вади,
Па и(х) носн занаџији Јови:
Занаџија, тако ти заната,
На дер теби очи од змијице,
Па ти сакуј девет прстенова,
И деоету бурмицу од злата,
Што ли теби и остане злата,
Окрени га себи око врата.
Ал’ говори занаџија Јово:
Бога теби лијепа ђевојко,
На дер теби једно повјесамце,
Па ми откај гаће и кошуљу,
Што ли теби и остане платна,
Окрени га себи у дарове. —
