Прођох кроз гору, не знам кроз коју;
Сретох ђевојку, не знам ни коју;
Стах јој на ногу, не знам на коју;
Рече ђевојка: „Нуто ђидије,
„Нуто ђидије, што не мирује! 5
„Ваља му дати муке велике;
„Муке велике, јарње печено,
„Јагње печено, ножа не дати,
„Нека ђидија зубим' потеже,
„Нека се мучи, док се научи. 10
„Ваља му дати још више муке,
„Још више муке, вина барјело,
„Вина барјело, чаше не дати,
„Нека ђидија барјелом пије,
„Нека се мучи, док се научи. 15
„Ваља му дати муке највише,
„Муке највише, младу ђевојку,
„Младу ђевојку, јорган не дати,
„Нека је ђидија собом покрива.“
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 438.
