Душан Силни/6

Душан Силни
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ПОЈАВА 6

ПОЈАВА 6
ОЛИВЕР, ХРЕЉА, ДЕАН, АНДРИЈА МУСАЋ и прећашњи. Ушавши, стану на противну страну.

ХРЕЉА (Став измећу једних и других):
Данас је тако свечан дан, а ви тако мрки, господо. Кад нећете ви; ја, старац прилазим да вас поздравим. (Пружа руку, коју Бранко Младеновић и његова два друга хладно прихвате). У лицу тако мирни, у понашању хладни, а дланови вам жеравица.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Да нам се дотакнеш образа, остио би жар.
ХРЕЉА (С чућењем):
Горе вам образи?
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Јест,... Од стида!...
ХРЕЉА:
Стида? .
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
И од гнева! Стид, што на своме огњишту постасмо тућинци; гнев, што нам отпорне руке везује послушност краљу.
ОЛИВЕР:
И мудрост, господо!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ (Презриво):
Мудрост?
ОЛИВЕР:
Ви сте први синови краљевства, у вама тече стара племенита крв...
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
Народна крв!
ОЛИВЕР:
Властела је народ; ако смотрено хори добрим путем, народ је сретан. Држимо се стаза, које пред нама крчи краљ!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Које крчите ви!
ОЛИВЕР:
Не чините неправде господину краљу. Он је моћ, од које позајмљујемо малену нашу снагу. Његова велика воља нама, верним послушницима, закон.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Али је тај закон увек у присном сродству са вашом вољом. Мудри сте господо, али и провидни! Ми вам не верујемо.
ХРЕЉА:
Неправда.
ОЛИВЕР:
Не губитак државни. Преполовљено јединство, црвоточина престолу. Желите ли да се сруши — наставимо раздор.
ХРЕЉА:
Послушајмо се, господо!
АЛТОМАН:
А да шта друго радимо: слушамо!
БРАНКО РАСИСАЛИЋ:
И ћутимо.
ХРЕЉА:
Онда још на часак слушните и ћутните. Ако желите да опет западнемо у облапорну чељуст Византије, онда се разиђимо! Заборавили сте, како суди Грк.
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
Грк је у кући.
(Вратко и монах Сава појаве се на вратима. Застану.)
ХРЕЉА:
Кантакузин ха, ха, ха! Император беспрестолни, кога ми ваља да попнемо на постоље. Кога посадимо ми, оном ћемо, кад је непослушан, доле! Чујте, сами смо овде: (тише): Кантакузин је потребан претеча нашег господства у Византији. Само радимо мудро и ходимо сложно!
БРАНКО МЛАДЕНОВИЋ:
И онда ће, дабогме, Хреља Драговоља, који је сад само протосеваст, назути црвене сандале и обући ћесарски стихар. Пусто ти је слово, благонадлежни ћесаре! (Смеје му се у лице са својим друговима).
ХРЕЉА (Ганут, гледа их подуже):
Црвени се надали, стихари, господство, власт? Варате се, племенита господо, варате се! Давна сам прогнао из срца блага земаљска. Ево вам протосеваста бацам под ноге! (Хитне са се отпашни мач). Згазите га! Стајем ли вам на стопе? У моме Риму, у планини склонићу се и молити Богу за вас! (Полазећи). Збогом! Прошћавајте изнемогломе борцу! (Сви га, међутим, гледају и слушају с изненађењем и чуђењем.)
ОЛИВЕР (Жестоко):
Стани добра старино! Праштање је у твојој руци, у њиховој молби за извину. Толико горчине, господо, и то данас кад у овим узвишеним одајама треба да пева свечана радост! Само непознавање намера краљевих и изопачено схватање свога положаја може говорити тако као ви! Смејати се старини кад вас не вређа — грубоћа и грех! Мени се чини, господо, да сте улазећи заборавили пред вратима стид!
АЛТОМАН:
Сувише си замахнуо, господине Оливере! (Исуче сабљу) Брани се!
ОЛИВЕР (Хладно):
Зар овде?
ХРЕЉА:
Мене ради? Ја сам звезда која тражи запад свој. Мир мећу вама (Оде).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.