Dušan Silni/6
| ←POJAVA 5 | Dušan Silni Pisac: Milorad Popović Šapčanin POJAVA 6 |
POJAVA 7→ |
POJAVA 6
OLIVER, HRELjA, DEAN, ANDRIJA MUSAĆ i prećašnji. Ušavši, stanu na protivnu stranu.
HRELjA (Stav izmeću jednih i drugih):
Danas je tako svečan dan, a vi tako mrki, gospodo. Kad nećete vi; ja, starac prilazim da vas pozdravim. (Pruža ruku, koju Branko Mladenović i njegova dva druga hladno prihvate). U licu tako mirni, u ponašanju hladni, a dlanovi vam žeravica.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Da nam se dotakneš obraza, ostio bi žar.
HRELjA (S čućenjem):
Gore vam obrazi?
BRANKO MLADENOVIĆ:
Jest,... Od stida!...
HRELjA:
Stida? .
BRANKO MLADENOVIĆ:
I od gneva! Stid, što na svome ognjištu postasmo tućinci; gnev, što nam otporne ruke vezuje poslušnost kralju.
OLIVER:
I mudrost, gospodo!
BRANKO MLADENOVIĆ (Prezrivo):
Mudrost?
OLIVER:
Vi ste prvi sinovi kraljevstva, u vama teče stara plemenita krv...
BRANKO RASISALIĆ:
Narodna krv!
OLIVER:
Vlastela je narod; ako smotreno hori dobrim putem, narod je sretan. Držimo se staza, koje pred nama krči kralj!
BRANKO MLADENOVIĆ:
Koje krčite vi!
OLIVER:
Ne činite nepravde gospodinu kralju. On je moć, od koje pozajmljujemo malenu našu snagu. Njegova velika volja nama, vernim poslušnicima, zakon.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Ali je taj zakon uvek u prisnom srodstvu sa vašom voljom. Mudri ste gospodo, ali i providni! Mi vam ne verujemo.
HRELjA:
Nepravda.
OLIVER:
Ne gubitak državni. Prepolovljeno jedinstvo, crvotočina prestolu. Želite li da se sruši — nastavimo razdor.
HRELjA:
Poslušajmo se, gospodo!
ALTOMAN:
A da šta drugo radimo: slušamo!
BRANKO RASISALIĆ:
I ćutimo.
HRELjA:
Onda još na časak slušnite i ćutnite. Ako želite da opet zapadnemo u oblapornu čeljust Vizantije, onda se raziđimo! Zaboravili ste, kako sudi Grk.
BRANKO MLADENOVIĆ:
Grk je u kući.
(Vratko i monah Sava pojave se na vratima. Zastanu.)
HRELjA:
Kantakuzin ha, ha, ha! Imperator besprestolni, koga mi valja da popnemo na postolje. Koga posadimo mi, onom ćemo, kad je neposlušan, dole! Čujte, sami smo ovde: (tiše): Kantakuzin je potreban preteča našeg gospodstva u Vizantiji. Samo radimo mudro i hodimo složno!
BRANKO MLADENOVIĆ:
I onda će, dabogme, Hrelja Dragovolja, koji je sad samo protosevast, nazuti crvene sandale i obući ćesarski stihar. Pusto ti je slovo, blagonadležni ćesare! (Smeje mu se u lice sa svojim drugovima).
HRELjA (Ganut, gleda ih poduže):
Crveni se nadali, stihari, gospodstvo, vlast? Varate se, plemenita gospodo, varate se! Davna sam prognao iz srca blaga zemaljska. Evo vam protosevasta bacam pod noge! (Hitne sa se otpašni mač). Zgazite ga! Stajem li vam na stope? U mome Rimu, u planini skloniću se i moliti Bogu za vas! (Polazeći). Zbogom! Prošćavajte iznemoglome borcu! (Svi ga, međutim, gledaju i slušaju s iznenađenjem i čuđenjem.)
OLIVER (Žestoko):
Stani dobra starino! Praštanje je u tvojoj ruci, u njihovoj molbi za izvinu. Toliko gorčine, gospodo, i to danas kad u ovim uzvišenim odajama treba da peva svečana radost! Samo nepoznavanje namera kraljevih i izopačeno shvatanje svoga položaja može govoriti tako kao vi! Smejati se starini kad vas ne vređa — gruboća i greh! Meni se čini, gospodo, da ste ulazeći zaboravili pred vratima stid!
ALTOMAN:
Suviše si zamahnuo, gospodine Olivere! (Isuče sablju) Brani se!
OLIVER (Hladno):
Zar ovde?
HRELjA:
Mene radi? Ja sam zvezda koja traži zapad svoj. Mir meću vama (Ode).
|