Душан Силни/1

Душан Силни
Писац: Милорад Поповић Шапчанин
ПОЈАВА 1

ЧИН ПРВИ
Дворана византијско-романска. На задњем стубу десно, Богородица троручица с кандилом пред њом.

ПОЈАВА 1
ТЕОДОРА и МИЛИЦА. Обе се занимају везом..

ТЕОДОРА:
Ја сам већ готово болесна од нестрпљивости.
МИЛИЦА:
Ја не.
ТЕОДОРА:
Једва чекам да стигне наш велики гост.
МИЛИЦА:
Кантакузин?
ТЕОДОРА:
Јест. На састанку, на Пауну пољу, уречено да походи наш двор. Зато царица похита да га дочека. Сви ћемо обући свечано рухо. Које ти радије облачиш: српско или грчко?
МИЛИЦА:
Наше.
ТЕОДОРА:
А ја грчко. Ето сам Бугарка, а чудо волим све што је византијско. Можда зато више марим и нашу господу... али, чекај, право да ми кажеш, што ћу те питати.
МИЛИЦА:
Да чујем.
ТЕОДОРА:
Коју господу више волиш, српску или македонску?
МИЛИЦА:
Српску.
ТЕОДОРА:
А ја македонску. Јеси јш била кадгод у Византији?
МИЛИЦА:
Никад.
ТЕОДОРА:
А у Солуну?
МИЛИЦА:
Ни тамо — само у Серезу.
ТЕОДОРА:
Серез је мали трг према овим царским градовима. Кад год затворим очи, а ја сањам о њима, па и нехотице се запитам: Теодоро, зашто ниси Гркиња? Би ли и ти волела да си Гркиња?
МИЛИЦА:
Не.
ТЕОДОРА:
Да ти није од српске господе већ ранио срце?
(Појави се у дну ставилац Лазар. Видев Милицу, стане. Погледи им се сусретну. Он, од Теодоре невићен, ишчезне. Милица спусти очи.)
ТЕОДОРА:
Ти им не одговараш?
МИЛИЦА:
Не одговарам.
ТЕОДОРА:
И ћутање је одговор. Ако се мене бојиш, можеш слободно отворити кљуњић, плашљива голубице моја. Ја сам одавна готова са својим златним мрежама; чим их хитнем, довршен лов. Ако би те занимало, могу ти поверљиво и пришапнути. Ко се боји, тај се поштама тајнама; ја се не бојим, и ево ти говорим отворено: ја љубим.
МИЛИЦА (Радознало и плашљиво):
Љубиш?
ТЕОДОРА (Иронично смешећи се):
Опрости ми, употребљени израз рђав је. Јасније говорећи: бацила сам око на Семшу.
МИЛИЦА:
Царева брата?
ТЕОДОРА:
Јест, и он ће бити мој.
МИЛИЦА:
А љубиш ли га?
ТЕОДОРА:
За сад још не могу казати: да. Кад време и на то доће, ако ме буде заслужио, и волећу га. Дотле не пристоји се нама, великим властелинкама, ограничавати слободу наших срца. Обавезе срце понижавају висину достојанства, а често — досадне су. Мој ти савет: не приноси срца на жртву — никоме!
МИЛИЦА (Испусти вез).
ТЕОДОРА:
Подитни га, подигни! Али, ако је и твоје срце случајно склизнуло на низину, дигни га! Кад је уз нас независност, онда су наша освајања успешна. Дај ми руку; овако је предузеће јаче у савезу.
МИЛИЦА (Непомично гледа у вез).
ТЕОДОРА:
Добро! Сваки по свом нахођењу. (Подсмешљиво). Одох царици. (Оде).
МИЛИЦА (Скочи):
Ужасна девојка! Гле како рије у мени њезина отровна реч! (Стане пред икону и скрсти руке).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.