Dušan Silni/1
| ←Lica | Dušan Silni Pisac: Milorad Popović Šapčanin POJAVA 1 |
POJAVA 2→ |
ČIN PRVI
Dvorana vizantijsko-romanska. Na zadnjem stubu desno, Bogorodica troručica s kandilom pred njom.
POJAVA 1
TEODORA i MILICA. Obe se zanimaju vezom..
TEODORA:
Ja sam već gotovo bolesna od nestrpljivosti.
MILICA:
Ja ne.
TEODORA:
Jedva čekam da stigne naš veliki gost.
MILICA:
Kantakuzin?
TEODORA:
Jest. Na sastanku, na Paunu polju, urečeno da pohodi naš dvor. Zato carica pohita da ga dočeka. Svi ćemo obući svečano ruho. Koje ti radije oblačiš: srpsko ili grčko?
MILICA:
Naše.
TEODORA:
A ja grčko. Eto sam Bugarka, a čudo volim sve što je vizantijsko. Možda zato više marim i našu gospodu... ali, čekaj, pravo da mi kažeš, što ću te pitati.
MILICA:
Da čujem.
TEODORA:
Koju gospodu više voliš, srpsku ili makedonsku?
MILICA:
Srpsku.
TEODORA:
A ja makedonsku. Jesi jš bila kadgod u Vizantiji?
MILICA:
Nikad.
TEODORA:
A u Solunu?
MILICA:
Ni tamo — samo u Serezu.
TEODORA:
Serez je mali trg prema ovim carskim gradovima. Kad god zatvorim oči, a ja sanjam o njima, pa i nehotice se zapitam: Teodoro, zašto nisi Grkinja? Bi li i ti volela da si Grkinja?
MILICA:
Ne.
TEODORA:
Da ti nije od srpske gospode već ranio srce?
(Pojavi se u dnu stavilac Lazar. Videv Milicu, stane. Pogledi im se susretnu. On, od Teodore nevićen, iščezne. Milica spusti oči.)
TEODORA:
Ti im ne odgovaraš?
MILICA:
Ne odgovaram.
TEODORA:
I ćutanje je odgovor. Ako se mene bojiš, možeš slobodno otvoriti kljunjić, plašljiva golubice moja. Ja sam odavna gotova sa svojim zlatnim mrežama; čim ih hitnem, dovršen lov. Ako bi te zanimalo, mogu ti poverljivo i prišapnuti. Ko se boji, taj se poštama tajnama; ja se ne bojim, i evo ti govorim otvoreno: ja ljubim.
MILICA (Radoznalo i plašljivo):
Ljubiš?
TEODORA (Ironično smešeći se):
Oprosti mi, upotrebljeni izraz rđav je. Jasnije govoreći: bacila sam oko na Semšu.
MILICA:
Careva brata?
TEODORA:
Jest, i on će biti moj.
MILICA:
A ljubiš li ga?
TEODORA:
Za sad još ne mogu kazati: da. Kad vreme i na to doće, ako me bude zaslužio, i voleću ga. Dotle ne pristoji se nama, velikim vlastelinkama, ograničavati slobodu naših srca. Obaveze srce ponižavaju visinu dostojanstva, a često — dosadne su. Moj ti savet: ne prinosi srca na žrtvu — nikome!
MILICA (Ispusti vez).
TEODORA:
Poditni ga, podigni! Ali, ako je i tvoje srce slučajno skliznulo na nizinu, digni ga! Kad je uz nas nezavisnost, onda su naša osvajanja uspešna. Daj mi ruku; ovako je preduzeće jače u savezu.
MILICA (Nepomično gleda u vez).
TEODORA:
Dobro! Svaki po svom nahođenju. (Podsmešljivo). Odoh carici. (Ode).
MILICA (Skoči):
Užasna devojka! Gle kako rije u meni njezina otrovna reč! (Stane pred ikonu i skrsti ruke).
|