Дум Кеко
| Дум Кеко Писац: Иво Ћипико |
Дум Кеко
Усријед најжешћега јулскога кријеса повратио се у село, са свога пошљедњега »пелегринаја«. Тим именом крстијаше своја подуља избивања из села по туђим мјестима.
— Фаљен Исус! — гласно назва сусједи Мари, да га и други по двору чују.
Она му се лагано поклони, подсмјехну се и одврати развучено :
— Добро нам дошли!
— А ча је од ње? — упита, на око смутивши се, и крену главом прама својој кући.
— Ча је: невоља и старост, куд ћеш горе! ? Он умуче и, жмиркајући, приближи се сусједи.
— Приправи чагод за вечеру, — шапну јој. — На!
Те осврћући се уоколо, да га ко не гледа, пружи јој нешто новаца.
Па уљезе у кућу, слеже се, и с леђа распрти бреме. Из добро увезане вреће извуче дрвену црквицу, постави је на ње пријестоље; отвори враташца, а између сијасет понамјештених свјећица показа се икона Блажене Госпе. Још нешто помјештаваше, док се из крајњега дијела куће чу нечији глас онако по прилици, као пијевац, када ће да закукуриче па га дјеца преплаше и омету.
Дум Кеко се намршти и погледа правце онамо. Па попође и застаде насријед куће, а кратковидним разроким очима, дебелих вјеђа и закржљавих трепавица, непрестано жмири.
Најпоолије скиде са прсију велики сребрни крст и свуче горњу поповску хаљину.
— Ух! вруће! — гунђа кроз зубе, и примиче се ка жениној постељи.
Суха блиједа прилика натегом се стаде надизати, а лијева рука јој виси мртво низ постељу, упиљила у њ своје велике млаке очи, у којима још једва тиња искипјели живот.
— Ча? . . . удија очима питаш? — говори јој и нагну се нада њу, да је боље разгледа.
Жена сабире у се оно мало снаге и очито се напреже, да проговори.
— Нима никога ... — раскидано, танким гласом и муком изрече.
— Па ча ћу ти ја? . . . Ваља да грем за крухом, — замљеска он љутито дебелим усницама, и одмаче се од кревета.
Искипјела болесница пану наузначице, упиљи се у њ и прати га по кући својим великим млаким очима.
— Ух! вруће! — једнако се по кући чује његов опори глас, и једнако брише зној са дебелих образа; мјести се по кући и завирује напоље кроз на по отворена врата.
А поподневно сунце упекло, упрло у кућу, и дуги тракови натискују се кроз пукотине, и пружају по тлеху; изванка се чује разговор, а споља, из даљега, једногрла, суморна пјесма . . .
Испред куће, по дворишту, неко хода.
Дум Кеко часом ослушкује, уозбиљи се, пожури, клече пред црквицу и побожно поче молити : »Здраво Марија«.
Уђе сусједа Маре.
— За вечеру купила сам бакаларић, — рече с врата.
Он се обрну, накриви главу, и једнако мумајући молитву, кретом руке даје јој знак да га не буни.
— Ђавле! Ко ти ча вирује! — љути се сусједа већ замаглених очију, па пође прама постељи болеснице. — Бидна! — рече као за се.
Дохвати из дубине у зиду чашу, испуњену с два прста млијека и принесе је к устима болеснице.
Она мирује, тек видљиво замјеће очима и једнако опет непомично гледа.
Сусједа одмахну јој с лица двије мухе. Зазујаше живо, док се, домало, наново навратише и зуком облијећу јој око ознојене главе.
Дође и Дум Кеко.
— Ча ти се чини? — пренављајући се упита..
— Не видиш, да је замрла?
— Ни, чини ти се . . . А је ти дава чагод потештат?
— На, — обрну се сусједа, — даће за твој липи образ!
Дум Кеко преврну разроким очима, и ружно замлеска дебелим усницама, но не рече ни ријечи. Најпослије сусједи додијало се гледати у болесницу, те изиђе.
Дум Кеко часом постоја, онако беспослен; затим се смисли, дохвати мали сто и пренесе га пред кућна врата; чврсто га постави на мјесто, у мурвин осјен, па се поврати у кућу, да донесе хартију и све потребно за писање. Помакавши к себи сто, сједе на кућни праг и поче писати.
Он увијек има да по штогод ради. По највише саставља молбенице на разне области, каткада у своме послу, а каткада и за сељаке: и засве не може се живити!
Чега се свега није он прихваћао да се помогне и обезбиједи у старости. У младости, још док су учионе биле под опћинском управом, од кројача постао је изнебуха учитељем. Потле, када се школе преуредише по некој новој заплетеној основи, отпустише га. А кроз то вријеме бијаше се и оженио, народило се дјеце, потребе све веће и није било друге, ваљало се прихватити старога кројачкога заната да се некако преживе. Но зарада бјаше тако рђава, да је он неколико пута, да се само добро насити, за чим је толико жудио, препродао другоме робу, што му је сељаци на кројење донашаху.
Једне недјеље неки тежак упознао је на своме сумјештанину јакету од исте робе, што је он бијаше предао Дум-Кеку. Њега је варао, и извињавао се свакојако, а сада ето је на другоме.
— Бога ми, ова ти је јакета од моје робе. Је, ка да је видим, — рече он пред црквом ономе сумјештанину.
— Не знам, брате, купио сам је, учињену, од Дум-Кека, — одврати онај.
Људи се уоколо најприје чудили, а у задњу почели се смијати.
Те недјеље Дум-Кеко није изишао из куће, тек кад је замрачило, као по сировој кожи, дошуља се до у најближи дућан, купи круха и бочицу уља, и одмах одмагли у мрак, вукући се уза саме куће.
Такових стицаја било је и сувише, и догоди се, те онај преварени и још један му друг дочекаше га, притиснуше и избише, да се је надалеко селом чуло запомагање.
И људи се отуђише од њега — и све су му мање носили робу, па зарада бијаше све то слабија, ваљало се је чега другога латити, што ће бити зафалније и берићетније.
Покуша и удеси како је ваљало да буде.
Редом шест дана затвори се у кућу, и тих дана живљаше о круху и води. Ни с ким није разговарао, па се и од жене за то вријеме одвојио био. Скрушено, оборених очију гледаше преда се, а спаваше на тврдом тлеху.
Жена му, жива паћеница, хтјела је у неколико наврата заметнути с њиме разговор, да избије из њега ако ће и циглу ријеч. Залуд, он се на њу већ не издире, не туче је, само гледа у земљу, моли и непрестанце се крсти.
Најпослије издржа шестодневно искушење и седмога дана у недјељу, пред велику мису, обуче дугу поповоку хаљину, стави на прси велики сребрни крст и изиђе из куће.
Чељад, запањена, огледала се за њим. Он погурен, мирно гледа преда се и вели: »Фаљен Исус !« и дјетету које у путу сретне, и одмиче узбрдицом.
На мјесним вратима, пре него што ће унићи окрете се према сакупљеноме свијету, умилно погледа и прекрсти га крстом.
Преко велике мисе покорнички пред цијелим се народом причестио, те још дуго заостаде у цркви лижући и љубећи отаре. Тек око сата поподне убрза у кућу испред нешто дјечурлије, која га је радознало ишчекивала да се чуда нагледа.
. . . Од тога дана селом се пронио глас, да се је Дум-Кеку приказала Блажена Госпа, и збиља, започе тада његов хаџилук у мјесту и по туђему свијету.
Из почетка, за дуље времена, посао се бијаше добро упутио. Но људи — као људи, химбени и завидни туђој срећи, почеше сумњати у његову побожност а и власти се досјетише да врше своју дужноот.
С њихове стране заредише прогонства; морао је по мјестима, од страха испред жандара, носити своју црквицу сакривену у врећи; па и тому се досјетише, затворише га неколико пута; но он се не да и, ако га из затвора отпусте, на ново наставља света обилажења.
И једнако се тужи и пише молбенице на духовне и свјетовне власти, и у свакој при крају пита : »Је ли могуће, да је забрањено испуњавати завите и слушати свете заповиди Блажене Госпе?«
Управ сада саставља молбу на бискупски ординаријат, да му дозволе свети »пелегринај«. Молбу облаже разним документима, а прилаже и пошљедњу љечничку свједоџбу, потписану од два вјештака, у којој се свједочи, да је тако звани Дум-Кеко религијозни манијак. Пише је помњиво, а била би исписана чистије и разговјетније, да га мухе не ометају, оштро зује, облијећу око њега, и долијећу на саму хартију. Па онда силни га је зној облио; за све што га кретом главе стреса, једнако по која капљица падне на хартију, разлије се по њој и испрља је.
Силне разлоге навађа, да поткријепи своју молбу, а навлаш истиче млитавост пука у вјери и вели : »Ко ће ми забранити ово Божје посланство, којим ме је удостојила блажена Госпа!«
Кад је довршио, увиди, да је молба непристојна, и науми, да је на чисто препише.
Међутим часом се подиже и опружи: додијало му дуго сидјети. Па попође по дворишту и завири кроз врата сусједине куће.
— Јеси ли метла бакалар мочит? — упита бесвјесно, још замишљен о разлозима у молби.
— Сада ћу га натућ — одговори изнутра сусједа.
Он опет приђе к столу и сједе на праг, боље заврне рукаве од кошуље и поче преписивати.
Но још омамљује спарина, још мухе облијећу, а на путу и по двору купе се дјеца: смију се, грде и лармају!
Све га то узнемирује, а одбљесак сунца дражи му очи, и засљепљује вид. Повије над очи обод на клобуку, гунђа нешто кроз зубе и — пише даље.
А сунце запада, сјајни ждраци блиједе — и врућина попушта . . .
По путу се заустављају жене и разговарају, а сусједа на кућноме прагу натукује бакалар.
Дум Кеко подиже главу.
— Ух! никада свршити!
И наново се наже над хартију, као да по њој нешто тражи, и брже пише.
Брзо је готов, јер већ на глас чита закључну ставку, док однекле на хартију паде овећи пиљак и одкотрља се са стола на земљу. Причини се, као да не хаје, па и не диже главу.
Но пиљци један за другим учесташе, сасу их се неколико по столу, а један удари у бочицу, и превали је.
Он се трже, љутито промрмља: — Проклети били! — и потрча с хартијом у руци ка страни, откуда су пиљци бацани.
Иза ћошка куће изађе преда њ опћински љечник. Он, бјесан и кратковидан, не уставља се, већ налијеће на њ . . .
Полако, домине Кеко ! — насмија се доктор Иво.
Дум Кеко успрену и часом блену у њ.
— Ништа кад сте ви! — рече и смири се.
— Нова молба, а? — пита доктор и дохвати за хартију.
Љечник чита и подсмјехује се, а Дум Кеко запр'о у њ очима, и прати га помњиво.
— Пустињак!? — озбиљно ће др. Иво, и поврати му молбу.
— Па то и јесам! . . . Видите документе . . .
— Знам, пусти ! — бранио се љечник, и, даље не обзирући се на њ, униђе право у кућу. Пође равно болесници.
Она је једнако лежала наузначице непомично, и гледала својим великим млаким очима у све, што јој је у једном правцу било на доглед.
Љечник прихвати њену искипјелу руку и, у исти час, обрну се к Дум-Кеку.
— Посве си је запустио!—рече му пријекорно.
— Ча говорите? — чудио се он.
Доктор је био на чисто да јој нема спаса, и мишљаше, да би боље било да једном доврши, да се јадница дуље не пати.
У кући се осјећао мртви мир. Сунце се смирило.
Доктор нареди да се отвори прозор и врата; сноп блиједе свјетлости разли се по кући све до болесничке постеље.
И све троје стоје онако без ријечи и гледи у болеоницу. А к њој се лагано примиче смрт, и она као да то разумије, већ се за њих не брине, мирна је и ко да једва ишчекује тај блажени час.
Па и они онђе сакупљени, исто тако осјећају. Љечник је већ давно прекрстио, знао је да јој не може помоћи; сусједи је већ досадило непрестано настојање; а он — он је желио, да буде слободан,, свој, а остави ову неблагодарну земљу . . .
И ето се примиче блажена смрт! А он погледа на љечника и у болесницу, па из њихових лица чисто нагађа радосну вијест.
Па ни страх га већ не мори; она не може да проговори, а није га брига, што свијет каже да јој је он смрт задао, кинећи је на сваки начин. . .
— Помолићемо се за њу, — рече тихо.
Отвори враташца на својој црквици, зажге све сввјећице, објеси о стране двије ниске злата и сребра, сами крстићи, прстени, игле, пуцета и минђуше; зазвони и звончић, што у црквици виси — и поче на глас молити.
Црквица се сјаји од запаљених свијећа, злато и сребро живо се одбљескује, а мрко лице Блажене Госпе тужно гледи . . .
Љечник и сусједа Маре, као сугестирани мишљу, прате молитве и стоје мирно иза њега. Но доктор Иво не издржа дуго, досјети се, поче се подсмјехивати, а за њим се поведе и сусједа Маре, засве што она на глас, једнако моли.
— Ову задњу »Ave Maria« изрецимо скрушено и свим срцем! — закључи молитве и озбиљно погледа на њих двоје.
И онда отпоче приповједати о своме светоме посланству, и био би дуго говорио, да га љечник не прекиде:
— А чије је оно злато?
— Блажене Госпе, — одговори он погнувши умилно главу. . . — То су дале побожне душе за живот. . . А видите ова два талира (и извади их из шкрабице), послаћу их сутра Госпи од Помпеја за дви мисе, тако ми је наређено !
Он је све то говорио озбиљно и није га бунило, што је знао да љечник сумња у његову овету мисију.
Па онда сасма мирно упита, што ће с болесницом.
— Реците, све ћу учинити, ча је могуће! . . Бидна може овако дуго кипит . . .
И пође по кући.
У то и љечник изиђе из куће.
Њих двоје стоје, неко вријеме, онако распуштени и ухињени док се она прва огласи:
— Пој' помолит се за покојнога Антона.
— Ча је умро ?
— Е. . . — одговори сусједа и пође к вратима. Он навуче на се поповску хаљину и објеси крст око врата. Па притворивши врата, погурен журно прође кроз двориште. Сусједа Маре, удовица, мјестила се часом по кући, па је стакнула огањ и надвисила воду с бакаларом, те кад је то средила, сједе на сандук — и чека. . .
. . . Она је у селу на рђаву гласу, премда је лозу вукла од добре породице. Још за живота човјекова, о њој се говорило, да је младићима милостива; а иза његове смрти, знало се је за сигурно да се код ње ноћу и куха и пије и калаши.
У кући је већ мрачно, но она није ужегла свијећу, вино је успављује, — те је до мало сједећке закуњала. . .
А Дум Кеко, док стиже у кућу покојнога Анте, клече и окрушено прихватл на вас глас други дио »Здраве Марије«.
Пошто се довршила посмртна молитва, чељад се смијући и бучећи, разилази, он би хтио неке задржати, извео би кратку проповјед, но нико се не зауставља; а чим изиђе из куће окупила га разуларена дјечурлија, па хечу за њим.
Он се потулио, испрвице као да не хаје, но дјеца једнако хечу и сустижу га. Њему дозлогрди, окрете се и стаде их проклињати с крстом у руци по латинским ламентацијама.
У ходу до куће паде му на памет да сврне у шјоре Кате, старјешине сестара Блажене Госпе од Кармена. Понио је собом бочицу, да му је уљем налије, јер је требало да цијелу ноћ гори кандиоце пред светом иконом.
Зовну је с улице.
— Нимам уља, — јави се с прозора, док га спази, досјетивши се по што је дошао. — Ма чекај, донићу ти. . . .
И нагло сиђе низ камене стубе. У мраку му утисне у руку киту цвијећа.
— На! метни прид Блажену Госпу. . . Нимам вримена, тежаци су ми у кући. . .
И остави га сама, а он љутит, стишћући у руци поклоњено му цвијеће, пожури кући.
Удовица Маре зачињала је бакалар, те чешњаков воњ заудара оштро по кући. Он тек што дође, нешто прогунђа, Че сједе сучелице њој.
Гладан је, осјећа сласт јела, па очима прати зачинбу у пуној здјели која се пуши. Примаче се ближе столу. Једући тресли су му се дебели образи; а сусједа остаде на ногама, лагано се пригиба и, по једва који комадић, ставља у уста, баш као да јој се неће.
Тек када се је заситио, сјети се да је вруће, свуче горњу поповску хаљину, па одахне и наступи здраво пробављање.,
Тада је и она до њега сјела, нешто се замислила и домало, жмирећи на њ, закуњала.
А он мирно сада гледа у скленицу цијела вина, по кашто наточи у чашу и пијуцка. Дуго тако сједи, и не смета му, што лампа дими и петролеј заудара. Постепено мисао му је све то јаснија, лијепо схваћа и гледа пред собом разне згоде из свога живота. Но сада га највише заокупља ова пошљедна и не може да јој се отме: чисто му се предсказује да ће наново блти слободан.
И не види у болесној жени друго него запријеку својим одлукама. Па душа му се и не угрожава код те помисли, већ се још и љути. А кад му паде на памет и синовља неблагодарност, оправдава себе и сву кривду сваљује на њега и на осталу чељад.
Опет помало пије, — и мисли: — Ето је за њу свијет говорио, да је трпљива као светица, да је права мученица, а сада је у невољи, на умору, па што је не помогну?
А син? —И чисто га испија срџба кад помисли на њега. Поред свега, што га је она, у бризи и невољи, одгојила, кидајући од својих уста и пошљедњи залогај, и бијаше пустила драговољно све њено да се прода, само да на дику буде, како је оно говорила, — па ето, како се је лијепо одужио; заборавио на њу, и нигда од њега никакове помоћи! А могао би: добро је намјештен, чиновник је —човјек од закона!
Писао му је да му је мајка опасно болесна, да је у невољи. Чекао и чекао, а одговора нема. Тек на друго писмо угледне особе из села, да му напише лист на своје име, дошао је одговор. Син се љути што му досађују; њему много треба. не може ништа послати, но поред свега, ако му отац запише ону кућу гдје станују, жртвоваће се и послаће штогод. А на крају листа још надодаје: »Чудим се што се тако угледна особа мијеша у наше кућне послове«. И Дум Кеко, кад на то мисли, чисто се срди, па се и сада презриво насмија.
— То је мој добри син! И тај је још виђен међу људима, и за њ кажу: »Човјек је од закона, није се у оца увргао!«
Тако њему пролази вријеме у свакојаким мислима, а сусједа до њега сједи, сањиво клима главом, по кашто је подигне, и погледа га као зачуђено, те опет затвори очи.
— Ча ти је ? — најпошље јави се он јаким гласом, и погледа у њу.
Она се прене, инстиктивно заглади расуту косу по челу и намрштена рече му да иде спати. Но он не хаје, познаје јој ћуд; примакне се ближе, обгрли је једном руком и привуче к себи.
Тако подуже стоје и нлшта не говоре. Обоје се часом забавило овако својим мислима. Она лијепо осјећа своју потиштеност, не мари га, но не може да му се отме: треба јој ослона у животу : а он похотљив за ужитком и смирењем, и срџба попушта, и страст га све јаче обузима — заборавља и опрашта свима. . .
А лампа дими, петролеј заудара, док се из собице зачу плач дјетета.
Она се на једном трже, диже се и пође у собицу.
— Пусти, нека плаче! — јави се за њом Дум Кеко.
Па се диже, баци преко себе поповску хаљину и изиђе из куће.
Сањив пређе преко дворишта, гурну у врата своје куће, и часом се устави на прагу. Но одмах, као да се је нечему досјетио, униђе унутра и затвори врата.
Сједе на постељу, и бјаше се почео свлачити, кад му на памет паде, да види болесну жену.
По соби се повлачила мека мјесечина, и захваћала је својом свјетлошћу један дио њене постеље. Није ужегао свјећицу, већ приђе и устави се код болеснице.
Лијева јој рука, у мјесечини, мртво, низ постељу виси. Он посматра ту руку, чуди се како је искипјела и продужила се, и чини му се, да се по њој модре набрекле жиле. Па онда гледи у њену главу, напреже се, но не разабира јој лица, јер јој лежи закриљено у осјени.
— Ча је ? — гласно се јави, и покрочи.
Но она не одговара. Он је ухвати за руку, намјером, да се одазове, или да се увјери да ли још живи.
Махом осјети хладноћу, тргне се, па пожури да донесе свијећу.
С лампом у руци, надвири се нада њу: лежала је мртва на постељи! . . . Укочила се, уста јој на по отворена, уснице јој се сузиле, изгледају као да дрхћу, као мучно јој, што пошљедњу ријеч не може изговорити! Очи упале, а дуге трепавице бацају по лицу осјен суре боје, онакав као што западом сунца, у увалама, пада по голоме испраноме стијењу.
Осјети празнину и пустош и запањен, држећи лампу у руци, стоји над њом.
Домало ослободи се и постави лампу на столицу. Из покојничина сандука извади чисту преобуку. Равнодушно подиже њено мртво тијело, журно с ње свуче испрљану, стару пртенину, и, премећући је с руке на руку, преобуче је у чисто. Затим, преобучену, постави је на постељу и пожури ка отвореном прозору.
На глас поче јецати и чељад сазивати. Нико се не одазива. Додуше његов глас чули су у сну сусједи али ко ће се разабрати иза сна, у саму љетњу зору. Засве он једнако јауче, а напољу тишина као тле, само што се из даљега чује, као посмртна пјесма, цвиљење попаца, но и оно освитком дана поступно замире.
И свиће, а нико од сусједа још не долази, премда се по кућама већ чује чељад.
Тада се смисли и маче с прозора, отвори враташца на црквици, ужеже свјећице, клече пред икону Блажене Госпе и зајеца. . .
У кућу прво уљезе сусједа Маре; он се причини, ко да је не види: она се пако притајила, па гледа у Госпину икону.
Најпослије се маче и пође покојничиној постељи.
— Умрла је, — рече као за се.
— Ко тић, бидна, на мојим рукама ! — одазове се он, иза ње.
И тако њих двоје стоје над умрлим тијелом, ништа не говоре, само што он каткада зајеца.
А дан се јавља и јутарња свјетлост увлачи се у собу; домало и сусједи се купе и редом завирују у мрца. Униђоше безбрижно и три страна младића. Пјевали су путем, па чувши жамор у кући, увратише се да виде шта се је догодило Дум-Кеку. На први мах усупнули се; испрвице се водио подмукли разговор, док се момци ослободише и унијеше у сакупљено друштво своје младићско весеље.
Најпослије, Дум Кеко је разабранији, па позове друштво, да се пред Блаженом Госпом окрушено помоле за покој њене душе — праве паћенице!
У то дан све то више осваја, споља се чује јачи жамор, и звона славе на велику недјељну мису. Сусједи се разилазе. . .
Дум Кеко уставља млађе, да се с њима договори да покојницу понесу на гробље. Но они не маре и одлазе, не давши му никакова одговора. То га смути — и љути се на људску неблагодарност.
— Све ћу продат и поћи у свит, међу друге људе! — говори сусједи Мари и шета по кући.
— А ко ће купити?
— Ја први, постељу! јави се с прага један од младића.
— Браво! И онако се брзо жениш, — опази сусједа.
Све троје приђе кревету покојнице да га боље разгледају. Пошто иако међу собом измијенише пар бесједа, младић углави погодбу и одреди дан, кад ће по њу доћи, те и он изиђе.
Њих двоје остадоше сами. Она се сневеселила, гледа у покојницу, а он се ушетао по кући и једнако јој говори:
— Продаћу све, само ћу собом понити Блажену Госпу! Ето, ча ме овде чека!?
И гледа у своју мртву жену и одсле нада се бољему животу, у туђему свијету.
Напомене
[уреди]- Први пут објављено у листу "Бранково коло", књ. VI, бр. 47 и 48, Сремски Карловци 1900; објавњено у збирци »Крај мора« М. Срп., књ. 4, Дубровник, 1911)
Извори
[уреди]- Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 395-413, Народна просвета, Београд.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.
|