Др (комедија у четири чина)/8
VIII
Госпође Протић и Спасојевић и Живота
Гђе ПРОТИЋ И СПАСОЈЕВИЋ (једновремено): Ми смо, поштовани господине, чланице управе одбора обданишта број девет. То обданиште...
ЖИВОТА: Пардон, госпође, изволите сести!
Гђе ПРОТИЋ И СПАСОЈЕВИЋ (седају и опет једновремено настављају): Ми смо, поштовани господине, чланице управе обданишта број девет. То обданиште, које је тако важна социјална установа, нема никаквих сопствених средстава; оно се издржава само добровољним прилозима.
ЖИВОТА: Ја бих молио да ми објасните у чему је ствар, не могу довољно да вас разумем.
Гђа ПРОТИЋ: Ја вас молим, госпођо Спасојевић, дозволите мени да објасним господину.
Гђа СПАСОЈЕВИЋ: Молим, изволте!
Гђа ПРОТИЋ: Ми смо, поштовани господине, чланице управе обданишта број девет.
Гђа СПАСОЈЕВИЋ (прихвата и наставља): То обданиште, које је тако важна социјална установа...
Гђа ПРОТИЋ (прихвата и наставља): Нема никаквих сопствених средстава...
Гђа СПАСОЈЕВИЋ (прихвата): Већ се издржава добровољним прилозима.
Гђа ПРОТИЋ: Да, издржава се добровољним прилозима.
ЖИВОТА: Дакле, уствари, реч је о добровољним прилозима.
Гђа ПРОТИЋ: Ви, као човек племенита срца....
Гђа СПАСОЈЕВИЋ: ...који уме да оцени важност оваквих установа...
ЖИВОТА: Да, разумем. Само, знате, с тим добровољним прилозима не може човек да се снађе. Једни траже прилог за обданиште, други за преноћиште; једни траже прилог за посрнуле девојке, други за оне које још нису посрнуле. Не уме човек да се снађе.
Гђе ПРОТИЋ И СПАСОЈЕВИЋ (једновремено): Да, али у овоме случају тиче се једне установе која је својим дугогодишљим пословањем дала толике лепе резултате: збринула сиромашну децу, утешила забринуте родитеље, олакшала терет толиким мајкама...
ЖИВОТА: Да, да, разумем, разумем. Не браним се ја, учинићу колико могу. Немојте очекивати богзна шта, али колико могу учинићу. Само, право да вам кажем, то збирање добровољног прилога не може вам, по моме мишљењу, обезбедити мало озбиљније приходе. Зар не би било боље када бисте замолили кога од наших научника да вам одржи, рецимо, какво јавно предавање?
Гђа ПРОТИЋ: Како да не! Још како би нам то добродошло!
Гђа СПАСОЈЕВИЋ: Само, знате, тешко је наћи кога. ЖИВОТА: Не кажем да је лако, али кад је цељ тако племенита као ваша... Ето, на пример, мој син, он је доктор филозофије. Ова диплома у раму, то је његова диплома. Погледајте колика је и, што је главно, латински је написана. Не говорим ја то зато што је мој син, али верујте, то је један првокласни филозоф. Тај по целе ноћи не спава, једнако филозофира. Не знам да ли сте читали његов последњи чланак о динамици? То није чланак, то је сензација! Професор универзитета, г. Радосављевић, не може да дође себи од дивљења. И не само да му се диве академици, научници, капацитети, факултети, деканати, ректорати, сви му се редом диве.
Гђе ПРОТИЋ И СПАСОЈЕВИЋ (једновремено): Ох, кад би он само пристао! ЖИВОТА: Ја мислим пристаће: зашто не би за једну тако племениту циљ. Разуме се, кад би га ви умолиле, али на такав начин да не примети да сам вам ја дао ту идеју.
Гђа ПРОТИЋ: Разуме се, разуме се.
Гђа СПАСОЈЕВИЋ: А је ли господин код куће?
ЖИВОТА: О, да!
Гђа ПРОТИЋ: Па зар не бисмо могле одмах к њему?
ЖИВОТА: А, он је сад задубљен; како се ноћас задубио, још није дигао главу. Ради на једном великом делу, опет нешто динамично. А кад ради, не сме га нико узнемиравати. Он би био кадар да вас гађа ципелама, пикслама, свећњацима и свим што му год под руку дође. Шта жете, такви су ти филозофи; чудни људи!
Гђа ПРОТИЋ: Па лепо. Шта нам саветујету, како да поступимо?
ЖИВОТА: Упутите му у име вашег удружења писмо којим га молите да одржи једно јавно предавање.
Гђе ПРОТИЋ И СПАСОЈЕВИЋ (једновремено): О, то врло радо, разуме се!
ЖИВОТА: А што се мене тиче (вади из касе), примите за сада ових сто динара прилога. Кад буду боље прилике, можда...
Гђе ПРОТИЋ И СПАСОЈЕВИЋ: Благодаримо, врло смо вам благородне!
ЖИВОТА: Само никакве благодарности; ја то дајем од срца и не желим да ми се благодари. Све што можете, то је да ставите белешку у новине, и то не мене ради, већ више примера ради другима.
Гђе ПРОТИЋ И СПАСОЈЕВИЋ: Да, забога, па то се већ разуме.
Гђа ПРОТИЋ: Дакле, велите да упутимо писмо господину?
ЖИВОТА: Да, и то што пре.
Гђе ПРОТИЋ И СПАСОЈЕВИЋ: Учинићемо то још данас.
ЖИВОТА: Још данас, дабоме!
Гђе ПРОТИЋ И СПАСОЈЕВИЋ: Благодаримо, велика хвала! Збогом! (одлазе)
ЖИВОТА (пратећи их до врата): Збогом. Видећете, то је предавање, то ће бити права сензација. Збогом!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|