Dr (komedija u četiri čina)/8
VIII
Gospođe Protić i Spasojević i Života
Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (jednovremeno): Mi smo, poštovani gospodine, članice uprave odbora obdaništa broj devet. To obdanište...
ŽIVOTA: Pardon, gospođe, izvolite sesti!
Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (sedaju i opet jednovremeno nastavljaju): Mi smo, poštovani gospodine, članice uprave obdaništa broj devet. To obdanište, koje je tako važna socijalna ustanova, nema nikakvih sopstvenih sredstava; ono se izdržava samo dobrovoljnim prilozima.
ŽIVOTA: Ja bih molio da mi objasnite u čemu je stvar, ne mogu dovoljno da vas razumem.
Gđa PROTIĆ: Ja vas molim, gospođo Spasojević, dozvolite meni da objasnim gospodinu.
Gđa SPASOJEVIĆ: Molim, izvolte!
Gđa PROTIĆ: Mi smo, poštovani gospodine, članice uprave obdaništa broj devet.
Gđa SPASOJEVIĆ (prihvata i nastavlja): To obdanište, koje je tako važna socijalna ustanova...
Gđa PROTIĆ (prihvata i nastavlja): Nema nikakvih sopstvenih sredstava...
Gđa SPASOJEVIĆ (prihvata): Već se izdržava dobrovoljnim prilozima.
Gđa PROTIĆ: Da, izdržava se dobrovoljnim prilozima.
ŽIVOTA: Dakle, ustvari, reč je o dobrovoljnim prilozima.
Gđa PROTIĆ: Vi, kao čovek plemenita srca....
Gđa SPASOJEVIĆ: ...koji ume da oceni važnost ovakvih ustanova...
ŽIVOTA: Da, razumem. Samo, znate, s tim dobrovoljnim prilozima ne može čovek da se snađe. Jedni traže prilog za obdanište, drugi za prenoćište; jedni traže prilog za posrnule devojke, drugi za one koje još nisu posrnule. Ne ume čovek da se snađe.
Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (jednovremeno): Da, ali u ovome slučaju tiče se jedne ustanove koja je svojim dugogodišljim poslovanjem dala tolike lepe rezultate: zbrinula siromašnu decu, utešila zabrinute roditelje, olakšala teret tolikim majkama...
ŽIVOTA: Da, da, razumem, razumem. Ne branim se ja, učiniću koliko mogu. Nemojte očekivati bogzna šta, ali koliko mogu učiniću. Samo, pravo da vam kažem, to zbiranje dobrovoljnog priloga ne može vam, po mome mišljenju, obezbediti malo ozbiljnije prihode. Zar ne bi bilo bolje kada biste zamolili koga od naših naučnika da vam održi, recimo, kakvo javno predavanje?
Gđa PROTIĆ: Kako da ne! Još kako bi nam to dobrodošlo!
Gđa SPASOJEVIĆ: Samo, znate, teško je naći koga. ŽIVOTA: Ne kažem da je lako, ali kad je celj tako plemenita kao vaša... Eto, na primer, moj sin, on je doktor filozofije. Ova diploma u ramu, to je njegova diploma. Pogledajte kolika je i, što je glavno, latinski je napisana. Ne govorim ja to zato što je moj sin, ali verujte, to je jedan prvoklasni filozof. Taj po cele noći ne spava, jednako filozofira. Ne znam da li ste čitali njegov poslednji članak o dinamici? To nije članak, to je senzacija! Profesor univerziteta, g. Radosavljević, ne može da dođe sebi od divljenja. I ne samo da mu se dive akademici, naučnici, kapaciteti, fakulteti, dekanati, rektorati, svi mu se redom dive.
Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (jednovremeno): Oh, kad bi on samo pristao! ŽIVOTA: Ja mislim pristaće: zašto ne bi za jednu tako plemenitu cilj. Razume se, kad bi ga vi umolile, ali na takav način da ne primeti da sam vam ja dao tu ideju.
Gđa PROTIĆ: Razume se, razume se.
Gđa SPASOJEVIĆ: A je li gospodin kod kuće?
ŽIVOTA: O, da!
Gđa PROTIĆ: Pa zar ne bismo mogle odmah k njemu?
ŽIVOTA: A, on je sad zadubljen; kako se noćas zadubio, još nije digao glavu. Radi na jednom velikom delu, opet nešto dinamično. A kad radi, ne sme ga niko uznemiravati. On bi bio kadar da vas gađa cipelama, pikslama, svećnjacima i svim što mu god pod ruku dođe. Šta žete, takvi su ti filozofi; čudni ljudi!
Gđa PROTIĆ: Pa lepo. Šta nam savetujetu, kako da postupimo?
ŽIVOTA: Uputite mu u ime vašeg udruženja pismo kojim ga molite da održi jedno javno predavanje.
Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ (jednovremeno): O, to vrlo rado, razume se!
ŽIVOTA: A što se mene tiče (vadi iz kase), primite za sada ovih sto dinara priloga. Kad budu bolje prilike, možda...
Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ: Blagodarimo, vrlo smo vam blagorodne!
ŽIVOTA: Samo nikakve blagodarnosti; ja to dajem od srca i ne želim da mi se blagodari. Sve što možete, to je da stavite belešku u novine, i to ne mene radi, već više primera radi drugima.
Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ: Da, zaboga, pa to se već razume.
Gđa PROTIĆ: Dakle, velite da uputimo pismo gospodinu?
ŽIVOTA: Da, i to što pre.
Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ: Učinićemo to još danas.
ŽIVOTA: Još danas, dabome!
Gđe PROTIĆ I SPASOJEVIĆ: Blagodarimo, velika hvala! Zbogom! (odlaze)
ŽIVOTA (prateći ih do vrata): Zbogom. Videćete, to je predavanje, to će biti prava senzacija. Zbogom!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|