Др (комедија у четири чина)/43
XII
СОЈКА, СОЈКИН МУЖ, ЖИВОТА, БЛАГОЈЕ
БЛАГОЈЕ (пошто су ушли, представља их Животи): Ето, то су госпођа Сојка и њен муж.
ЖИВОТА: Мило ми је.
СОЈКА: Нас је позвао господин Благоје.
ЖИВОТА: Да, он вас је препоручио. Каже, вешти сте у том послу.
СОЈКА: Како да не, забога! Па ја и господин Сима вршимо са успехом тај посао већ толико година.
ЖИВОТА: Који господин Сима?
СОЈКА: Па мој муж.
ЖИВОТА: Па зашто га зовете господин Сима?
СОЈКА: Знате, он и јесте мој муж, а и није. Ми живимо, истина, заједно и под истим кровом, али смо се развели још пре пет година.
ЖИВОТА: И ви? А зашто побогу? СОЈКА: Па због радње, због посла! Кад сведочимо као муж и жена, увек то има мање вредности јер се сматра да смо се договорили. Овако као разведени ми представљамо два самостална сведока: он је Сима Јечменић, а ја сам Сојка Пурић. Па зато ја њему увек кажем господин Сима, а он мени госпа Сојка, да бисмо се навикли на то те да пред судом представљамо два страна лица.
ЖИВОТА: А ви то сведочење обављате сасвим као радњу?
СОЈКА: Да, али само у бракоразводним парницама.
ЖИВОТА: И имате доста посла?
СОЈКА: Како да не, забога? Па то вам је данас мода: политика, фудбал и разводи бракова.Тиме се данас цео свет занима. Венчају се, проживе кој` месец, засите се, па хајд` развод брака. А где ћеш развод брака без сведока?
ЖИВОТА: И доноси вам то?
СОЈКА: Па доноси. Разуме се, зависи много од квалитета сведоџбе. Друга је такса за: чули смо то и то; друга за: видели смо то и то, а друга: затекли смо...
ЖИВОТА: То и то.
СОЈКА: Није то и то, него оно и оно.
ЖИВОТА: Оно? СОЈКА: Па дабоме! ЖИВОТА: То је ваљда најскупље?
СОЈКА: Не, најскупља је лажна заклетва.
ЖИВОТА: Па зар и то обављате?
СОЈКА: Зашто да не, ако је потребно?
ЖИВОТА: Па то је грех.
СОЈКА: То је грех у свим другим парницама, али у бракоразводним није. Док с једне стране грешиш што се лажно кунеш, с друге стране чиниш богоугодно дело што помажеш да се двоје ослободе једно другог.
ЖИВОТА: Па то значи тај вам посао може лепу пару донети?
СОЈКА: Још кад би се нашао какав финансијер да уложи известан капитал, наш би се посао могао лепо развити.
ЖИВОТА: Како развити?
СОЈКА: Могле би се, на пример, лиферовати сплетке и интриге. Каквом мужу, потребно је, рецимо, да се отресе жене, а нема разлога. И шта ће друго него дође код нас да му лиферујемо једну интригу.
ЖИВОТА: А ја сам мислио да се код нас сплетке и интриге лиферују бесплатно.
СОЈКА: Да, лиферују се, не кажем да се не лиферују, али те интриге се шапћу, а за развод брака је потребно гласно да се кажу. То се плаћа.
ЖИВОТА: Изгледа одиста да сте ви добро упућени у посао.
БЛАГОЈЕ: Па зар бих ја иначе препоручио госпођу?
ЖИВОТА: Дакле, како ви мислите да изведемо ову моју ствар?
СОЈКА: Како год ви желите, ми вам стојимо на расположењу.
ЖИВОТА: Објасни, Благоје, госпођи свој план.
БЛАГОЈЕ: Ево у чему је ствар. Газда-Животина снаја, рецимо, неверна је своме мужу. СОЈКА: Молим само једно питање: је ли она онако помало?
ЖИВОТА: Ко ће је знати? Женско је!
СОЈКА: Шта ћете кад је женској то од Бога суђено да врдне па не може мимо божје наредбе! А је л она излази гдегод; иде ли где; има ли пријатељица или тако неког? БЛАГОЈЕ: Чекајте, да вам ја све по реду кажем. Дакле, она је овде и неће нигде излазити, али се сваки час може десити да дође један младић, и чим тај младић дође, она ће му полетети у загрљај.
СОЈКА: Јесте ли ви сигурни у то?
БЛАГОЈЕ: Како да нисам!
ЖИВОТА: Сигурни смо, дабоме!
БЛАГОЈЕ: И нама треба у томе тренутку два сведока који ће видети да су се они загрлили.
СОЈКА: Видети? Хм, тешко је то видети, али ми можемо сведочити и ако не видимо.
ЖИВОТА: Не, не, ја бих волео баш да видите.
СОЈКА: А хоће ли се хтети они пред нама пољубити?
ЖИВОТА: Хоће, брате!
БЛАГОЈЕ: Ја мислим да би ипак много боље било кад бисте се ви сакрили, рецимо, у ову собу, па да искрснете уједанпут кад су они у загрљају. ЖИВОТА: Јесте, то би било згодније.
СОЈКА (размишља): Може, може! Само, како ћемо знати кад треба да испаднемо?
ЖИВОТА: Морали бисте да вирите кроз кључаоницу.
СОЈКА: Не, него кад би нам неко дао знак.
ЖИВОТА: Па ето Благоје.
БЛАГОЈЕ: Какав знак?
СОЈКА: То је најлакше, испустити нешто што ће треснути (Разгледа) Ето, могли би овај послужавник. (Узме га и испусти те овај зазвекеће) Добро је, чује се.
ЖИВОТА: Видиш, то је добро. Шта велиш, Благоје?
БЛАГОЈЕ: Добро.
ЖИВОТА: Слажете ли се и ви, господин Симо, са тим планом?
СОЈКИН МУЖ: Извините, ја не смем да говорим. Мени је жена забранила да говорим чим има некога страног са нама.
СОЈКА: Та манте га дођавола, морала сам да му забраним. Брбљив је, те ми цео посао поквари. И кад идемо у суд на сведочење, ја морам да му напишем шта да каже те да научи напамет, па тек кад га ја преслишам, одведем га на суд.
ЖИВОТА: Па добро, нека тако буде. Само морамо пожурити јер онај може сваки час наићи.
БЛАГОЈЕ: Да их одведемо у ову собу?
ЖИВОТА: Јест, тамо!
БЛАГОЈЕ: Извол`те! (Одводи их у десну собу, оставља их тамо и одмах се враћа)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|