Dr (komedija u četiri čina)/43
XII
SOJKA, SOJKIN MUŽ, ŽIVOTA, BLAGOJE
BLAGOJE (pošto su ušli, predstavlja ih Životi): Eto, to su gospođa Sojka i njen muž.
ŽIVOTA: Milo mi je.
SOJKA: Nas je pozvao gospodin Blagoje.
ŽIVOTA: Da, on vas je preporučio. Kaže, vešti ste u tom poslu.
SOJKA: Kako da ne, zaboga! Pa ja i gospodin Sima vršimo sa uspehom taj posao već toliko godina.
ŽIVOTA: Koji gospodin Sima?
SOJKA: Pa moj muž.
ŽIVOTA: Pa zašto ga zovete gospodin Sima?
SOJKA: Znate, on i jeste moj muž, a i nije. Mi živimo, istina, zajedno i pod istim krovom, ali smo se razveli još pre pet godina.
ŽIVOTA: I vi? A zašto pobogu? SOJKA: Pa zbog radnje, zbog posla! Kad svedočimo kao muž i žena, uvek to ima manje vrednosti jer se smatra da smo se dogovorili. Ovako kao razvedeni mi predstavljamo dva samostalna svedoka: on je Sima Ječmenić, a ja sam Sojka Purić. Pa zato ja njemu uvek kažem gospodin Sima, a on meni gospa Sojka, da bismo se navikli na to te da pred sudom predstavljamo dva strana lica.
ŽIVOTA: A vi to svedočenje obavljate sasvim kao radnju?
SOJKA: Da, ali samo u brakorazvodnim parnicama.
ŽIVOTA: I imate dosta posla?
SOJKA: Kako da ne, zaboga? Pa to vam je danas moda: politika, fudbal i razvodi brakova.Time se danas ceo svet zanima. Venčaju se, prožive koj` mesec, zasite se, pa hajd` razvod braka. A gde ćeš razvod braka bez svedoka?
ŽIVOTA: I donosi vam to?
SOJKA: Pa donosi. Razume se, zavisi mnogo od kvaliteta svedodžbe. Druga je taksa za: čuli smo to i to; druga za: videli smo to i to, a druga: zatekli smo...
ŽIVOTA: To i to.
SOJKA: Nije to i to, nego ono i ono.
ŽIVOTA: Ono? SOJKA: Pa dabome! ŽIVOTA: To je valjda najskuplje?
SOJKA: Ne, najskuplja je lažna zakletva.
ŽIVOTA: Pa zar i to obavljate?
SOJKA: Zašto da ne, ako je potrebno?
ŽIVOTA: Pa to je greh.
SOJKA: To je greh u svim drugim parnicama, ali u brakorazvodnim nije. Dok s jedne strane grešiš što se lažno kuneš, s druge strane činiš bogougodno delo što pomažeš da se dvoje oslobode jedno drugog.
ŽIVOTA: Pa to znači taj vam posao može lepu paru doneti?
SOJKA: Još kad bi se našao kakav finansijer da uloži izvestan kapital, naš bi se posao mogao lepo razviti.
ŽIVOTA: Kako razviti?
SOJKA: Mogle bi se, na primer, liferovati spletke i intrige. Kakvom mužu, potrebno je, recimo, da se otrese žene, a nema razloga. I šta će drugo nego dođe kod nas da mu liferujemo jednu intrigu.
ŽIVOTA: A ja sam mislio da se kod nas spletke i intrige liferuju besplatno.
SOJKA: Da, liferuju se, ne kažem da se ne liferuju, ali te intrige se šapću, a za razvod braka je potrebno glasno da se kažu. To se plaća.
ŽIVOTA: Izgleda odista da ste vi dobro upućeni u posao.
BLAGOJE: Pa zar bih ja inače preporučio gospođu?
ŽIVOTA: Dakle, kako vi mislite da izvedemo ovu moju stvar?
SOJKA: Kako god vi želite, mi vam stojimo na raspoloženju.
ŽIVOTA: Objasni, Blagoje, gospođi svoj plan.
BLAGOJE: Evo u čemu je stvar. Gazda-Životina snaja, recimo, neverna je svome mužu. SOJKA: Molim samo jedno pitanje: je li ona onako pomalo?
ŽIVOTA: Ko će je znati? Žensko je!
SOJKA: Šta ćete kad je ženskoj to od Boga suđeno da vrdne pa ne može mimo božje naredbe! A je l ona izlazi gdegod; ide li gde; ima li prijateljica ili tako nekog? BLAGOJE: Čekajte, da vam ja sve po redu kažem. Dakle, ona je ovde i neće nigde izlaziti, ali se svaki čas može desiti da dođe jedan mladić, i čim taj mladić dođe, ona će mu poleteti u zagrljaj.
SOJKA: Jeste li vi sigurni u to?
BLAGOJE: Kako da nisam!
ŽIVOTA: Sigurni smo, dabome!
BLAGOJE: I nama treba u tome trenutku dva svedoka koji će videti da su se oni zagrlili.
SOJKA: Videti? Hm, teško je to videti, ali mi možemo svedočiti i ako ne vidimo.
ŽIVOTA: Ne, ne, ja bih voleo baš da vidite.
SOJKA: A hoće li se hteti oni pred nama poljubiti?
ŽIVOTA: Hoće, brate!
BLAGOJE: Ja mislim da bi ipak mnogo bolje bilo kad biste se vi sakrili, recimo, u ovu sobu, pa da iskrsnete ujedanput kad su oni u zagrljaju. ŽIVOTA: Jeste, to bi bilo zgodnije.
SOJKA (razmišlja): Može, može! Samo, kako ćemo znati kad treba da ispadnemo?
ŽIVOTA: Morali biste da virite kroz ključaonicu.
SOJKA: Ne, nego kad bi nam neko dao znak.
ŽIVOTA: Pa eto Blagoje.
BLAGOJE: Kakav znak?
SOJKA: To je najlakše, ispustiti nešto što će tresnuti (Razgleda) Eto, mogli bi ovaj poslužavnik. (Uzme ga i ispusti te ovaj zazvekeće) Dobro je, čuje se.
ŽIVOTA: Vidiš, to je dobro. Šta veliš, Blagoje?
BLAGOJE: Dobro.
ŽIVOTA: Slažete li se i vi, gospodin Simo, sa tim planom?
SOJKIN MUŽ: Izvinite, ja ne smem da govorim. Meni je žena zabranila da govorim čim ima nekoga stranog sa nama.
SOJKA: Ta mante ga dođavola, morala sam da mu zabranim. Brbljiv je, te mi ceo posao pokvari. I kad idemo u sud na svedočenje, ja moram da mu napišem šta da kaže te da nauči napamet, pa tek kad ga ja preslišam, odvedem ga na sud.
ŽIVOTA: Pa dobro, neka tako bude. Samo moramo požuriti jer onaj može svaki čas naići.
BLAGOJE: Da ih odvedemo u ovu sobu?
ŽIVOTA: Jest, tamo!
BLAGOJE: Izvol`te! (Odvodi ih u desnu sobu, ostavlja ih tamo i odmah se vraća)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|