Др (комедија у четири чина)/40
IX
МАРА, ПРЕЂАШЊИ
МАРА (долази водећи Пепику)
ЖИВОТА (кад је спази, запрепасти се и претрне): Маро...да није...?
МАРА: Јесте!
ЖИВОТА: Пепика?
МАРА: Јесте!
ЖИВОТА: Тако ти Бога, је л то он? МАРА: Па он, кад ти кажем.
ЖИВОТА: Пепика! Боже мој, Боже мој! ( Потресен, заплаче се и брише сузе марамом)
БЛАГОЈЕ: Па зашто плачеш сад?
ЖИВОТА: Забога, унуче!
БЛАГОЈЕ: Па откад ти је то, брате, унуче?
ЖИВОТА (тргне се и промени лице): Па јест, право кажеш, а ја запео па за туђе дете плачем.
МАРА: Баш и ја те гледам, па...
ЖИВОТА: Заборавио сам се, а ако хоћеш, формално ми јесте унуче.
МАРА: А добро неко дете: ћути, не ларма. ЖИВОТА: Па не ларма, дабоме, рођено је у Швајцарској; није код нас па да ларма од рођења па до смрти. А јеси ли, бога ти, њему казала шта је он све нама починио?
МАРА: Коме?
ЖИВОТА: Па Пепики!
МАРА: Боже мој, Живота, па дете!
ЖИВОТА: Дете јесте, али треба да зна, треба му рећи нека зна. Слушај ти, Пепика синко, ово што ћу ти рећи. (Он се у даљем разговору заноси и говори са највећом збиљом као да га одиста ко слуша) Немој на једно уво да примиш, а на друго да пустиш, него упамти сваку реч. Родио си се, добро; твоја приватна ствар, у то нема права нико да се меша; али, брате, немаш ни ти права да се мешаш у туђе приватне ствари. А ти, брате, чим си се појавиоп на свет, умешао си се у моје рачуне и планове и тако си их замрсио и запетљао да их ја могу само божјом помоћи распетљати. Ево само један пример да ти кажем, да бих те уверио, да не кажеш да говорим тек онако. Видиш ли ти, на пример, колики је твој стомачић, не можеш у њега да спакујеш ни пола киле трешања, а ти потегао па прогута четири стотине и седамдесет километара трансбалканске железнице, четири вијадукта и седам тунела. А знаш ли ти шта то значи: јеси ли чуо који пут за трансбалканску железницу? Ниси, дабоме. А знаш ли бар шта је то трансбалканска железница, па трансатлантски саобраћај, па Трансилванија, па... (Благоју) шта беше оно још?
БЛАГОЈЕ: Трансвал.
ЖИВОТА: Трансвал, јест! Ето, то си ти мени, видиш, починио!
БЛАГОЈЕ (Пепики): Ферштест ду?
ЖИВОТА (Благоју): Ферште он или неферште, све ми је једно, само нека чује шта му говорим. (Пепики) Па онда, синко, ја разумем да одрастеш, па рецимо не свршиш школу и, не знајући чиме да се занимаш, постанеш рецимо вуцибатина и као такав фалсификујеш признанице, чекове, упутнице, менице и друге ствари. Добро, то разумем кад одрастеш, али си се ти, синко мој, већ родио као фалсификат. Па је л то лепо? Ајде, реци, је ли лепо?!? Ти уопште ниси дете, ти си фалсификат! И питам те ја, тебе, зашто си, брате, ти баш мене изабрао да моје име потпишеш на твоју меницу? Е, Пепика, за то ћеш да се убришеш; извини, ал за то ћеш да се убришеш!
МАРА: Боже, Живота, говориш као да те дете разуме.
ЖИВОТА: Хтео сам само да му кажем, да не рече после што му нисам казао. А и лакнуло ми, право да ти кажем, чисто ми лакнуло кад сам му све овако у очи казао.
МАРА: То кажи ти његовом оцу.
ЖИВОТА: Казао сам и њему, него шта...А, овај, је ли, Пепика није дошао сам?
МАРА: Ту је и она.
ЖИВОТА: Клара? МАРА: Јесте!
ЖИВОТА: Па шта каже?
МАРА: Не каже ништа, збуњена је, не уме да се снађе и једнако плаче. Ено је тамо са Славком и Милорадом.
ЖИВОТА: Кажи ти Милораду да он није њен муж.
МАРА: Па зна, забога, де!
ЖИВОТА: Па зна, не кажем да не зна, али да не заборави. А је ли ту Велимир?
МАРА: Није, послао је Милорад да му јаве.
ЖИВОТА: Е, добро!
МАРА: Ја дођох, знаш, она би хтела да ти пољуби руку.
ЖИВОТА: Шта има да ми љуби руку?
МАРА: Па опет, како ћеш? Не можеш да избегнеш! Да је зовнем?
ЖИВОТА: О, брате, не знам шта да радим. Шта велиш, Благоје?
БЛАГОЈЕ: Па сад, колико руку да ти пољуби, то може. Само, знаш, ти то хладно прими, немој да се потресеш па да заплачеш.
ЖИВОТА: Шта имам, ког ђавола, да заплачем?
БЛАГОЈЕ: Па велим, малопре кад си видео Пепику заплакао си.
ЖИВОТА: Оно сам се ја преварио. Иди ти, Маро, тамо. Сад ћу ја, имам само са Благојем да уредим једну ствар.
МАРА: Добро! (Пепики) Ајде, Пе... Ју, убио ме Бог, да умем да му кажем. Ајде! (Оде с Пепиком)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|