Dr (komedija u četiri čina)/40
IX
MARA, PREĐAŠNjI
MARA (dolazi vodeći Pepiku)
ŽIVOTA (kad je spazi, zaprepasti se i pretrne): Maro...da nije...?
MARA: Jeste!
ŽIVOTA: Pepika?
MARA: Jeste!
ŽIVOTA: Tako ti Boga, je l to on? MARA: Pa on, kad ti kažem.
ŽIVOTA: Pepika! Bože moj, Bože moj! ( Potresen, zaplače se i briše suze maramom)
BLAGOJE: Pa zašto plačeš sad?
ŽIVOTA: Zaboga, unuče!
BLAGOJE: Pa otkad ti je to, brate, unuče?
ŽIVOTA (trgne se i promeni lice): Pa jest, pravo kažeš, a ja zapeo pa za tuđe dete plačem.
MARA: Baš i ja te gledam, pa...
ŽIVOTA: Zaboravio sam se, a ako hoćeš, formalno mi jeste unuče.
MARA: A dobro neko dete: ćuti, ne larma. ŽIVOTA: Pa ne larma, dabome, rođeno je u Švajcarskoj; nije kod nas pa da larma od rođenja pa do smrti. A jesi li, boga ti, njemu kazala šta je on sve nama počinio?
MARA: Kome?
ŽIVOTA: Pa Pepiki!
MARA: Bože moj, Života, pa dete!
ŽIVOTA: Dete jeste, ali treba da zna, treba mu reći neka zna. Slušaj ti, Pepika sinko, ovo što ću ti reći. (On se u daljem razgovoru zanosi i govori sa najvećom zbiljom kao da ga odista ko sluša) Nemoj na jedno uvo da primiš, a na drugo da pustiš, nego upamti svaku reč. Rodio si se, dobro; tvoja privatna stvar, u to nema prava niko da se meša; ali, brate, nemaš ni ti prava da se mešaš u tuđe privatne stvari. A ti, brate, čim si se pojaviop na svet, umešao si se u moje račune i planove i tako si ih zamrsio i zapetljao da ih ja mogu samo božjom pomoći raspetljati. Evo samo jedan primer da ti kažem, da bih te uverio, da ne kažeš da govorim tek onako. Vidiš li ti, na primer, koliki je tvoj stomačić, ne možeš u njega da spakuješ ni pola kile trešanja, a ti potegao pa proguta četiri stotine i sedamdeset kilometara transbalkanske železnice, četiri vijadukta i sedam tunela. A znaš li ti šta to znači: jesi li čuo koji put za transbalkansku železnicu? Nisi, dabome. A znaš li bar šta je to transbalkanska železnica, pa transatlantski saobraćaj, pa Transilvanija, pa... (Blagoju) šta beše ono još?
BLAGOJE: Transval.
ŽIVOTA: Transval, jest! Eto, to si ti meni, vidiš, počinio!
BLAGOJE (Pepiki): Ferštest du?
ŽIVOTA (Blagoju): Feršte on ili neferšte, sve mi je jedno, samo neka čuje šta mu govorim. (Pepiki) Pa onda, sinko, ja razumem da odrasteš, pa recimo ne svršiš školu i, ne znajući čime da se zanimaš, postaneš recimo vucibatina i kao takav falsifikuješ priznanice, čekove, uputnice, menice i druge stvari. Dobro, to razumem kad odrasteš, ali si se ti, sinko moj, već rodio kao falsifikat. Pa je l to lepo? Ajde, reci, je li lepo?!? Ti uopšte nisi dete, ti si falsifikat! I pitam te ja, tebe, zašto si, brate, ti baš mene izabrao da moje ime potpišeš na tvoju menicu? E, Pepika, za to ćeš da se ubrišeš; izvini, al za to ćeš da se ubrišeš!
MARA: Bože, Života, govoriš kao da te dete razume.
ŽIVOTA: Hteo sam samo da mu kažem, da ne reče posle što mu nisam kazao. A i laknulo mi, pravo da ti kažem, čisto mi laknulo kad sam mu sve ovako u oči kazao.
MARA: To kaži ti njegovom ocu.
ŽIVOTA: Kazao sam i njemu, nego šta...A, ovaj, je li, Pepika nije došao sam?
MARA: Tu je i ona.
ŽIVOTA: Klara? MARA: Jeste!
ŽIVOTA: Pa šta kaže?
MARA: Ne kaže ništa, zbunjena je, ne ume da se snađe i jednako plače. Eno je tamo sa Slavkom i Miloradom.
ŽIVOTA: Kaži ti Miloradu da on nije njen muž.
MARA: Pa zna, zaboga, de!
ŽIVOTA: Pa zna, ne kažem da ne zna, ali da ne zaboravi. A je li tu Velimir?
MARA: Nije, poslao je Milorad da mu jave.
ŽIVOTA: E, dobro!
MARA: Ja dođoh, znaš, ona bi htela da ti poljubi ruku.
ŽIVOTA: Šta ima da mi ljubi ruku?
MARA: Pa opet, kako ćeš? Ne možeš da izbegneš! Da je zovnem?
ŽIVOTA: O, brate, ne znam šta da radim. Šta veliš, Blagoje?
BLAGOJE: Pa sad, koliko ruku da ti poljubi, to može. Samo, znaš, ti to hladno primi, nemoj da se potreseš pa da zaplačeš.
ŽIVOTA: Šta imam, kog đavola, da zaplačem?
BLAGOJE: Pa velim, malopre kad si video Pepiku zaplakao si.
ŽIVOTA: Ono sam se ja prevario. Idi ti, Maro, tamo. Sad ću ja, imam samo sa Blagojem da uredim jednu stvar.
MARA: Dobro! (Pepiki) Ajde, Pe... Ju, ubio me Bog, da umem da mu kažem. Ajde! (Ode s Pepikom)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|