Др (комедија у четири чина)/3
III
ЖИВОТА, МАРА
ЖИВОТА (Шета узбуђен и гунђа)
МАРА ( долази слева): Зовеш ме, рече ми девојка.
ЖИВОТА: Млади господин још спава?
МАРА: Па спава дете.
ЖИВОТА: Па да, дете спава, а отац плаћа рачуне.
МАРА: Какве рачуне?
ЖИВОТА: Какве? Ево да чујеш какве! (Показује јој.) Три хиљаде четири стотине двадесет и три динара! И знаш на што? Ево и то да чујеш: три вечере у шамбр-сепареу. Знаш ли ти шта је то; јеси ли ти који пут вечерала у шамбр- сепареу?
МАРА (отреса се): Та иди, Бога ти!
ЖИВОТА: Ниси, дабоме! И слушај само чиме је ту вечеру искитио: шампањ, ликер, коктел. Шампањ триста динара, ликер дванаест, коктел тридесет динара. Ето ти, а ти ниси никад ни окусила коктел, нити знаш, чак, је ли то пиће или колач!
МАРА: Па не знам, дабоме!
ЖИВОТА: Па `ајде све то дођавола, али слушај ово: за огледало које је разбила певачица седам стотина шездесет динара.
МАРА: Ију!
ЖИВОТА: Шта ће му певачица, да га пита човек, и најзад, кад већ части певачицу, што не изабере неку која не разбија огледала? Какво је то задовољство разбијати огледала?
МАРА (уздахне): Шта ћеш, младост!
ЖИВОТА: Младост? Ама каква младост, молим те! Јеси ли ти који пут разбијала огледала? Ниси, дабоме, а нисам ни ја, а били смо млади и ти и ја. И како ти то замишљаш младост: спава до подне - младост; ништа не ради- младост; разбија огледала младост; прави рачуне - младост. И да је то једна младост, па ајде де, него пре три дана платио сам и ову (вади хартију из касе) хиљаду и седам стотина динара, па онда пре десетину дана платио сам још једну младос од девет сторина шесет динара. И колико још других! Па докле он то мисли?
МАРА: Шта ја знам. То је твоја брига, ти си отац.
ЖИВОТА: Отац! Отац! Па нисам ја ваљда само зато отац да плаћам рачуне. И погледај још, молим те, он и потписује те рачуне као да је рачунополагач Главне контроле. Оверава господин рачун за исплату. А не, то не може више тако, томе се мора учинити крај!
МАРА: Немој више плаћати, па ето ти!
ЖИВОТА: А мислиш ти ја то плаћам зато што ми је мило? Него морам, морам да му сачувам углед и то не њему, него овој дипломи. Доктор филозофије, еј, замисли, доктор филозофије, па да га избацују из локала због неплаћања и да га јуре извршитељи!
МАРА: Ја не знам, богами, што си ког ђавола и запео да га начиниш доктором филозофије.
ЖИВОТА: Што сам запео? За његово сам добро запео. Не би ти мене ни питала кад би знала колико то вреди у животу. Не кажем ја да филозофија вреди штогод, не бих ја за њу дао ни пет пара, јер ко ће паметан још давати паре за маглу. Није мени дакле стало до тога да он буде филозоф, али ми је стало до тога да метне пред своје име једно др.
МАРА: Не знам шта ће му то!
ЖИВОТА: Како шта ће му? Мислиш ли ти да би паун био паун да нема реп? Нико га не би ни погледао. Али, најзад, да оставимо пауна, па да узмемо мене за пример. Што кажу, ето, дао ми Бог, збринут сам, имам колико ми треба, је ли? И поштују ме људи, не могу рећи да ме не поштују, али кад бих имао крај имена једно др, да видиш где би ми био крај. Живота Цвијовић то још није све, сваки може да се зове Живота Цвијовић, али кад бих се ја звао др Живота Цвијовић...
МАРА: Таман, још ти то треба.
ЖИВОТА: Па не кажем ја да ми треба, али Милораду треба. Није имао дара за школу и није трпео школу, па таљигао тако из разреда у разред. Одрастао, па шта? Ако му не прикачиш једно др, остаће нико и ништа. Др је титула, Маро, а титула данас врата отвара, а не памет.
МАРА: Па јесте, не кажем ја да није тако; само он се буни, вели: није он за филозофа.
ЖИВОТА: Није за филозофа? Не знам зашто да није? Мислиш ти да су сви доктори филозофије за то?
МАРА: Ал он вели: како може бити доктор филозофије кад не зна ништа?
ЖИВОТА: А по чему опет мора знати нешто па да буде филозоф? Филозоф сам и ја кад се замислим. Кад наиђе тако неко велико плаћање, а нарочито кад треба држави платити, а ја се филозофски замислим. Да платим , то није никаква филозофија, то може свако; филозофија је да изврдаш плаћање. Па не само ја, него и ти си филозоф кад се усићиш па по недељу дана не проговориш ни реч. Филозоф је свако ко се ућути и замисли.
МАРА: Па јест, ал то је, како да кажем, онако приватан филозоф, а друго је ово – доктор филозофије.
ЖИВОТА: Није он доктор филозофије, него сам ја. Он, истина, има докторску диплому, али је ова каса полагала испите, а није његова памет.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|
[[Категорија:
IV
НИКОЛИЋ, ПРЕЂАШЊИ
НИКОЛИЋ (долази споља): Извините, један телеграм.
ЖИВОТА: Одакле?
НИКОЛИЋ: Из иностранства.
ЖИВОТА: Чега се тиче?
НИКОЛИЋ: Нисам га отварао, није адресиран на нашу фирму; адреса је вашег господина сина.
ЖИВОТА: Његова адреса? (Мари) Видећеш, то ће бити неки телеграфски рачун. (Николићу) Отворите, ако је његова адреса.
МАРА: Да се не љути дете?
ЖИВОТА: Шта има да се љути кад ћу извесно ја платити рачун? (Николићу) Отворите, молим вас!
НИКОЛИЋ (отвара и загледа): Телеграм је из Швајцарске, из Фрајбурга.
ЖИВОТА: Из Фрајбурга? Ко је потписан?
НИКОЛИЋ: Професор, др Рајсер.
ЖИВОТА: Бог ће га свети знати ко му је то? А шта пише?
НИКОЛИЋ (прочита прво у себи, а затим гласно): „ На путу за Атину пролазим кроз Београд првим наредним симплоном. Са задовољством примам ваш позив и задржаћу се дан - два да упознам вашу престоницу.“
ЖИВОТА: Шта ће му тај, да га пита човек, и што га је звао? (Мари) Иди, бога ти, пробуди га, нека одмах дође.
МАРА (оде)
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|