Друговима на растанку

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Владимир Васић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Друговима на растанку
Писац: Владимир Васић


Владимир Васић.jpeg

Друговима на растанку


Зашт' не сијаш, о сунашце јарко,
Зашт' не сијаш као и дојако,
Зашто тонеш у то сиње море,
Зашт' на челу купе ти се боре,
Зашто дркћеш кад злочинац неси?
Сини, бајно, те светлост растреси!

Ал' ти ћутиш као поноћ нема,
Хеј, некуда образ ти се спрема,
Сијаш тужно као самрт пуста
Кад облеће око младих уста;
Сијаш тамно, заходу се спремаш,
Ка' да никог ко те воли немаш.
Хеј, читам ти из те тужне зраке
Што је пусти мени кроз облаке,
Читам да те веља туга мори, —
Та и мени од ње срце гори!

Гаси зраке у црне облаке,
Гаси, бежи, не у вале јаке,
Но сну тихом у постеље лаке;
Спавај мирно и саном се крепи,
Да поздравиш сутра данак лепи,
Спавај, иди, о светило неба,
Путуј само, мени ноћи треба.

Ка' ноћ мрачна мрачно ми је срце,—
Тако, тако сакри твоје лице,
Остави ми ноћ мрачну,
Ја не требам ту топлоту зрачну.

Дуги збори, дивни разговори,
Љубав чиста какву тек Бог створи,
Једно срце, а и мисли једне,
Једне жеље, а и једне наде
Грлиле су душице нам младе.
Ох, та ништа на овоме свету,
Од љубави ништа боље није,
Младо срце, чиста љубав гди је,
Ту је живот у најлепшем цвету.
Љубисмо се као браћа драга,
Љубисмо се, грлисмо се доста,
Младо срце и млађана снага
Беше у нас, — али сад шта оста?
Ништа друго до успомен пуста!...
Зашто тужим и зашто сам тужан,
У љубави када несам сужан?
Зашт' сам сетан и сетнога лица?
Зашт' да туга тајна ме голица?
Зашто ми је помрчао данак?
...Зато, зато: ђачки је растанак.

Ево ноћи, ево је се ствара,
Ој, ево је да ме разговара,
Ево ноћи, ево, она ту је,
Она дође да ме омилује!
Па погледај и месец се јавља,
Месец бледи звездице поздравља,
Звезде трепте, поветарац пири,
А ноћ већма своја крила шири.
Дивно коло од сићаних звезда
Искочило из својега гнезда,
Повија се, затрепти и стане,
Опет почне, па и опет прене;
А месец се само тек осмене,
Па зашушти, па и порумени,
Па засијне, све дивно осени,
Докле око може тек да доспе,
Шта ћеш видет' до милине раја;
Све је мирно, све је пуно баја,
Све је дивно, све је пуно чара,
Све је сведок Божијега дара,
Све дивотно да му нема пара!
Аох, ноћи, ал' си дивна сада,
Ја те таку не видех никада!
Збори, ноћи, каква је то тајна
Да си тако чаробна и бајна?
Ваљда зато лепша си нег' данак
Што је близу ђачки нам растанак!
Ал' ти ћутиш, потајницу кријеш,
Те ћутећи рајевину лијеш
И, ћутећи, као да се смијеш,
Видим, читам, од мен' неси скрила,
Радујеш се што си тако мила,
А одавно неси така била!

Кад си така, а ти теши, збори;
Збори, ноћи, те ме разговори,
Збори штогод да ме туга мине, —
Ал' не, немој, ево ми дружине,
Ој, ево ми дружинице миле!
Ао, Боже, дај ми таке силе
Све у намах да ми руке беле
Пригрле их, па пољупце вреле
Да ми браћа подједнако деле,
Да ми уста пољубом шапоре,
Да се они сви у једног створе,
Да г' загрлим, па до румен-зоре
Да га љубим!
Амо, браћо, на братинске груди,
Амо, јера брат за вама жуди,
Амо, без вас срдашце ме боли,
Амо, браћо, јер вас братац воли!
Поседајте ово вече само,
Ја сам с вама, а друго већ тамо,
Поседајте, сутра већ ме нема,
Јер друг вам се на пут далек спрема!
Сада нека пољубаца река
Излије се на уснашца мека,
Нек пољубац ка' река потече,
Јер сад ово последње је вече!
Весел'те се, нек песме зајече,
У рукама нека чаше звече,
У грудима нека огањ гори,
А глас свети нека се заори:
"Живели скупа, живели сви!
"На искап, браћо, Срби смо ми!"
Та нашто живот кад вес'о није?
Јунак је онај ко вино пије!
Веселији ко је, него ли ђаци?
Ха, тако пијте! о, благо браци!
Данас ил' сутра већ живи несмо,
А да ли знате ми сутра где смо?
У гробу, гроб ће да нас скрије,
Сад сложно само нека се пије.
Нека загрми песма бујна,
А има доста вина рујна,
Свакога смока, о, ево, на' те,
Само певај, а и пиј, брате!
Што који воли нека сад бира,
А свирац ће да нам свира.
Не треба нам лула крива,
Нити горког оног пива,
Вина треба, вино амо, —
Та за Бога, дај га само;
Биће брате, само певај, —
Хеј, свирачу, дед' не зевај!
Ево, брале, ево вина,
А у здравље српског сина,
За слободу наше браће,
Бог је добар и Он даће
Да слободе сунце сија
Нашој браћи, да им клија
Свако добро!

Амин, Којо, брате драги,
Бог те чуо с неба благи!
Ев' попити једну ја ћу,
Ал' напити не знам шта ћу.
Хајд' о вину, па шта било,
Па макар ме и опило!
Није срамно вино пити,
Срамота је рђав бити,
Та вино ћу, вино пити!
Куцнимо се! дела, и ти!
И Марко је вино пио,
Па је опет ваљан био,
Гонио је, сек'о Турке,
Од његове храбре руке
Спопале су многог муке; —
Живео нам по сто пута,
Јер од њега Турчин клети
Тамо оде и залута
Где га Пророк чека свети, —
Живео нам, живи, Марко!
Испиј, брате! тако, тако!
Та и Давид свети вели
Рујно вино да весели!

Не треба губит' нимало време:
Све залуд после кад мене спреме.
Сад пијмо, браћо, о пијмо, пијмо,
Румено вино подоста лијмо,
А дође л' кадгод и бојна хука,
Видеће душман каква је рука
Србина ког роди опет Срб,
Видеће развијен српски грб,
Видеће пламен с пламеног мача,
Познаће да у нас сила је јача,
Прснуће, — за њим с мачем у руци
Летеће Србин, викаће: "Туци!
Душмана клетог сатри у прах!"
Победа биће на нашој страни,
Измеђ' имена кој' народ брани
Биће и наше; — живели ми!
Чашу у руку, па пијмо сви!
Тако је, ми ћемо бити јунаци,
Онда војаци, а сада ђаци,
Весело живет' треба нам само,
Тако је, тако, дај вино амо!
Хеј, море, Вујо, деде поскочи
И вина рујног свима наточи!
Чашу у руку, та то се зна, —
Али ти, брате, испиј до дна!
Ал' ништа, пијте! та шта сте стали?
Сутра ће један да се удали
Из ове миле дружине мале, —
Та још вам несу силе уса'ле!
Нек пева сваки шта који хоће,
Јер проћи, минут' све сутра то ће.
Ао, брале, ала добро леваш!
Хеј, свирачу, шта ти је, те дремаш?
Дела, свирај и колом затреси,
Весели се, ваљда пијан неси!
Тако, свирај и главу накриви,
Та диван си, сваки ти се диви,
Дајде, брате, донесите вино,
Хајте амо, сва моја дружино,
Хајд' у коло, шта си стао, брале?
Виш' на лицу руже су уцвале!...
Играј коло, весели се сада,
Још веселији бићеш, знадем, тада
На обрану, ва слободу рода,
Кад нас зовне, позове слобода!

Коло игра, земљица се тресе,
Нога лупа и прах подиже се.
Чудни свете, да пун ли си рђе,
Лудо мислиш, а говориш грђе;
Нога мислиш да је у јунака
Много лакша него ли у ђака?
Није, баци мудровања така,
Нога лакша, лакша је у ђака!

Коло игра, повија се красно,
Сваком лице румено и јасно,
Срце чисто ка' сунчеви зраци,
Чело ведро као мајски данци, —
Сваком мило што свог грли брата,
Један другог хвата око врата.
Ао, коло, еј, дружино моја,
Ој, да Бог да, те срдашца твоја
На Видовдан тако с' разиграла,
У Косову тако поиграла!

Кад гром груне, а пушка зајечи,
Кад топ рикне, а сабља зазвечи,
Да Бог да се поиграли тако,
Ој, весело, ватрено и плахо, —
Да Бог да нам не уса'ла сила,
И десница и тад снажна била,
И жеље нам и тад једне биле
Кад Срб пође, зарад браће миле,
Бојак бити, врелу крвцу лити!

Играј, брате, играјте сви скупа,
Нога лака нека бије, лупа,
Час растанка већ је близу нама.
Гледај, Јово, нек је пуна чаша, —
Нећу ову, нећу, та је ваша,
Дај ми ону, — а у здравље свију,
Ви сте тукли од душмана јаче!
Страхињићу, Мандушићу Вуче,
Све вас знадох ка' да бесте јуче!
Косанчићу, Реља и Топлица,
Сви видели Божијега лица!
Југ Богдане са девет синова,
Све вас знаде дружиница ова!
И вас друге, остали јунаци,
Знајте, сада све помињу ђаци!
Дивно ли је уцватила ружа,
Хитра нога брзо ли се пружа,
Плахо ли су ускипеле душе,
Пуне чаше ал' се брзо суше, —
Огањ живи да л' је тако врео? —
Та шта клецаш, шта си се помео,
Зар баш намах стиже те олуја ?
Ал' и јеси пио као гуја!
Ништа, ништа... не замера нико...
Па гле, и ти! шта је теби, прико?
Шта се клатиш? укрути се мало!
Ал' најпосле, и шта ти је стало:
Судби само предај твоје тело, —
Вино криво, оно те помело.

Свирај коло, хајте, браћо, амо,
Хајте амо, да се поиграмо:
Јоште мало, па ето нам зоре, —
Свирај, лупај, нек се песме оре!
Ево чаше, — а где ли су ваше? —
А у здравље дружинице наше.
Треси, грми, разбијај и севај,
А ти, Вујо, само вино левај,
Мили друже, весели се, певај!
Хеј, свирачу помакни се мало,
Хајд' за нама куд се коло дало! —
Ао, ного, ал' лагана ти си,
Јоште ми се уморила ниси!
Дајде вина, грло ми уса'ло,
Успи пуну, јер ја нећу мало.
Еј, дружино, ја вам сад изгоро', —
Немој доћи, немој јоште, зоро!

Није вино што ми речи мами,
Нит' од њега ватрени су плами,
Већ је љубав, у њој срце плива,
А и ваша и мене умива.
Вино, шта је? — тек весели да смо,
Тек да нисмо ша јесмо и шта смо.
Но ви знате да весели бесмо
Још док вино ми и пили несмо.
Ал' кад знамо, где је год весеље,
Моба било, илити насеље,
Слава била, ил' преслава била,
Свуд да је се црвеника пила, —
Добро дошла руменика мила!

Још једанпут, браћо, уј'ме Бога,
Напијмо се вина црвенога:
Нек и чаше наше се пољубе
Ка' и срца што се наша љубе,
Нек загрме и нека зазвече,
Нек кроз грло руменика тече.
Дед', живела дружиница ова
Под закриљем Божјег благослова!
И, ако се растуримо сада,
Не видимо ако се никада,
Ил' уграби кога и смрт клета
Из плетеног нашег рукоплета,
И опет ће, ако Бог да само,
Успомена остати нам тамо
Где су груди и где срце бије:
Успомен ће срце да обвије,
За другом ће срце да зажуди,
Слатку тугу сакриваће груди,
А туга ће сузу да пробуди!
Ако ли се још нађемо када,
Биће 'вако као што је сада:
Потећи ће црвеника рујна,
Заориће с' опет песма бујна,
Засвираће, затрешће се соба,
Нећеш питат' које ли је доба,
Но играћеш... О, та биће тако!...
Е, живели, и наискап јако!

* * *

Гледајте, браћо, гледајте тамо,
Гледните скупа истоку само!
Видите л' она румена уста?
Знате ли шта је та румен пуста?
И ону тачку гледајте сјајну,
Дивоту гледајте, гледајте бајну,
На уста како пољубац лије,
Како се блиста, како се смије!
Знате ли ко је?... Та сунце то је!
А она румен, знате ли што је?...
Та то је, браћо, румена зора,
Она нас сада раставит' мора!

*

Мину коло, мину и весеље,
Све ватрене, све минуше жеље;
Ка' леп санак што нам брзо мине,
Одлетеше тако све милине.
Нема, неста бујнога усклика,
Све изумре, и радосна вика,
Образ није веселога лика:
Туге црне сад је пост'о слика.
Па и нојца, гледај, дивна преста,
И месеца и звездица неста.
Ох, ено га, указа се данак!
Аох нама! Ђачки је растанак...

Аој, време, да брзо ли лећеш,
Нигде стати, одморит' се нећеш!
Некад сјајну хаљину обучеш;
Некад тучом и са снегом хучеш;
Некада се кишом заогрнеш,
И њу бациш, па тек што и тренеш,
На се узмеш покривало мрака
Или густих и црних облака, —
Па све тако, све једнако лећеш,
А никад се одморити нећеш!

Тек што пође дружиница мила
Веселит' се, да б' весела била,
Да б' весело друг пратио друга,
Да б' заједно минула нас туга;
Тек што звека од пунијех чаша
Веселити поче срца наша;
Тек што свирац, та ченгија стара,
Песмом поче да нас разговара;
Тек што коло ухвати се плахо,
Тек што рекох: "тако, браца, тако!"
Тек то беше, — ао, нашег јада, —
Растави нас тако изненада! —
Аох, време, да брзо ли лећеш,
Никад стати, одморит' се нећеш!

Знаш када се укаже зорица,
Кад са њених лепих трепавица
Бисер-суза сваља се и кане,
Те у недра ђул-румена пане,
Да га крепи, те да лакше дише,
Да га снажи, да зором мирише, —
Знаш ли онда како би му било
Када би му стрес'о благо мило?
Питаш ли ме да л' би онда плак'о?
Е жа' би му, веруј, било јако.
Тако исто тешко је и нама,
Срце нам је обавила тама:
Раставити што с' морамо сада,
Ох, тешко је, и тешко нам пада!
Ход'те, браћо, ход'те код свог брата,
Да загрлим све вас око врата,
Да ижљубим, да вам збогом велим,
Тугу моју да са вама делим!
Ход'те, браћо, ход'те, дајте лека,
Ход'те, време знате да не чека!

Збогом, мили Перо, Јово,
Растанак је, видиш, ово.
Збогом, Симо и Милоје,
Та растанак сад ово је,
Збогом, драги брате Којо,
Ти пољупце неси број'о.
Збогом, Вујо, збогом, Лазо брате,
Све вас љубим, као што већ знате.
Збогом, Бошо, Драгутине, Ристо,
Љубисте ме ватрено и чисто,
А и ја ћу љубит' вас довека,
Сада збогом, пут ме далек чека, —
Љубићу вас, ој, другови моји,
А и ваша мене ће да доји:
Сећаћу се златних дана наших,
Сећаћу се пољубаца ваших,
Сећаћу се друговања нашег,
Сећаћу се пријатељства вашег,
Сећаћу се... али сада, збогом!
Љубићу вас, кунем вам се Богом!

У Лозници, 1861 год.


Напомена[уреди]

Објављено у књизи Песме, стр. 73—91

Извори[уреди]

  • Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 35-51.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Владимир Васић, умро 1864, пре 157 година.