Drugovima na rastanku

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Vladimir Vasić
Vikipedija
Vikipedija ima članak u vezi sa ovim tekstom:


Drugovima na rastanku
Pisac: Vladimir Vasić


Vladimir Vasić.jpeg

Drugovima na rastanku


Zašt' ne sijaš, o sunašce jarko,
Zašt' ne sijaš kao i dojako,
Zašto toneš u to sinje more,
Zašt' na čelu kupe ti se bore,
Zašto drkćeš kad zločinac nesi?
Sini, bajno, te svetlost rastresi!

Al' ti ćutiš kao ponoć nema,
Hej, nekuda obraz ti se sprema,
Sijaš tužno kao samrt pusta
Kad obleće oko mladih usta;
Sijaš tamno, zahodu se spremaš,
Ka' da nikog ko te voli nemaš.
Hej, čitam ti iz te tužne zrake
Što je pusti meni kroz oblake,
Čitam da te velja tuga mori, —
Ta i meni od nje srce gori!

Gasi zrake u crne oblake,
Gasi, beži, ne u vale jake,
No snu tihom u postelje lake;
Spavaj mirno i sanom se krepi,
Da pozdraviš sutra danak lepi,
Spavaj, idi, o svetilo neba,
Putuj samo, meni noći treba.

Ka' noć mračna mračno mi je srce,—
Tako, tako sakri tvoje lice,
Ostavi mi noć mračnu,
Ja ne trebam tu toplotu zračnu.

Dugi zbori, divni razgovori,
Ljubav čista kakvu tek Bog stvori,
Jedno srce, a i misli jedne,
Jedne želje, a i jedne nade
Grlile su dušice nam mlade.
Oh, ta ništa na ovome svetu,
Od ljubavi ništa bolje nije,
Mlado srce, čista ljubav gdi je,
Tu je život u najlepšem cvetu.
Ljubismo se kao braća draga,
Ljubismo se, grlismo se dosta,
Mlado srce i mlađana snaga
Beše u nas, — ali sad šta osta?
Ništa drugo do uspomen pusta!...
Zašto tužim i zašto sam tužan,
U ljubavi kada nesam sužan?
Zašt' sam setan i setnoga lica?
Zašt' da tuga tajna me golica?
Zašto mi je pomrčao danak?
...Zato, zato: đački je rastanak.

Evo noći, evo je se stvara,
Oj, evo je da me razgovara,
Evo noći, evo, ona tu je,
Ona dođe da me omiluje!
Pa pogledaj i mesec se javlja,
Mesec bledi zvezdice pozdravlja,
Zvezde trepte, povetarac piri,
A noć većma svoja krila širi.
Divno kolo od sićanih zvezda
Iskočilo iz svojega gnezda,
Povija se, zatrepti i stane,
Opet počne, pa i opet prene;
A mesec se samo tek osmene,
Pa zašušti, pa i porumeni,
Pa zasijne, sve divno oseni,
Dokle oko može tek da dospe,
Šta ćeš videt' do miline raja;
Sve je mirno, sve je puno baja,
Sve je divno, sve je puno čara,
Sve je svedok Božijega dara,
Sve divotno da mu nema para!
Aoh, noći, al' si divna sada,
Ja te taku ne videh nikada!
Zbori, noći, kakva je to tajna
Da si tako čarobna i bajna?
Valjda zato lepša si neg' danak
Što je blizu đački nam rastanak!
Al' ti ćutiš, potajnicu kriješ,
Te ćuteći rajevinu liješ
I, ćuteći, kao da se smiješ,
Vidim, čitam, od men' nesi skrila,
Raduješ se što si tako mila,
A odavno nesi taka bila!

Kad si taka, a ti teši, zbori;
Zbori, noći, te me razgovori,
Zbori štogod da me tuga mine, —
Al' ne, nemoj, evo mi družine,
Oj, evo mi družinice mile!
Ao, Bože, daj mi take sile
Sve u namah da mi ruke bele
Prigrle ih, pa poljupce vrele
Da mi braća podjednako dele,
Da mi usta poljubom šapore,
Da se oni svi u jednog stvore,
Da g' zagrlim, pa do rumen-zore
Da ga ljubim!
Amo, braćo, na bratinske grudi,
Amo, jera brat za vama žudi,
Amo, bez vas srdašce me boli,
Amo, braćo, jer vas bratac voli!
Posedajte ovo veče samo,
Ja sam s vama, a drugo već tamo,
Posedajte, sutra već me nema,
Jer drug vam se na put dalek sprema!
Sada neka poljubaca reka
Izlije se na usnašca meka,
Nek poljubac ka' reka poteče,
Jer sad ovo poslednje je veče!
Vesel'te se, nek pesme zaječe,
U rukama neka čaše zveče,
U grudima neka oganj gori,
A glas sveti neka se zaori:
"Živeli skupa, živeli svi!
"Na iskap, braćo, Srbi smo mi!"
Ta našto život kad ves'o nije?
Junak je onaj ko vino pije!
Veseliji ko je, nego li đaci?
Ha, tako pijte! o, blago braci!
Danas il' sutra već živi nesmo,
A da li znate mi sutra gde smo?
U grobu, grob će da nas skrije,
Sad složno samo neka se pije.
Neka zagrmi pesma bujna,
A ima dosta vina rujna,
Svakoga smoka, o, evo, na' te,
Samo pevaj, a i pij, brate!
Što koji voli neka sad bira,
A svirac će da nam svira.
Ne treba nam lula kriva,
Niti gorkog onog piva,
Vina treba, vino amo, —
Ta za Boga, daj ga samo;
Biće brate, samo pevaj, —
Hej, sviraču, ded' ne zevaj!
Evo, brale, evo vina,
A u zdravlje srpskog sina,
Za slobodu naše braće,
Bog je dobar i On daće
Da slobode sunce sija
Našoj braći, da im klija
Svako dobro!

Amin, Kojo, brate dragi,
Bog te čuo s neba blagi!
Ev' popiti jednu ja ću,
Al' napiti ne znam šta ću.
Hajd' o vinu, pa šta bilo,
Pa makar me i opilo!
Nije sramno vino piti,
Sramota je rđav biti,
Ta vino ću, vino piti!
Kucnimo se! dela, i ti!
I Marko je vino pio,
Pa je opet valjan bio,
Gonio je, sek'o Turke,
Od njegove hrabre ruke
Spopale su mnogog muke; —
Živeo nam po sto puta,
Jer od njega Turčin kleti
Tamo ode i zaluta
Gde ga Prorok čeka sveti, —
Živeo nam, živi, Marko!
Ispij, brate! tako, tako!
Ta i David sveti veli
Rujno vino da veseli!

Ne treba gubit' nimalo vreme:
Sve zalud posle kad mene spreme.
Sad pijmo, braćo, o pijmo, pijmo,
Rumeno vino podosta lijmo,
A dođe l' kadgod i bojna huka,
Videće dušman kakva je ruka
Srbina kog rodi opet Srb,
Videće razvijen srpski grb,
Videće plamen s plamenog mača,
Poznaće da u nas sila je jača,
Prsnuće, — za njim s mačem u ruci
Leteće Srbin, vikaće: "Tuci!
Dušmana kletog satri u prah!"
Pobeda biće na našoj strani,
Izmeđ' imena koj' narod brani
Biće i naše; — živeli mi!
Čašu u ruku, pa pijmo svi!
Tako je, mi ćemo biti junaci,
Onda vojaci, a sada đaci,
Veselo živet' treba nam samo,
Tako je, tako, daj vino amo!
Hej, more, Vujo, dede poskoči
I vina rujnog svima natoči!
Čašu u ruku, ta to se zna, —
Ali ti, brate, ispij do dna!
Al' ništa, pijte! ta šta ste stali?
Sutra će jedan da se udali
Iz ove mile družine male, —
Ta još vam nesu sile usa'le!
Nek peva svaki šta koji hoće,
Jer proći, minut' sve sutra to će.
Ao, brale, ala dobro levaš!
Hej, sviraču, šta ti je, te dremaš?
Dela, sviraj i kolom zatresi,
Veseli se, valjda pijan nesi!
Tako, sviraj i glavu nakrivi,
Ta divan si, svaki ti se divi,
Dajde, brate, donesite vino,
Hajte amo, sva moja družino,
Hajd' u kolo, šta si stao, brale?
Viš' na licu ruže su ucvale!...
Igraj kolo, veseli se sada,
Još veseliji bićeš, znadem, tada
Na obranu, va slobodu roda,
Kad nas zovne, pozove sloboda!

Kolo igra, zemljica se trese,
Noga lupa i prah podiže se.
Čudni svete, da pun li si rđe,
Ludo misliš, a govoriš grđe;
Noga misliš da je u junaka
Mnogo lakša nego li u đaka?
Nije, baci mudrovanja taka,
Noga lakša, lakša je u đaka!

Kolo igra, povija se krasno,
Svakom lice rumeno i jasno,
Srce čisto ka' sunčevi zraci,
Čelo vedro kao majski danci, —
Svakom milo što svog grli brata,
Jedan drugog hvata oko vrata.
Ao, kolo, ej, družino moja,
Oj, da Bog da, te srdašca tvoja
Na Vidovdan tako s' razigrala,
U Kosovu tako poigrala!

Kad grom grune, a puška zaječi,
Kad top rikne, a sablja zazveči,
Da Bog da se poigrali tako,
Oj, veselo, vatreno i plaho, —
Da Bog da nam ne usa'la sila,
I desnica i tad snažna bila,
I želje nam i tad jedne bile
Kad Srb pođe, zarad braće mile,
Bojak biti, vrelu krvcu liti!

Igraj, brate, igrajte svi skupa,
Noga laka neka bije, lupa,
Čas rastanka već je blizu nama.
Gledaj, Jovo, nek je puna čaša, —
Neću ovu, neću, ta je vaša,
Daj mi onu, — a u zdravlje sviju,
Vi ste tukli od dušmana jače!
Strahinjiću, Mandušiću Vuče,
Sve vas znadoh ka' da beste juče!
Kosančiću, Relja i Toplica,
Svi videli Božijega lica!
Jug Bogdane sa devet sinova,
Sve vas znade družinica ova!
I vas druge, ostali junaci,
Znajte, sada sve pominju đaci!
Divno li je ucvatila ruža,
Hitra noga brzo li se pruža,
Plaho li su uskipele duše,
Pune čaše al' se brzo suše, —
Oganj živi da l' je tako vreo? —
Ta šta klecaš, šta si se pomeo,
Zar baš namah stiže te oluja ?
Al' i jesi pio kao guja!
Ništa, ništa... ne zamera niko...
Pa gle, i ti! šta je tebi, priko?
Šta se klatiš? ukruti se malo!
Al' najposle, i šta ti je stalo:
Sudbi samo predaj tvoje telo, —
Vino krivo, ono te pomelo.

Sviraj kolo, hajte, braćo, amo,
Hajte amo, da se poigramo:
Jošte malo, pa eto nam zore, —
Sviraj, lupaj, nek se pesme ore!
Evo čaše, — a gde li su vaše? —
A u zdravlje družinice naše.
Tresi, grmi, razbijaj i sevaj,
A ti, Vujo, samo vino levaj,
Mili druže, veseli se, pevaj!
Hej, sviraču pomakni se malo,
Hajd' za nama kud se kolo dalo! —
Ao, nogo, al' lagana ti si,
Jošte mi se umorila nisi!
Dajde vina, grlo mi usa'lo,
Uspi punu, jer ja neću malo.
Ej, družino, ja vam sad izgoro', —
Nemoj doći, nemoj jošte, zoro!

Nije vino što mi reči mami,
Nit' od njega vatreni su plami,
Već je ljubav, u njoj srce pliva,
A i vaša i mene umiva.
Vino, šta je? — tek veseli da smo,
Tek da nismo ša jesmo i šta smo.
No vi znate da veseli besmo
Još dok vino mi i pili nesmo.
Al' kad znamo, gde je god veselje,
Moba bilo, iliti naselje,
Slava bila, il' preslava bila,
Svud da je se crvenika pila, —
Dobro došla rumenika mila!

Još jedanput, braćo, uj'me Boga,
Napijmo se vina crvenoga:
Nek i čaše naše se poljube
Ka' i srca što se naša ljube,
Nek zagrme i neka zazveče,
Nek kroz grlo rumenika teče.
Ded', živela družinica ova
Pod zakriljem Božjeg blagoslova!
I, ako se rasturimo sada,
Ne vidimo ako se nikada,
Il' ugrabi koga i smrt kleta
Iz pletenog našeg rukopleta,
I opet će, ako Bog da samo,
Uspomena ostati nam tamo
Gde su grudi i gde srce bije:
Uspomen će srce da obvije,
Za drugom će srce da zažudi,
Slatku tugu sakrivaće grudi,
A tuga će suzu da probudi!
Ako li se još nađemo kada,
Biće 'vako kao što je sada:
Poteći će crvenika rujna,
Zaoriće s' opet pesma bujna,
Zasviraće, zatrešće se soba,
Nećeš pitat' koje li je doba,
No igraćeš... O, ta biće tako!...
E, živeli, i naiskap jako!

* * *

Gledajte, braćo, gledajte tamo,
Glednite skupa istoku samo!
Vidite l' ona rumena usta?
Znate li šta je ta rumen pusta?
I onu tačku gledajte sjajnu,
Divotu gledajte, gledajte bajnu,
Na usta kako poljubac lije,
Kako se blista, kako se smije!
Znate li ko je?... Ta sunce to je!
A ona rumen, znate li što je?...
Ta to je, braćo, rumena zora,
Ona nas sada rastavit' mora!

*

Minu kolo, minu i veselje,
Sve vatrene, sve minuše želje;
Ka' lep sanak što nam brzo mine,
Odleteše tako sve miline.
Nema, nesta bujnoga usklika,
Sve izumre, i radosna vika,
Obraz nije veseloga lika:
Tuge crne sad je post'o slika.
Pa i nojca, gledaj, divna presta,
I meseca i zvezdica nesta.
Oh, eno ga, ukaza se danak!
Aoh nama! Đački je rastanak...

Aoj, vreme, da brzo li lećeš,
Nigde stati, odmorit' se nećeš!
Nekad sjajnu haljinu obučeš;
Nekad tučom i sa snegom hučeš;
Nekada se kišom zaogrneš,
I nju baciš, pa tek što i treneš,
Na se uzmeš pokrivalo mraka
Ili gustih i crnih oblaka, —
Pa sve tako, sve jednako lećeš,
A nikad se odmoriti nećeš!

Tek što pođe družinica mila
Veselit' se, da b' vesela bila,
Da b' veselo drug pratio druga,
Da b' zajedno minula nas tuga;
Tek što zveka od punijeh čaša
Veseliti poče srca naša;
Tek što svirac, ta čengija stara,
Pesmom poče da nas razgovara;
Tek što kolo uhvati se plaho,
Tek što rekoh: "tako, braca, tako!"
Tek to beše, — ao, našeg jada, —
Rastavi nas tako iznenada! —
Aoh, vreme, da brzo li lećeš,
Nikad stati, odmorit' se nećeš!

Znaš kada se ukaže zorica,
Kad sa njenih lepih trepavica
Biser-suza svalja se i kane,
Te u nedra đul-rumena pane,
Da ga krepi, te da lakše diše,
Da ga snaži, da zorom miriše, —
Znaš li onda kako bi mu bilo
Kada bi mu stres'o blago milo?
Pitaš li me da l' bi onda plak'o?
E ža' bi mu, veruj, bilo jako.
Tako isto teško je i nama,
Srce nam je obavila tama:
Rastaviti što s' moramo sada,
Oh, teško je, i teško nam pada!
Hod'te, braćo, hod'te kod svog brata,
Da zagrlim sve vas oko vrata,
Da ižljubim, da vam zbogom velim,
Tugu moju da sa vama delim!
Hod'te, braćo, hod'te, dajte leka,
Hod'te, vreme znate da ne čeka!

Zbogom, mili Pero, Jovo,
Rastanak je, vidiš, ovo.
Zbogom, Simo i Miloje,
Ta rastanak sad ovo je,
Zbogom, dragi brate Kojo,
Ti poljupce nesi broj'o.
Zbogom, Vujo, zbogom, Lazo brate,
Sve vas ljubim, kao što već znate.
Zbogom, Bošo, Dragutine, Risto,
Ljubiste me vatreno i čisto,
A i ja ću ljubit' vas doveka,
Sada zbogom, put me dalek čeka, —
Ljubiću vas, oj, drugovi moji,
A i vaša mene će da doji:
Sećaću se zlatnih dana naših,
Sećaću se poljubaca vaših,
Sećaću se drugovanja našeg,
Sećaću se prijateljstva vašeg,
Sećaću se... ali sada, zbogom!
Ljubiću vas, kunem vam se Bogom!

U Loznici, 1861 god.


Napomena[uredi]

Objavljeno u knjizi Pesme, str. 73—91

Izvori[uredi]

  • Vladimir Vasić: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Izdavačko preduzeće " Narodna prosveta, Beograd, strana 35-51.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vladimir Vasić, umro 1864, pre 157 godina.